Из доба када се стварно улагало у то да Београђани за оно мало времена што га имају викендом оду на неко лепо и ново место. Данас када времена имамо још мање баш би нам годила сва та излетишта у околини града попут Гроцке, Чортановаца, Липовичке шуме итд.
Jedna od velikih gradskih mitskih priča iz 60-ih, 70-ih, je bila i ona o motelima u okolini grada namenjena ŠVALERACIJIi naših dičnih trrudebenika i trudbenica. Predlažem da napravimo top listu beogradskih moteta omiljenih kod Bgd švalera...
Само се јављам да не рачунате на мене. У трудбеничко време нисам боравио у Бејограду.
А и нисам се бавио швалерацијом. Мисим, нисам био ожењен, па нисам моро ни да се швалеришем.
Лепо доведем кући, па без стрке и фрке...
У то доба (60' тих) сам био омладинац, али се сећам разговора одраслијих из мог друштва (тадашњих студената),
да су омиљене локације биле 1000 Ружа (авалски друм) и Радмиловац (смедеревски друм), као и мислим да се
звала "нека" кочија на панчевачком друму.
Јој па то је Ћира и то са првог левог колосека Главне железничке станице.
Постављањем моста "трамбулина" између подвожњака и Саве код Господарске механе,
преселио се полазак на станицу мислим негде код хиподрома где је возио аутобус 33.
Nažalost, od ove lepe vile Ćukovića, jednog od dela koje je Borisavljević posebno izdvajao u svom opusu kao najuspešnije i rado publikovao, nije danas ostalo gotovo ništa, zahvaljujući bezobzirnosti i bahatosti investitora koji ju je kupio i potpunoj nemoći nadležnih službi koje su dužne bile da je zaštite.
P.S. Bilo bi baš značajno ustanoviti da li je to isti Ćuković kao onaj koji je, npr., izdavao ovu razglednicu (ili neko od potomaka):
Занимљива коинциденција (?) да смо имали и вилу Ћуковића и причу о Ћуковићима издавачима "Кадока". Причу из националне ревије сам само прелетео, оставио сам је за касније да је густирам, али нисам приметио да је споменуто да су ти Ћуковићи имали неку кућу у Ужичкој.
Друго: то је, дакле, кућа која се крије иза оне грозоморне ограде у Ужичкој. Боље да ни не знам шта су јој урадили. Јесу ли и то били браћа Карићи или ...?
Bio sam svojevremeno u ovoj sodadzijinici kraj Kalenica pijace. Sopstvenica bila je cerka pok gazda-sodadzije Lepojevica cija sodadzijska radnja opet bila je prvobitno na roglju Makenzijeve i Krusedolske ( Forum je adekvatno prikazao tu rogljastu radnjicu sa nekoliko veoma lepih starih fotki ). Uzgred, tu sodadzijsku radnju pominje i Borislav Pekic koji je ziveo u njenom komsiluku. Ali ne pravi se u ovoj radnji samo soda voda. Imate tu i 'ladne klakere u svim bojama i jos bolje, starinski obicaj da se do mile volje ispricate sa sopstvenicom o svemu i svacemu. Ona ne bezi od price i u radnji vec sedi neko koji s njom pije kafu i caska. Kabeze nije bilo pre ~ 4 g. kada sam poslednji put navratio. Skuvace vam gazdarica i kafu ( tj. ako joj se setite oca i lokacije njihove stare sodadzijske radnje ).
Negde 1964g. poslali me sa dva sifona, da se napune kod Lepojevica na pomenutoj lokaciji sto je prilicno daleko od moje kuce. Udjem u radnju u kojoj treska i bubnja nekakva masina. Pridje mi jedna starija zena veoma zapustenog izgleda (gazdarica) i krajnje odbojno, skoro neprijateljski kaze mi: "Sta 'oces?". A valjda vidi u zembilju dva prazna sifona. Ja se skoro uplasim od takvog pristupa pa joj jedva odgovorih. Ona brzo napuni sifone i donese ih. Odjednom krajnje ljubazno, skoro umiljato, kaze mi da pazim da ih ne polomim i pozove me za jedno kolacarsko astalce. Tu mi sipa iz leda izvadjen 'ladan zeleni klaker. Taze napravljen - kaze. Popih ga (nije bio bas bolji od tadasnje "Cockte") - nije tela da naplati.
