Milorade,za Noć muzeja sam sa suprugom i kumom bio u PTT muzeju;zaista dobra postavka...A i ti si odlično izgledao u kariranoj košulji,odlično ti stoji... Malo su vam kolege propitivali moja supruga i kum,obzirom da su vezisti u Vojsci Srbije...He,he,...A meni neprijatno...!
Pozdrav svima!
Како сам имао мању хирурску интервенцију неко време нисам учествовао у раду форума. Ја сам ОК фала на питању али мој рачунар је захтевао замену па ме је то додатно омело. Овај пут немам да окачим ни једну фотографију него се јављам једним тужним поводом. Како спадам у групу "Homo Balkanikus Militaris" више мање редовно обилазим већину војних форума са ових простора. На више њих је био активан и један наш члан, мој колега по небу Падобранац75. Специјалност су му била бомбардовања на тлу Југославије у току 2. Светског рата. На жалост на једном од форума се појавила порука његовог сина да је Пера Шикања (како му је било право име) иозненада преминуо почетком марта. Ја га нисам лично познавао али доста мојих старијих колега падобранаца га је често помињало. Нисам на овом форуму контактирао са њим, али како је на другим форумима имао исто име (број 75 је означавао годину кадаје добио падобранско звање) и користио је исти аватар и писао о истим темама, на жалост прилично сам сигуран да се ради оистом човеку.
....
Ajde proveri ovaj podatak. Postoji li njegova slika? Mislim da sam ga poznavao...
Слику на жалост немам, Пера Шикања је умро почетком марта, издало га је срце, и то јесте наш Падобранац75 :(
tuga živa... Naš kolega po krilima... Veliki poznavalac teme savezničkih bombardovanja, čovek koji je sve to odlično razumevao i stavljao u pravi kontekst. A baš sam pomislio na njega 16. aprila kada je na Kalemegdanu bila postavljena izložba o 70-godišnjici stradanja Beograda, u posmatračima sam pokušavao da prepoznam ko bi mogao da bude naš kolega...
Eto, stroj naših forumaša na nebu dobi još jednog istaknutog člana.
Milorade, za Noć muzeja sam sa suprugom i kumom bio u PTT muzeju; zaista dobra postavka... A i ti si odlično izgledao u kariranoj košulji, odlično ti stoji... Malo su vam kolege propitivali moja supruga i kum, obzirom da su vezisti u Vojsci Srbije... He, he,... A meni neprijatno...! Pozdrav svima!
Од те ноћи памтим само умор. Осам сати на ногама, стално говорећи. Много људи, преко хиљаду, прође кроз релативно мали простор. Разни људи, различитог узраста, образовања и интересовања, а прича треба свима да буде приступачна, разумљива и занимљива... Да изгледа релаксирано, а да информације буду на месту. Изгледа да је прича барем занимљива, јер сваке године сусрећем позната лица, људе који се поново враћају да гледају и слушају готово исту причу. Мада су ми људи са стране, волонтери, рекли да су целе вечери слушали исту причу, која је за сваку групу посетилаца у нечему била различита од претходне. Сваке године упознам и неког са форума. Већина се не представи, али неки приђу и кажу ко су. Признајем да ми је драго кад видим неког нашег, кога већ на неки начин „познајем“. Требало је да се представиш, могли смо мало да причамо, можда бих ти показао нешто интересантно, или испричао нешто што нисам другима... Или бисте ви мени нешто испричали, јер ја нисам професионални везиста, а многе ствари ме интересују. Али, никад није касно. Тамо сам сваки дан. Осим кад нисам...
Данас сам упознао новинарку Политике, праунуку једног поштанског чиновника, која је дошла у музеј да сазна нешто више о свом прадеди. О том човеку сам својевремено написао чланак, који сам скенирао и поставио на овом форуму. А она је податке о свом претку сазнала претражујући интернет и посетивши овај форум. Ето, има неке вајде од овога што овде чангрљамо... Обрадујемо понеког...
Prikladno za ove tople dane, tj. osvezavajuce. Nisam ovaj film gledao a voleo bih. Te godine sam maturirao i upisao fakultet. To je ono "varljivo leto '68". Nekada sam u setnjama Adom pratio nedeljom, ali isli smo veoma rano ( oko 06.00 ), svog pokojnog prijatelja, prvog komsiju i ucitelja. Nigde zive duse sem nas dvojice. Isli bi sve do "spica" uskom stazom a na nas su, mada je bilo suncano, padale kapi s listova "zalosnih vrba". To su bili oni poznati vrbaci Ade Ciganlije iz proslosti, iz ratova. Ne znam da li jos postoje. Tada je Ada bila sasvim prirodna, neasfaltirana, ali jeste bilo dosta splavova. Na fotkama vidi se rogalj zgrade "Secerancevog" kupatila, ako se ne varam.
