DRAGUTIN J. ILIĆ (Beograd 1858 — Beograd 1926), sin pesnika Jove Ilića, a stariji brat Vojislava Ilića, Dragutin je rođen 14. februara 1858.
Zahvaljujem Miloradu na literarnom savetu. Pročitah zanimljiv romančić HADŽI-DIŠA od ovog izvanrednog književnika, prepunu grčko-cincarsko-turskih izraza koji su se u XIX i početkom XX veka koristili na Jaliji i Zereku.
Ono što je obogaljilo ovo štivo je način na koji ga je izdavač 3D+ priredio. Naime, koliko sam primetio, oni su jednostavno skenirali neko ranije izdanje, provukli ga kroz neki OCR program i, imam utisak, uštedeli na korekturi. Tako da je knjigu teško čitati zbog brojnih sastavljenih reči i slovnih grešaka, garniranih arhaičnim izrazima.
Dragutin Ilić je i autor možda prve SF drame u svetu: Posle milijon godina.
Drama je izuzetno zanimljiva, ne samo sa književno-istorijskog stanovišta.
Evo prikaza:
DRAGUTIN J. ILIĆ (Beograd 1858 — Beograd 1926), sin pesnika Jove Ilića, a stariji brat Vojislava Ilića, Dragutin je rođen 14. februara 1858. Zahvaljujem Miloradu na literarnom savetu. Pročitah zanimljiv romančić HADŽI-DIŠA od ovog izvanrednog književnika, prepunu grčko-cincarsko-turskih izraza koji su se u XIX i početkom XX veka koristili na Jaliji i Zereku. Ono što je obogaljilo ovo štivo je način na koji ga je izdavač 3D+ priredio. Naime, koliko sam primetio, oni su jednostavno skenirali neko ranije izdanje, provukli ga kroz neki OCR program i, imam utisak, uštedeli na korekturi. Tako da je knjigu teško čitati zbog brojnih sastavljenih reči i slovnih grešaka, garniranih arhaičnim izrazima.
Буразеру, извини, опрости, али пардон... Било је с добре намере.
Препоручио сам ти антикварно издање, за три пута мању цену, и квалитетније припремљену.
Имам негде у својој библиотеци издање СКЗ, а видео сам и издање Нолита. Оба издања су коректна.
Ови садашњи кољу прасе под реп...
Познајем пар уличних дилера антикварних књига који знају шта обично купујем. Кад имају нешто тако, пошаљу ми СМС поруку. Очас склопимо посао. Нисам гадљив на старе књиге. Наравно, не купујем умрљане, буђаве и са остацима бурека. Нађу се књиге које вероватно нико више неће да штампа. По цени једног часописа (200-300 дин) купим књигу која није ни отворена, нова новцата, али из 1980. или 1960. године. Обожавам књиге из периода пре Првог светског рата. И фонтови из тог доба ми чине задовољство.
Dragutin Ilić je i autor možda prve SF drame u svetu: Posle milijon godina. Drama je izuzetno zanimljiva, ne samo sa književno-istorijskog stanovišta. Evo prikaza:
http://www.art-anima.com/v/411-dragutin-ilic-posle-milion-godina-reizdanje
Буразеру, извини, опрости, али пардон... Било је с добре намере.
Препоручио сам ти антикварно издање, за три пута мању цену, и квалитетније припремљену.
Имам негде у својој библиотеци издање СКЗ, а видео сам и издање Нолита. Оба издања су коректна.
Ови садашњи кољу прасе под реп...
Ma ništa na tvoju adresu Milorade. Mene kada uvati da hoću da čitam, gledam što pre da nabavim knjigu, a bila još jedna u SKC-u pa rekoh da ne propustim. Ionako je štampana u 500 primeraka.
Ma ništa na tvoju adresu Milorade. Mene kada uvati da hoću da čitam, gledam što pre da nabavim knjigu... Evo da se i ja malo iskažem u bojadisanju.
Знам, бато, да није било на моју атресу. То кад уфати - не пушћа.
Из личног искуства те разумем.
