Doajen srpskih džez trubača jeste Predrag Ivanović (1930), koji se oduševljavao predratnim pločama Luja Armstronga za vreme okupacije, a kasnije se opredelio stilski za Kliforda Brauna i Majlsa Dejvisa. Od 1949. godine bio je član Radio Orkestra. Ivanović se nalazi na drugoj ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” snimljenoj sa kvartetom francuskog klaviriste Žaka Dijevala gde je bubnjar bio čuveni Art Tejlor. Ivanović, koga je među tadašnjim srpskim džezistima izdvajao pravi džez „filing”, proveo je nakon završenog dopisnog kursa aranžiranja 1969. godine tri meseca na Berkli školi u Bostonu, tada zaista džez školi, gde je usavršio harmonsko znanje i aranžersku tehniku. Kao član kolektiva Radio Beograda Ivanović je, iako je uvek javno slavio slavu, postao nosilac najvišeg sindikalnog odlikovanja - Ordena rada sa zlatnim vencem.
Najpoznatije ime srpskog džeza u Evropi, koje se nalazi i u stranim enciklopedijama džeza, jeste trubač Duško Gojković (b. Jajce, 1931). Gojković se jedini iz svoje generacije opredelio isključivo i nepokolebljivo za džez. U svom sviranju objedinio je elemente modernih džez trubača (Dorham, Braun, Dejvis, Gilespi) sa izrazitim osećajem za melodičnost stilske fraze. Gojković je učio trubu u M.Š.”Stanković”, počeo je karijeru u jednom ansamblu sa Batom Jankovićem i Eduardom Sađilom, a potom je bio član velikog orkestra Radio Beograda. 1955. godine otišao je u Nemačku gde je proglašen za trubača godine. Ovo priznanje beograđani su na osnovu domaćih novinskih izveštaja patriotski proizveli u titulu „Prva truba Evrope“. Ostaje utisak da Gojkovićev kvalitet bio adekvatno shvaćen od strane beogradskih kolega tek po njegovom odlasku iz Beograda. U Nemačkoj je Gojković svirao u orkestrima Maksa Gregera i Kurta Edelhagena, i snimio ploču sa sastavom Kenija Klarka. Tokom 1961-1962. godine je studiraokompoziciju na „Berklee” školi, gde je došao u priliku da svira u orkestrima kanadskog trubača Mejnarda Fergasona (Maynard Ferguson, 1928) i čuvenog Vudija Hermana sa kojim je išao na turneje. Kao solista na jednoj ploči Hermanovog orkestra iz tog vremena Gojković je pomenut u kritici časopisa „Down Beat”. Po povratku u Nemačku 1966. godine, pa i kasnije, svirao je u internacionalnom orkestru „Klark-Boland”. 1966. godine Gojković je izdao za „Philips” svoj prvi samostalni LP „Swinging Macedonia”. Prilikom svojih gostovanja u Beogradu sa orkestrima Vudija Hermana i Klark-Bolanda iskoristio je priliku da sa solistima ovih orkestara snimi materijal za svoju domaću ploču pod nazivom „Belgrade Blues”. U karijeri je Gojković svirao i nastupao sa poznatim američkim imenima po Evropi i Japanu, predvodeći svoje uvek internacionalne kvintete. Njegova dva novija CD-a „Bebop City”, i „Soul Connection” – sa Džimijem Hitom, Tomijem Flanaganom i Mikijem Roukerom, u prodaji su i na američkom tržištu. O karijeri Gojkovića je nedavno u Nemačkoj objavljena i knjiga sa spiskom svih njegovih snimljenih ploča. Gojković je nastanjen u Minhenu gde vodi svoj orkestar i predaje, u novije vreme snima za kuću „Enja”, ali je često i u Beogradu da pravim savetima usmeri i opomene mlađe džeziste da ne skreću stranputicom sa puta „strejt - bi bop”. Gojkovićeva zasada neostvarena želja je da se otvori džez odsek na FMU u Beogradu.