Не знам да ли сте приметили али содавода се враћа полако у београдске кафане након вишедеценијског одсуства. Сифони се сада могу добити у "Морнару" и "Тошином бунару" а сигуран сам да их има и другим кафанама које нисам приметио. Живели!
Није фотографисано ни четвртком ни недељом.+, а и време је негде око 11:00 (сенка сунца).
Тих дана овај плочник је био препун "тотица" кућних помоћница које су тада имале слободно послеподне,
па се ухвате под руке скоро целом ширином плочника и шетају од једног до другог краја парка.
На другој страни улице шетали су се војници и они су се међусобно испод ока меркали.
Многе љубави су ту почеле и многи бракови срећни без развода уследили.
Да ли се сећате уђете у кафану и наручите: "Пола киле белог и кило соде !"
Прво да исправим самог себе није "Последњи содаџија" већ "Последња Содаџијка", Лазић Славица
а радионица је у Мутаповој улици код каленић пијаце.
Погледајте детаље на
Клик на линК
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:392448-Slavica-Lazic--jedina-zena-sodadzija-u-Srbiji
Pozdrav svima ...
Из доба када се стварно улагало у то да Београђани за оно мало времена што га имају викендом оду на неко лепо и ново место. Данас када времена имамо још мање баш би нам годила сва та излетишта у околини града попут Гроцке, Чортановаца, Липовичке шуме итд.
Jedna od velikih gradskih mitskih priča iz 60-ih, 70-ih, je bila i ona o motelima u okolini grada namenjena ŠVALERACIJIi naših dičnih trrudebenika i trudbenica. Predlažem da napravimo top listu beogradskih moteta omiljenih kod Bgd švalera...
Само се јављам да не рачунате на мене. У трудбеничко време нисам боравио у Бејограду.
А и нисам се бавио швалерацијом. Мисим, нисам био ожењен, па нисам моро ни да се швалеришем.
Лепо доведем кући, па без стрке и фрке...
У то доба (60' тих) сам био омладинац, али се сећам разговора одраслијих из мог друштва (тадашњих студената),
да су омиљене локације биле 1000 Ружа (авалски друм) и Радмиловац (смедеревски друм), као и мислим да се
звала "нека" кочија на панчевачком друму.
Јој па то је Ћира и то са првог левог колосека Главне железничке станице.
Постављањем моста "трамбулина" између подвожњака и Саве код Господарске механе,
преселио се полазак на станицу мислим негде код хиподрома где је возио аутобус 33.
Поштована млада дамо,
Кликнуо сам на Ваш линк "https://yu4you.com/index.php?_route_=trazi.php&terms=Neda+Kovacevic" и добио поруку да тражена страна не постоји,
док други линк "http://poeta.5forum.info/t223-topic" нормално отвара Београд из Димензије Икс.
Из филма: "Непријатељ" (1965.)
И у серији: "Грлом у јагоде"..
Nažalost, od ove lepe vile Ćukovića, jednog od dela koje je Borisavljević posebno izdvajao u svom opusu kao najuspešnije i rado publikovao, nije danas ostalo gotovo ništa, zahvaljujući bezobzirnosti i bahatosti investitora koji ju je kupio i potpunoj nemoći nadležnih službi koje su dužne bile da je zaštite.