Што се тиче фирмописачких послова, алал ти четка. Нешто сам утањио са живци, па се не усуђујем. Допада ми се што боје не изгледају вештачки, слика није ко излакирана, него више мат, природно. Следећи пут узми неку слику веће резолуције, оштрију подлогу. Ова ти је била сувише мека, па слика вуче на акварел. Ал, боже мој, свакога дана ћеш у сваком погледу напредовати. Знам те кад се изинатиш!
Ma ništa na tvoju adresu Milorade. Mene kada uvati da hoću da čitam, gledam što pre da nabavim knjigu... Evo da se i ja malo iskažem u bojadisanju.
Знам, бато, да није било на моју атресу. То кад уфати - не пушћа.
Из личног искуства те разумем.
Што се тиче фирмописачких послова, алал ти четка. Нешто сам утањио са живци, па се не усуђујем. Допада ми се што боје не изгледају вештачки, слика није ко излакирана, него више мат, природно. Следећи пут узми неку слику веће резолуције, оштрију подлогу. Ова ти је била сувише мека, па слика вуче на акварел. Ал, боже мој, свакога дана ћеш у сваком погледу напредовати. Знам те кад се изинатиш!
Hvala na dobroj kritici. Ovu fotografiju sam odabrao jer mi je blizu srca. Poznajem svetlost, odsjaj u izlogu poznatog mi neba naddunavskog. Ali likove je teško bojadisati. Trebalo bi dobro poznavati modu tridesetih, pa se služim samo slutnjom.
Mogli bismo da osnujemo koloniju „Osveživanje prošlosti“, ali se bojim da bi tako osvežen Beograd izgledao lepše nego danas. A neke slike su opet bolje crno-bele i sepijaste.
I ovog nosača nikako da dovršim. Kad progledam i na drugo oko, daće Bog, biće duplo lakše.
Nego, nešto se Forum umrtvio. Ono poplava jeste bila… ali vidim uticala na postove…
Početni posleratni politički pritisak polako je jenjavao i 1954. godine došlo je do prvog gostovanja stranog džez sastava, kada su beograđani prvi put videli kako izgleda kompletan set bubnjeva. Bio je to trio Nemice Jute Hip za koji su „Večernje Novosti” pisale da je „predstavnik kul-žanra u modernoj muzici koji dozvoljava mnogo nijansiranije izvođenje i umetnički viši nivo nego sving-žanr”.
Ali ostali članci iz tog vremena se odnose ponekad podsmešljivo ili podrugljivo prema jednoj sada novoj neispitanoj temi kojoj nisu date političke smernice - kakva je džez. „Duga” u to vreme donosi naslov „Džez je postao deo života”, u kome autor sa potpisom „M.” piše: „Simbol džeza – bubanj. Uz njega je pričvršćeno mnoštvo tasova, lepeza, i sve to daje takt. Harmonija je sastavljena od, naizgled, neharmoničnog. Džez je postao odavno. Mnogi mu osporavaju bilo kakvu vrednost. Kažu da u omladini kvari smisao za lepo i da zove na raskalašnost. Džez treba približiti svakome – to je parola. Da se nije isuviše približio?!Znamo da je najbolja muzika na radiju posle ponoći – tada je džez. Ali, ponekad, ljutito ugasimo radio, ili opsujemo „mladića s trubom” koji stanuje iznad nas.”
Reč „džez” se pojavljuje u Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza (1954) sa objašnjenjem: „Moderna američko-engleska muzika za igru, ples, vrsta sinkopiranog muz. izvođenja neharmoničnim tonovima”. Još čudnije od same definicije je da je ista ostala neizmenjena i u izdanju ove knjige iz 1980. godine.
Smernice su nagoveštene 1955. godine kada „Večernje Novosti” intrevjuišu favorita Vrhovnog komandanta iz oblasti zabavne muzike – Bojana Adamiča, dirigenta iz Ljubljane, pod naslovom „Džez nije moda” gde on kaže nadovezujući se na naslov: „To je potreba koja se u današnjem tempu života sama nameće.” Ovo je bio znak da džez od tog momenta može da se tretira u pozitivnom svetlu.