Od trubača treba istaći Predraga Krstića „Kokana” (1933) kao prvog upisanog studenta trube na novo-otvorenom odseku Muzičke Akademije u Beogradu 1961. godine, na kome je kasnije i diplomirao. Krstić je svirao u širokom repertoarskom rasponu od diksilenda (prva srpska džez ploča sa ansamblom Dinamo) do hard bapa, a i danas je aktivan sa nesmanjenim žarom. Krstić je u karijeri nastupio u Francuskoj sa orkestrom Evropske Radiodifuzije, a svirao je jednu sezonu i u orkestru u Berlinu u kome su svirali američki muzičari - altista Herb Geler (Herb Geller) i bubnjar Džo Heris. Dosta vremena je, međutim, protraćio sa zabavnom muzikom na turnejama po SSSR-u, pa je prozvan „Tovariš Krivonosov”. Kao „manji” član kolektiva Radio Beograda postao je nosilac Ordena rada sa „samo” srebrnim vencem. Sa druge strane ugledni hirurg Dr Miša Radosavljević „Debeli” (1932), koji je boravio jedno vreme kod oca u Engleskoj, nadredio je svoj sving-bap stil instrumentalnoj trubačkoj tehnici. Vodio je Beogradski džez kvintet hard bap orijentacije početkom šezdesetih godina sa „Cakijem” Davidovićem i Dr Acom Revišinom. Trubač Aleksandar Korać (1935-2000) se posle kratkotrajnog bavljenja džezom ranih šezdesetih godina, kao urednik u Radio Beogradu, bacio na uspešno i unosno komponovanje za domaće festivale zabavne muzike. Nekoliko godina mlađi trubač Mirko Šabić je stigao u Beograd iz Sarajeva. Svirao je u stilu Kliforda Brauna. Šezdesetih godina radio je u Nemačkoj u komercijalnim ansamblima, kasnije se u Minhenu posvetio savremenom komponovanju i muzičkom tretmanu retardirane dece, a povremeno svira diksilend. Najmlađi i manje eksponirani trubači epohe bili su pok. Miodrag „Biga” Milojković rodom iz Zaječara i pok. Dragan Rajić iz Ćuprije.
Успавали сте ми се. Ево једна за буђење, чини ми се да није била. Лепо се види неколико зграда које су одавно нетрагом нестале. Прави Београд кога више нема! А у другом плану је Ристићева кућа у којој се тачно пре сто година вагало о будућности Србије. Више но пригодно!
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
Браво!!!!!Ово је слика коју чекам годинама...ХВАЛА!
Као пожар, као поплава тако и регулација руши све што јој је на путу. Колико ли је драгих успомена београдских до сад већ регулација оборила. Где ли су данас поносни „Дарданели“, па где ли је некадања вечито будна „Еснафска кафана“. Па Жмуркова кафана, Стари Тале и Гушанац. Нема их више, збрисала их је регулација.
И поред свега тога што се ми не можемо много пожалити на нашу регулацију, односно на нашу општину, да све то брзо ради, ипак се брише успомена за успоменом. Још живе Београђани који су упамтили и Стамбол капију и Варош капију и Чукур-чешму и Тоскину чешму, па данас једва ако им нађу трага.
Још само поносно стоје, не бојећи се регулације: џамија на Зереку, Касација, Доситејева Велика школа, (на којој још из Доситејевог времена постоји родино гнездо), ђумрук на Сави и оно неколико бедних кућица на Теразијама, прилепљених уз нове и великолепне грађевине, које управо и чине да странац кад дође у Београд добије о њему слику као да је под цилиндером и фраком, а подртих ципела.
Пре неки дан сиђох на Дорћол и видех да је и тамо регулација пружила своје канџе. Чим сам видео тројицу који руше и једног који мери, досетио сам се да је регулација и нико други. Руше један дућан који се својим ћепенком пружио до половине улице и кварио линију. То је ваљда последњи ћепенак у Београду.