Baš me pogodiše ovi frejmovi. Tu sam proveo gotovo dvadeset najlepših godina života. Šezdesetih sa druge strane Ade na splavu Filmskog grada, kod reni-bunara. Prvi komšija je bio Paja Vujisić, a često je tu boravio i Fabijan Šovagović. Mi smo bili šiljokurani. Svakog dana smo preko leta dolazili čamcem sa dorćolske tikvare i igrali šuge u ovom bazenčiću.
Kasnije, sedamdesetih dolazio sam u Grafičar da veslam. Šećerana je iz svog taložnika ispuštala talog, šiji se slatkasti smrad kao kuga uvlačio u sinuse. Ali, to mi nije umanjilo ljubav prema ovom rukavcu i one frejmovi iz filma me podsetiše na senke vrba i jablanova, na sajle splavova koje sam morao da preskačem hodajući po tepihu od uvelog lišća. Kasnije sam, 1977. došao u MNK Beograd, tu odmah do veslačkog kluba Crvena zvezda. I dok smo se mi, ljubitelji čamaca motali po hangaru ili ispred njega, na terasi su ljudi uživali s pivom u ruci i čorbastim pasuljem na stolu sa kariranim stonjakom, koji je vrlo dobro spremala Mira, žena domara Sulje.
Ujutru sam morao da dolazim pre osam sati dok se rampa ne spusti. Onda sam ne želeći još da budim domara, čekao pred hangarom i jeo burek, deleći ga sa kerušom Žujkom i posmatrao kako Beograđani onim čuvenim nadvožnjakom kod Jugopetrola odlaze na posao. Dešavalo se da na toj klupskoj terasi dočekam i jutro, u društvu ptica koje se bude, dok je nisko nad rukavcem lebdela magličasta jutarnja belina.
За оне који не препознају: Снимљено са торња Саборне цркве. У предњем плану су зграде некадашње Богословије, Семинарије. Преко пута је хотел Национал. Калемегдански парк, шеталиште, Београдска тврђава...
Milorade,sasvim si u pravu!Možda mi je bilo malo neprijatno ...Samo da znaš,sledeći put vodim i dečurliju sa sobom!A poštanska kola moram nekako da iznesem neprimetno,izuzetno su urađena.U svakom slučaju se predstavljam zvanično!
Pozdrav svima!
Prikladno za ove tople dane, tj. osvezavajuce. Nisam ovaj film gledao a voleo bih. Te godine sam maturirao i upisao fakultet. To je ono "varljivo leto '68". Nekada sam u setnjama Adom pratio nedeljom, ali isli smo veoma rano ( oko 06.00 ), svog pokojnog prijatelja, prvog komsiju i ucitelja. Nigde zive duse sem nas dvojice. Isli bi sve do "spica" uskom stazom a na nas su, mada je bilo suncano, padale kapi s listova "zalosnih vrba". To su bili oni poznati vrbaci Ade Ciganlije iz proslosti, iz ratova. Ne znam da li jos postoje. Tada je Ada bila sasvim prirodna, neasfaltirana, ali jeste bilo dosta splavova. Na fotkama vidi se rogalj zgrade "Secerancevog" kupatila, ako se ne varam.
Прве три слике су из садашњег рукавца, а остале са Саве према Ади.
Није шећераново већ тзв. Партизанова зграда а са друге стране насипа (на реци) било је
Партизаново купатило на сплавовима.
Низводно са спољне стране насипа и Партизанов веслачки клуб (домар Вуле и жена Мила),
а после њега као последњи чврсти објекат преме доњем шпицу Аде Једриличарски клуб.
У Партизановој згради (купатила) су били атељеи неколико сликара...
Pozdrav svima!
E, stvarno, jel’ bilo nešto zanimljivo da je neko uslikao u Noći muzeja? Ja sam se izležavao na VMA pa pojma nemam.
Како сам имао мању хирурску интервенцију неко време нисам учествовао у раду форума. Ја сам ОК фала на питању али мој рачунар је захтевао замену па ме је то додатно омело. Овај пут немам да окачим ни једну фотографију него се јављам једним тужним поводом. Како спадам у групу "Homo Balkanikus Militaris" више мање редовно обилазим већину војних форума са ових простора. На више њих је био активан и један наш члан, мој колега по небу Падобранац75. Специјалност су му била бомбардовања на тлу Југославије у току 2. Светског рата. На жалост на једном од форума се појавила порука његовог сина да је Пера Шикања (како му је било право име) иозненада преминуо почетком марта. Ја га нисам лично познавао али доста мојих старијих колега падобранаца га је често помињало. Нисам на овом форуму контактирао са њим, али како је на другим форумима имао исто име (број 75 је означавао годину кадаје добио падобранско звање) и користио је исти аватар и писао о истим темама, на жалост прилично сам сигуран да се ради оистом човеку.