List „Student” od 31.12.1955. godine donosi opširniji prekoran članak po beogradski džez, tada mladog Aleksandra Živkovića, za čije se ime kasnije vezuje prvi džez festival u Beogradu: „Da li znate koji su se muzičari pojavili u doba ‘Rag-time’ – a? Ne?! Pa, to su bile zvezde američkog džeza – Luis Armstrong i Đek Elington. Pravi džez – to je umetnost! Džez u Beogradu ima dosta problema - to je činjenica. Dok pri Radio Beogradu postoji solidan muzički ansambl koji marljivo radi i stalno napreduje, na drugoj strani, po raznim igrankama i „jazbinama” sviraju samozvani muzičari, koji ne samo da nemaju ni pojma o džezu i muzici uopšte, nego su često ljudi bez sluha! Ako Udruženje džez muzičara nije u stanju da spreči takvo skrnavljenje i ‘masakriranje’ džeza mogli bi se da pitamo: zašto uopšte postoji. Još nešto. Jedan deo naših džez muzičara, slušajući preko radia američke majstore, pokušava da ih imitira u svim mogućim i nemogućim stilovima. Ne vodeći pri tome računa o svojim skromnim muzičkim kvalitetima, što je sasvim pogrešno i neozbiljno.”
DRAGUTIN J. ILIĆ (Beograd 1858 — Beograd 1926), sin pesnika Jove Ilića, a stariji brat Vojislava Ilića, Dragutin je rođen 14. februara 1858.
Zahvaljujem Miloradu na literarnom savetu. Pročitah zanimljiv romančić HADŽI-DIŠA od ovog izvanrednog književnika, prepunu grčko-cincarsko-turskih izraza koji su se u XIX i početkom XX veka koristili na Jaliji i Zereku.
Ono što je obogaljilo ovo štivo je način na koji ga je izdavač 3D+ priredio. Naime, koliko sam primetio, oni su jednostavno skenirali neko ranije izdanje, provukli ga kroz neki OCR program i, imam utisak, uštedeli na korekturi. Tako da je knjigu teško čitati zbog brojnih sastavljenih reči i slovnih grešaka, garniranih arhaičnim izrazima.
Drama je izuzetno zanimljiva, ne samo sa književno-istorijskog stanovišta.
Evo prikaza:
http://www.art-anima.com/v/411-dragutin-ilic-posle-milion-godina-reizdanje
Буразеру, извини, опрости, али пардон... Било је с добре намере.
Препоручио сам ти антикварно издање, за три пута мању цену, и квалитетније припремљену.
Имам негде у својој библиотеци издање СКЗ, а видео сам и издање Нолита. Оба издања су коректна.
Ови садашњи кољу прасе под реп...
Познајем пар уличних дилера антикварних књига који знају шта обично купујем. Кад имају нешто тако, пошаљу ми СМС поруку. Очас склопимо посао. Нисам гадљив на старе књиге. Наравно, не купујем умрљане, буђаве и са остацима бурека. Нађу се књиге које вероватно нико више неће да штампа. По цени једног часописа (200-300 дин) купим књигу која није ни отворена, нова новцата, али из 1980. или 1960. године. Обожавам књиге из периода пре Првог светског рата. И фонтови из тог доба ми чине задовољство.
http://www.art-anima.com/v/411-dragutin-ilic-posle-milion-godina-reizdanje
Може се прочитати овде:
http://www.rastko.rs/drama/delo/12212
Буразеру, извини, опрости, али пардон... Било је с добре намере.
Препоручио сам ти антикварно издање, за три пута мању цену, и квалитетније припремљену.
Имам негде у својој библиотеци издање СКЗ, а видео сам и издање Нолита. Оба издања су коректна.
Ови садашњи кољу прасе под реп...
Ma ništa na tvoju adresu Milorade. Mene kada uvati da hoću da čitam, gledam što pre da nabavim knjigu, a bila još jedna u SKC-u pa rekoh da ne propustim. Ionako je štampana u 500 primeraka.
Evo da se i ja malo iskažem u bojadisanju.
Знам, бато, да није било на моју атресу. То кад уфати - не пушћа.
Из личног искуства те разумем.
Што се тиче фирмописачких послова, алал ти четка. Нешто сам утањио са живци, па се не усуђујем. Допада ми се што боје не изгледају вештачки, слика није ко излакирана, него више мат, природно. Следећи пут узми неку слику веће резолуције, оштрију подлогу. Ова ти је била сувише мека, па слика вуче на акварел. Ал, боже мој, свакога дана ћеш у сваком погледу напредовати. Знам те кад се изинатиш!