А, Боже, како је то некад било, ко се само сећа тога. Ћепенак је био све и сва. Није то било место, као што данашња генерација мисли, где се излагала роба за продају. Не, ћепенак је био у Београду тада оно што су данас штам-тиши или још боље, што су данас клубови. Тај некадашњи живот наше чаршије на ћепенку, одагнат је културом из Београда, и остао је још само доле, у неослобођеним крајевима. Један наш писац овако овако описује данас чаршијски живот у тим крајевима:
„Дућани и њихови ћепенци то су касине варошке. Ту се збирају забринути општинари да се договоре о својим црквеним или школским стварима [мисли на чланове црквених и школских општина]; ту се збирају млађи и пажљиво слушајући ове разговоре уче се како да уђу у живот, у општинска и народна питања. У свакој чаршији или боље у свакој махали чаршије има по један кафеџија који има муштерије у 20 до 30 дућана и носи им у џезве каву, бележећи кредом на диреку дућанском који му служи као рабош. Ту се на ћепенку искупе по две три дућанџије на по једну кафу из широкога филџана и, оставив посао у крај, нагну се напред на прекрштеним ногама пода се и шапћу брижно о својим пословима. Од ћепенка до ћепенка проносе се све новости по чаршији; ту се бистри гдекад и озбиљна политика о намерама великих сила, које је новости донео какав путник из Солуна или Скопља, а чуо их тамо од „свог човека“ или од тог и тог кафеџије, који се меша са „пробраним људима“. Сва се општинска питања најпре реше на ћепенцима па затим у општини.“
Ето, такав је живот био некада и у нашој београдској чаршији.
Биће ваљда још живих који се, на пример, сећају Кир Лучиног ћепенка у Главној чаршији. Ето ту је био „цинцарски клуб“. Чим прохуји кроз чаршију каква важна новост, избор новог грчког краља, па женидба његова, а ти тек видиш озго низ чаршију се спушта најпре Кутула, а оздо од Саборне цркве пење се Антула; са Зерека иду раме уз раме и нешто ситно шапћу ћир Гуша и ћир Нуша, а с Варош капије Тоска и Папа-Моска, па редом се сви искупе на Кир Лучин ћепенак. Неко пије каву, неко грицка леблебије, а ко неће да се потроши броји бројанице и сви заједно ситно, полако шапућу о великој Елади, која ће се сад, кад се ородила са Русијом, прострти чак до Пеште и Сентандреје.
Па онда онамо, у горњем делу Главне чаршије ћепенак Ћир-Моше Мевораха, на коме он седи прекрштених ногу и звецка новцем, онако сарафски. Ту се, опет, скупљају стари Ешкенази, Озер и Азријел и говоре о закону који ће Европа касније дати и Србији, о равноправности вере.
Па где су онда остали ћепенци и ко ће све да их се сети. Где је ћир Бенџин ћепенак преко пута „Коларца“ где је онај Ужичанин пазарио у цилиндеру мед и док је покојни Бенџа бројао из фијоке кусур, а он му натакао на главу цилиндер с медом и покупио му сав пазар. Па где је онај ћепенак у Палилули до касарне, са које је Папа-Моска продавао бошчу дуван и „фидибу“ машине [шибице] и крвнички меркао девојке. Па где је...
Али ко ће их све набројати. Један по један порушила је регулација, а на њихова места дигла се нова здања са широким излозима у којима држе радње нове газде са уским панталонама. Прошло је оно време, један по један ћепенак је порушен, а ево данас и последњи - последњи остатак некадањег Београда, последњи остатак некадашње чаршије, погибе као последњи Абенсераж.*
Читаво једно доба, читава једна култура је минула и отишла у прошлост.
Тачка.
Бен Акиба/ Политика, 12. август 1905.
*Последњи Абенсераж: дело Франсоа Ренеа де Шатобријана из 1826. г. о покољу породице Абенсераж након пада Гренаде 1492. г.
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
Браво!!!!!Ово је слика коју чекам годинама...ХВАЛА!