....
Ajde proveri ovaj podatak. Postoji li njegova slika? Mislim da sam ga poznavao...
Слику на жалост немам, Пера Шикања је умро почетком марта, издало га је срце, и то јесте наш Падобранац75 :(
tuga živa... Naš kolega po krilima... Veliki poznavalac teme savezničkih bombardovanja, čovek koji je sve to odlično razumevao i stavljao u pravi kontekst. A baš sam pomislio na njega 16. aprila kada je na Kalemegdanu bila postavljena izložba o 70-godišnjici stradanja Beograda, u posmatračima sam pokušavao da prepoznam ko bi mogao da bude naš kolega...
Eto, stroj naših forumaša na nebu dobi još jednog istaknutog člana.
Од те ноћи памтим само умор. Осам сати на ногама, стално говорећи. Много људи, преко хиљаду, прође кроз релативно мали простор. Разни људи, различитог узраста, образовања и интересовања, а прича треба свима да буде приступачна, разумљива и занимљива... Да изгледа релаксирано, а да информације буду на месту. Изгледа да је прича барем занимљива, јер сваке године сусрећем позната лица, људе који се поново враћају да гледају и слушају готово исту причу. Мада су ми људи са стране, волонтери, рекли да су целе вечери слушали исту причу, која је за сваку групу посетилаца у нечему била различита од претходне. Сваке године упознам и неког са форума. Већина се не представи, али неки приђу и кажу ко су. Признајем да ми је драго кад видим неког нашег, кога већ на неки начин „познајем“. Требало је да се представиш, могли смо мало да причамо, можда бих ти показао нешто интересантно, или испричао нешто што нисам другима... Или бисте ви мени нешто испричали, јер ја нисам професионални везиста, а многе ствари ме интересују. Али, никад није касно. Тамо сам сваки дан. Осим кад нисам...
Данас сам упознао новинарку Политике, праунуку једног поштанског чиновника, која је дошла у музеј да сазна нешто више о свом прадеди. О том човеку сам својевремено написао чланак, који сам скенирао и поставио на овом форуму. А она је податке о свом претку сазнала претражујући интернет и посетивши овај форум. Ето, има неке вајде од овога што овде чангрљамо... Обрадујемо понеког...
Прадеда Станојло, с брадом...
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Kasnije, sedamdesetih dolazio sam u Grafičar da veslam. Šećerana je iz svog taložnika ispuštala talog, šiji se slatkasti smrad kao kuga uvlačio u sinuse. Ali, to mi nije umanjilo ljubav prema ovom rukavcu i one frejmovi iz filma me podsetiše na senke vrba i jablanova, na sajle splavova koje sam morao da preskačem hodajući po tepihu od uvelog lišća. Kasnije sam, 1977. došao u MNK Beograd, tu odmah do veslačkog kluba Crvena zvezda. I dok smo se mi, ljubitelji čamaca motali po hangaru ili ispred njega, na terasi su ljudi uživali s pivom u ruci i čorbastim pasuljem na stolu sa kariranim stonjakom, koji je vrlo dobro spremala Mira, žena domara Sulje.
Ujutru sam morao da dolazim pre osam sati dok se rampa ne spusti. Onda sam ne želeći još da budim domara, čekao pred hangarom i jeo burek, deleći ga sa kerušom Žujkom i posmatrao kako Beograđani onim čuvenim nadvožnjakom kod Jugopetrola odlaze na posao. Dešavalo se da na toj klupskoj terasi dočekam i jutro, u društvu ptica koje se bude, dok je nisko nad rukavcem lebdela magličasta jutarnja belina.
За оне који не препознају: Снимљено са торња Саборне цркве. У предњем плану су зграде некадашње Богословије, Семинарије. Преко пута је хотел Национал. Калемегдански парк, шеталиште, Београдска тврђава...
Pozdrav svima!
Pozdrav svima ...
Прве три слике су из садашњег рукавца, а остале са Саве према Ади.
Није шећераново већ тзв. Партизанова зграда а са друге стране насипа (на реци) било је
Партизаново купатило на сплавовима.
Низводно са спољне стране насипа и Партизанов веслачки клуб (домар Вуле и жена Мила),
а после њега као последњи чврсти објекат преме доњем шпицу Аде Једриличарски клуб.
У Партизановој згради (купатила) су били атељеи неколико сликара...