ЗАДУШНИЦЕ
Политика, 24. октобар 1904,

Пођох јуче на Старо гробље. Црквењак објављиваше звонима вечерње. Кроз отворена врата цркве Св. Марка допираше појање свештеника, у цркви запаљено много свећа. На гробљу се осећа пријатан мирис тамјана и измирне. Овде онде догореваху свеће од воска. На неким гробовима стоје згурене фигуре обавијене у црно, дубоко замишљене. Из даљине се чује запевање, сигурно неке мајке која жали јединца сина. 
„Јако да Господ Бог помене у царству својем раба Јована, Катарину, Анку и Павла“ чита поп са епитрахиљом и кадионицом, више једне хумке, а до њега једна старица са прекрштеним рукама моли се Богу. 
Приђох гробу српског филолога Ђуре Даничића: на њему једна свећа од белога воска незапаљена. Ту близу је споменик Јована Гавриловића, добротвора учитељске сирочади, око кога стајаху већ осушене зимске руже. На фењеру код споменика Димитрија Николића - Беље, српског добротвора, разбијена окца. 
Прођох поред споменика народног генерала Стевана П. Книћанина, чије ратне трофеје безобразни Маџари ономад тражише од Срба. Ту је и споменик великог српског доброрвора Илије Милосављевића - Коларца, до њега споменик Стојана Симића, чију смо сабљу, поклон од султана, гледали у Војном музеју. Упутих се гробу Ђуре Јакшића: прост споменик од белог мермера са кога су београдски мангупи избили слику Ђурину. На њему не беше ни цвећа ни свећа. 
Изиђох из Старог гробља и упутих се Новоме. 
У Гробљанској улици пуно света који се враћаше са гробља. Пред улазом батаљон продавача и продавачица свећа и цвећа. На самој капији укипила се два жандара у белим рукавицама. Читава гора од споменика; са мермера одбијају се зраци Сунца у заходу. По клупама поседали свештеници, и они се уморили од силних помена. 
Света много. 
Готово на сваком гробу гори свећа или кандило. Сви се гробови шарене од цвећа сиротињског и богаташког. 
Поред главне стазе гробови Аћима Чумића, Косте Протића, намесника, Милоша С. Милојевића, ђенерала Вучковића итд. У једном кутку скромни споменик Окице Глушчевића, новинара. Недалеко од цркве Св. Николе, у једној скромној гробници Атанасија Ђурђевића, почива Коста С. Таушановић. 
Недалеко је гроб храброг генерала Ђуре Хорватовића. На гробу врло лепа плоча од црног мермера, на којој стоји натпис: „Ђенералу Ђури Хорватовићу, јуначком браниоцу околине Књажевца и Беле Паланке, његов поштовалац Филип.“ Зар народ српски није у стању да подигне споменик своме храбром војсковођи, већ да му га странац Ренотијер подиже!*
Мрак се беше већ почео хватати. Гробна помрчина даде још лепши изглед. Хиљаде кандила и свећа гораху треперећи, плач и кукњава се стишавају, само се чује на неким местима тихо јецање.
Пожурих се и одох с тог места на којем се толике сузе лију.
У кафани преко пута гробља мирно се весељаху гробари, славећи и они празник. Седох на трамвај кога уморни коњи једва довукоше до Теразија
Ј.Т.

* Француски племић Филип Ферари де ла Ренотије је учествовао у српско-бугарском рату 1885. Њега је грешком заробила српска војска као наводног шпијуна. Кад су повели на извршење смртне казне њега и пратиоца, војник из Књажевца га је пустио. 



Да ли се то мени чини, или ми до сада нисмо видели љуцку слику Ташмајданског старог гробља.
Има она гравира, коју сам окачињао, где се види Батал џамија и поглед на варош са Ташмајдана. Има безброј слика старе цркве Св. Марка, најчешће у вези убиства Александра и Драге. Има пар Јеремијиних слика, од којих се види само капија. Има сахрањивање Врангелово, од кога се види маса људи у спроводу. Има једна где се изнутра види гробљанска капија ка Косовској и Таковској. Има нешто око неке капеле у гробљу. Има ваљда пар Громанових са неком надстрешницом, али се не види гробље...
Нисам видео ништа што би личило на гробље, споменике. Да ли барем има неки цртеж, гравира...
Мора да нисам обавештен, а да је било.
Ако није било љуцки слике, има ли кога да пита у Архиву града Београда, Музеју града Београда, Библиотеци града Београда, Архиву Србије, Историјском музеју Србије. Мора негде да има, бре. Ево, човек 1904. године пише да је на гробљу било још споменика, нису сви споменици пребачени на Ново гробље. А тада је било фото апарата охо-хо. Како да нема фотографија.