Miša Krstić: Jazz
Trubači:
Doajen srpskih džez trubača jeste Predrag Ivanović (1930), koji se oduševljavao predratnim pločama Luja Armstronga za vreme okupacije, a kasnije se opredelio stilski za Kliforda Brauna i Majlsa Dejvisa. Od 1949. godine bio je član Radio Orkestra. Ivanović se nalazi na drugoj ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” snimljenoj sa kvartetom francuskog klaviriste Žaka Dijevala gde je bubnjar bio čuveni Art Tejlor. Ivanović, koga je među tadašnjim srpskim džezistima izdvajao pravi džez „filing”, proveo je nakon završenog dopisnog kursa aranžiranja 1969. godine tri meseca na Berkli školi u Bostonu, tada zaista džez školi, gde je usavršio harmonsko znanje i aranžersku tehniku. Kao član kolektiva Radio Beograda Ivanović je, iako je uvek javno slavio slavu, postao nosilac najvišeg sindikalnog odlikovanja - Ordena rada sa zlatnim vencem.
Najpoznatije ime srpskog džeza u Evropi, koje se nalazi i u stranim enciklopedijama džeza, jeste trubač Duško Gojković (b. Jajce, 1931). Gojković se jedini iz svoje generacije opredelio isključivo i nepokolebljivo za džez. U svom sviranju objedinio je elemente modernih džez trubača (Dorham, Braun, Dejvis, Gilespi) sa izrazitim osećajem za melodičnost stilske fraze. Gojković je učio trubu u M.Š.”Stanković”, počeo je karijeru u jednom ansamblu sa Batom Jankovićem i Eduardom Sađilom, a potom je bio član velikog orkestra Radio Beograda. 1955. godine otišao je u Nemačku gde je proglašen za trubača godine. Ovo priznanje beograđani su na osnovu domaćih novinskih izveštaja patriotski proizveli u titulu „Prva truba Evrope“. Ostaje utisak da Gojkovićev kvalitet bio adekvatno shvaćen od strane beogradskih kolega tek po njegovom odlasku iz Beograda. U Nemačkoj je Gojković svirao u orkestrima Maksa Gregera i Kurta Edelhagena, i snimio ploču sa sastavom Kenija Klarka. Tokom 1961-1962. godine je studirao kompoziciju na „Berklee” školi, gde je došao u priliku da svira u orkestrima kanadskog trubača Mejnarda Fergasona (Maynard Ferguson, 1928) i čuvenog Vudija Hermana sa kojim je išao na turneje. Kao solista na jednoj ploči Hermanovog orkestra iz tog vremena Gojković je pomenut u kritici časopisa „Down Beat”. Po povratku u Nemačku 1966. godine, pa i kasnije, svirao je u internacionalnom orkestru „Klark-Boland”. 1966. godine Gojković je izdao za „Philips” svoj prvi samostalni LP „Swinging Macedonia”. Prilikom svojih gostovanja u Beogradu sa orkestrima Vudija Hermana i Klark-Bolanda iskoristio je priliku da sa solistima ovih orkestara snimi materijal za svoju domaću ploču pod nazivom „Belgrade Blues”. U karijeri je Gojković svirao i nastupao sa poznatim američkim imenima po Evropi i Japanu, predvodeći svoje uvek internacionalne kvintete. Njegova dva novija CD-a „Bebop City”, i „Soul Connection” – sa Džimijem Hitom, Tomijem Flanaganom i Mikijem Roukerom, u prodaji su i na američkom tržištu. O karijeri Gojkovića je nedavno u Nemačkoj objavljena i knjiga sa spiskom svih njegovih snimljenih ploča. Gojković je nastanjen u Minhenu gde vodi svoj orkestar i predaje, u novije vreme snima za kuću „Enja”, ali je često i u Beogradu da pravim savetima usmeri i opomene mlađe džeziste da ne skreću stranputicom sa puta „strejt - bi bop”. Gojkovićeva zasada neostvarena želja je da se otvori džez odsek na FMU u Beogradu.