P.S. Bilo bi baš značajno ustanoviti da li je to isti Ćuković kao onaj koji je, npr., izdavao ovu razglednicu (ili neko od potomaka):
Занимљива коинциденција (?) да смо имали и вилу Ћуковића и причу о Ћуковићима издавачима "Кадока". Причу из националне ревије сам само прелетео, оставио сам је за касније да је густирам, али нисам приметио да је споменуто да су ти Ћуковићи имали неку кућу у Ужичкој.
Друго: то је, дакле, кућа која се крије иза оне грозоморне ограде у Ужичкој. Боље да ни не знам шта су јој урадили. Јесу ли и то били браћа Карићи или ...?
Jesu.
Да ли се сећате уђете у кафану и наручите: "Пола киле белог и кило соде !"
Прво да исправим самог себе није "Последњи содаџија" већ "Последња Содаџијка", Лазић Славица
а радионица је у Мутаповој улици код каленић пијаце.
Погледајте детаље на
Клик на линК
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:392448-Slavica-Lazic--jedina-zena-sodadzija-u-Srbiji
Bio sam svojevremeno u ovoj sodadzijinici kraj Kalenica pijace. Sopstvenica bila je cerka pok gazda-sodadzije Lepojevica cija sodadzijska radnja opet bila je prvobitno na roglju Makenzijeve i Krusedolske ( Forum je adekvatno prikazao tu rogljastu radnjicu sa nekoliko veoma lepih starih fotki ). Uzgred, tu sodadzijsku radnju pominje i Borislav Pekic koji je ziveo u njenom komsiluku. Ali ne pravi se u ovoj radnji samo soda voda. Imate tu i 'ladne klakere u svim bojama i jos bolje, starinski obicaj da se do mile volje ispricate sa sopstvenicom o svemu i svacemu. Ona ne bezi od price i u radnji vec sedi neko koji s njom pije kafu i caska. Kabeze nije bilo pre ~ 4 g. kada sam poslednji put navratio. Skuvace vam gazdarica i kafu ( tj. ako joj se setite oca i lokacije njihove stare sodadzijske radnje ).
Negde 1964g. poslali me sa dva sifona, da se napune kod Lepojevica na pomenutoj lokaciji sto je prilicno daleko od moje kuce. Udjem u radnju u kojoj treska i bubnja nekakva masina. Pridje mi jedna starija zena veoma zapustenog izgleda (gazdarica) i krajnje odbojno, skoro neprijateljski kaze mi: "Sta 'oces?". A valjda vidi u zembilju dva prazna sifona. Ja se skoro uplasim od takvog pristupa pa joj jedva odgovorih. Ona brzo napuni sifone i donese ih. Odjednom krajnje ljubazno, skoro umiljato, kaze mi da pazim da ih ne polomim i pozove me za jedno kolacarsko astalce. Tu mi sipa iz leda izvadjen 'ladan zeleni klaker. Taze napravljen - kaze. Popih ga (nije bio bas bolji od tadasnje "Cockte") - nije tela da naplati.
Pozdrav 013gonzu.
Да ли се сећате уђете у кафану и наручите: "Пола киле белог и кило соде !"
Прво да исправим самог себе није "Последњи содаџија" већ "Последња Содаџијка", Лазић Славица
а радионица је у Мутаповој улици код каленић пијаце.
Погледајте детаље на
Клик на линК
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:392448-Slavica-Lazic--jedina-zena-sodadzija-u-Srbiji
Не знам да ли сте приметили али содавода се враћа полако у београдске кафане након вишедеценијског одсуства. Сифони се сада могу добити у "Морнару" и "Тошином бунару" а сигуран сам да их има и другим кафанама које нисам приметио. Живели!
Није фотографисано ни четвртком ни недељом.+, а и време је негде око 11:00 (сенка сунца).
Тих дана овај плочник је био препун "тотица" кућних помоћница које су тада имале слободно послеподне,
па се ухвате под руке скоро целом ширином плочника и шетају од једног до другог краја парка.
На другој страни улице шетали су се војници и они су се међусобно испод ока меркали.
Многе љубави су ту почеле и многи бракови срећни без развода уследили.