Od trubača treba istaći Predraga Krstića „Kokana” (1933) kao prvog upisanog studenta trube na novo-otvorenom odseku Muzičke Akademije u Beogradu 1961. godine, na kome je kasnije i diplomirao. Krstić je svirao u širokom repertoarskom rasponu od diksilenda (prva srpska džez ploča sa ansamblom Dinamo) do hard bapa, a i danas je aktivan sa nesmanjenim žarom. Krstić je u karijeri nastupio u Francuskoj sa orkestrom Evropske Radiodifuzije, a svirao je jednu sezonu i u orkestru u Berlinu u kome su svirali američki muzičari - altista Herb Geler (Herb Geller) i bubnjar Džo Heris. Dosta vremena je, međutim, protraćio sa zabavnom muzikom na turnejama po SSSR-u, pa je prozvan „Tovariš Krivonosov”. Kao „manji” član kolektiva Radio Beograda postao je nosilac Ordena rada sa „samo” srebrnim vencem. Sa druge strane ugledni hirurg Dr Miša Radosavljević „Debeli” (1932), koji je boravio jedno vreme kod oca u Engleskoj, nadredio je svoj sving-bap stil instrumentalnoj trubačkoj tehnici. Vodio je Beogradski džez kvintet hard bap orijentacije početkom šezdesetih godina sa „Cakijem” Davidovićem i Dr Acom Revišinom. Trubač Aleksandar Korać (1935-2000) se posle kratkotrajnog bavljenja džezom ranih šezdesetih godina, kao urednik u Radio Beogradu, bacio na uspešno i unosno komponovanje za domaće festivale zabavne muzike. Nekoliko godina mlađi trubač Mirko Šabić je stigao u Beograd iz Sarajeva. Svirao je u stilu Kliforda Brauna. Šezdesetih godina radio je u Nemačkoj u komercijalnim ansamblima, kasnije se u Minhenu posvetio savremenom komponovanju i muzičkom tretmanu retardirane dece, a povremeno svira diksilend. Najmlađi i manje eksponirani trubači epohe bili su pok. Miodrag „Biga” Milojković rodom iz Zaječara i pok. Dragan Rajić iz Ćuprije.
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
Петар Бојовић
1927.
1928.
1932.
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
Браво!!!!!Ово је слика коју чекам годинама...ХВАЛА!
Веома ми је драго, ако Вам је постављена фотографија била од помоћи..
Варош капија
Кнегиња Олга
Из београдског живота
ПОСЛЕДЊИ ЋЕПЕНАК
Као пожар, као поплава тако и регулација руши све што јој је на путу. Колико ли је драгих успомена београдских до сад већ регулација оборила. Где ли су данас поносни „Дарданели“, па где ли је некадања вечито будна „Еснафска кафана“. Па Жмуркова кафана, Стари Тале и Гушанац. Нема их више, збрисала их је регулација.
И поред свега тога што се ми не можемо много пожалити на нашу регулацију, односно на нашу општину, да све то брзо ради, ипак се брише успомена за успоменом. Још живе Београђани који су упамтили и Стамбол капију и Варош капију и Чукур-чешму и Тоскину чешму, па данас једва ако им нађу трага.
Још само поносно стоје, не бојећи се регулације: џамија на Зереку, Касација, Доситејева Велика школа, (на којој још из Доситејевог времена постоји родино гнездо), ђумрук на Сави и оно неколико бедних кућица на Теразијама, прилепљених уз нове и великолепне грађевине, које управо и чине да странац кад дође у Београд добије о њему слику као да је под цилиндером и фраком, а подртих ципела.
Пре неки дан сиђох на Дорћол и видех да је и тамо регулација пружила своје канџе. Чим сам видео тројицу који руше и једног који мери, досетио сам се да је регулација и нико други. Руше један дућан који се својим ћепенком пружио до половине улице и кварио линију. То је ваљда последњи ћепенак у Београду.
А, Боже, како је то некад било, ко се само сећа тога. Ћепенак је био све и сва. Није то било место, као што данашња генерација мисли, где се излагала роба за продају. Не, ћепенак је био у Београду тада оно што су данас штам-тиши или још боље, што су данас клубови. Тај некадашњи живот наше чаршије на ћепенку, одагнат је културом из Београда, и остао је још само доле, у неослобођеним крајевима. Један наш писац овако овако описује данас чаршијски живот у тим крајевима:
„Дућани и њихови ћепенци то су касине варошке. Ту се збирају забринути општинари да се договоре о својим црквеним или школским стварима [мисли на чланове црквених и школских општина]; ту се збирају млађи и пажљиво слушајући ове разговоре уче се како да уђу у живот, у општинска и народна питања. У свакој чаршији или боље у свакој махали чаршије има по један кафеџија који има муштерије у 20 до 30 дућана и носи им у џезве каву, бележећи кредом на диреку дућанском који му служи као рабош. Ту се на ћепенку искупе по две три дућанџије на по једну кафу из широкога филџана и, оставив посао у крај, нагну се напред на прекрштеним ногама пода се и шапћу брижно о својим пословима. Од ћепенка до ћепенка проносе се све новости по чаршији; ту се бистри гдекад и озбиљна политика о намерама великих сила, које је новости донео какав путник из Солуна или Скопља, а чуо их тамо од „свог човека“ или од тог и тог кафеџије, који се меша са „пробраним људима“. Сва се општинска питања најпре реше на ћепенцима па затим у општини.“
Ето, такав је живот био некада и у нашој београдској чаршији.
Биће ваљда још живих који се, на пример, сећају Кир Лучиног ћепенка у Главној чаршији. Ето ту је био „цинцарски клуб“. Чим прохуји кроз чаршију каква важна новост, избор новог грчког краља, па женидба његова, а ти тек видиш озго низ чаршију се спушта најпре Кутула, а оздо од Саборне цркве пење се Антула; са Зерека иду раме уз раме и нешто ситно шапћу ћир Гуша и ћир Нуша, а с Варош капије Тоска и Папа-Моска, па редом се сви искупе на Кир Лучин ћепенак. Неко пије каву, неко грицка леблебије, а ко неће да се потроши броји бројанице и сви заједно ситно, полако шапућу о великој Елади, која ће се сад, кад се ородила са Русијом, прострти чак до Пеште и Сентандреје.
Па онда онамо, у горњем делу Главне чаршије ћепенак Ћир-Моше Мевораха, на коме он седи прекрштених ногу и звецка новцем, онако сарафски. Ту се, опет, скупљају стари Ешкенази, Озер и Азријел и говоре о закону који ће Европа касније дати и Србији, о равноправности вере.
Па где су онда остали ћепенци и ко ће све да их се сети. Где је ћир Бенџин ћепенак преко пута „Коларца“ где је онај Ужичанин пазарио у цилиндеру мед и док је покојни Бенџа бројао из фијоке кусур, а он му натакао на главу цилиндер с медом и покупио му сав пазар. Па где је онај ћепенак у Палилули до касарне, са које је Папа-Моска продавао бошчу дуван и „фидибу“ машине [шибице] и крвнички меркао девојке. Па где је...
Али ко ће их све набројати. Један по један порушила је регулација, а на њихова места дигла се нова здања са широким излозима у којима држе радње нове газде са уским панталонама. Прошло је оно време, један по један ћепенак је порушен, а ево данас и последњи - последњи остатак некадањег Београда, последњи остатак некадашње чаршије, погибе као последњи Абенсераж.*
Читаво једно доба, читава једна култура је минула и отишла у прошлост.
Тачка.
Бен Акиба / Политика, 12. август 1905.
*Последњи Абенсераж: дело Франсоа Ренеа де Шатобријана из 1826. г. о покољу породице Абенсераж након пада Гренаде 1492. г.Варијанте ћепенака
Колона бораца Космајског одреда у покрету према Државној штампарији 17.10.1944.
Др. Милан Стојадиновић, министар финансија
Министар финансија Милан Стојадиновић у разговору са новинарима
Чланице балетског кора београдске оперете
Гласачко место у палилулској основној школи
Конгрес задружног савеза
Краљ Александар на предаји заставе ратним инвалидима на стадиону Југославија 06.09.1932.
Пера Велимировић, потпредседник Државног савета
Врт инжењера К. Шанцера на Топчидерском брду
Александар Ранковић
" Један део београдске Савамале са прилазом новоотвореном мосту
1. Улица Југ Богдана 2. Дом Удружења гостионичара 3. Поп Лукина улица 4. Новопросечена улица која води на мост 5. Палас хотел 6. Вука Караџића улица "
Браво!!!!!Ово је слика коју чекам годинама...ХВАЛА!
Beli, mora da si tu ziveo...???