Знам, бато, да није било на моју атресу. То кад уфати - не пушћа.
Из личног искуства те разумем.
Што се тиче фирмописачких послова, алал ти четка. Нешто сам утањио са живци, па се не усуђујем. Допада ми се што боје не изгледају вештачки, слика није ко излакирана, него више мат, природно. Следећи пут узми неку слику веће резолуције, оштрију подлогу. Ова ти је била сувише мека, па слика вуче на акварел. Ал, боже мој, свакога дана ћеш у сваком погледу напредовати. Знам те кад се изинатиш!
Hvala na dobroj kritici. Ovu fotografiju sam odabrao jer mi je blizu srca. Poznajem svetlost, odsjaj u izlogu poznatog mi neba naddunavskog. Ali likove je teško bojadisati. Trebalo bi dobro poznavati modu tridesetih, pa se služim samo slutnjom.
Mogli bismo da osnujemo koloniju „Osveživanje prošlosti“, ali se bojim da bi tako osvežen Beograd izgledao lepše nego danas.
I ovog nosača nikako da dovršim. Kad progledam i na drugo oko, daće Bog, biće duplo lakše.
Nego, nešto se Forum umrtvio. Ono poplava jeste bila… ali vidim uticala na postove…
Jel ovo Moskva u pozadini?
Može biti... A kome bi mogao biti ispraćaj? Kakva je to zastava?
Miša Krstić: Jazz
Crveni daju zeleno svetlo
Početni posleratni politički pritisak polako je jenjavao i 1954. godine došlo je do prvog gostovanja stranog džez sastava, kada su beograđani prvi put videli kako izgleda kompletan set bubnjeva. Bio je to trio Nemice Jute Hip za koji su „Večernje Novosti” pisale da je „predstavnik kul-žanra u modernoj muzici koji dozvoljava mnogo nijansiranije izvođenje i umetnički viši nivo nego sving-žanr”.
Ali ostali članci iz tog vremena se odnose ponekad podsmešljivo ili podrugljivo prema jednoj sada novoj neispitanoj temi kojoj nisu date političke smernice - kakva je džez. „Duga” u to vreme donosi naslov „Džez je postao deo života”, u kome autor sa potpisom „M.” piše: „Simbol džeza – bubanj. Uz njega je pričvršćeno mnoštvo tasova, lepeza, i sve to daje takt. Harmonija je sastavljena od, naizgled, neharmoničnog. Džez je postao odavno. Mnogi mu osporavaju bilo kakvu vrednost. Kažu da u omladini kvari smisao za lepo i da zove na raskalašnost. Džez treba približiti svakome – to je parola. Da se nije isuviše približio?! Znamo da je najbolja muzika na radiju posle ponoći – tada je džez. Ali, ponekad, ljutito ugasimo radio, ili opsujemo „mladića s trubom” koji stanuje iznad nas.”
Reč „džez” se pojavljuje u Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza (1954) sa objašnjenjem: „Moderna američko-engleska muzika za igru, ples, vrsta sinkopiranog muz. izvođenja neharmoničnim tonovima”. Još čudnije od same definicije je da je ista ostala neizmenjena i u izdanju ove knjige iz 1980. godine.
Smernice su nagoveštene 1955. godine kada „Večernje Novosti” intrevjuišu favorita Vrhovnog komandanta iz oblasti zabavne muzike – Bojana Adamiča, dirigenta iz Ljubljane, pod naslovom „Džez nije moda” gde on kaže nadovezujući se na naslov: „To je potreba koja se u današnjem tempu života sama nameće.” Ovo je bio znak da džez od tog momenta može da se tretira u pozitivnom svetlu.
List „Student” od 31.12.1955. godine donosi opširniji prekoran članak po beogradski džez, tada mladog Aleksandra Živkovića, za čije se ime kasnije vezuje prvi džez festival u Beogradu: „Da li znate koji su se muzičari pojavili u doba ‘Rag-time’ – a? Ne?! Pa, to su bile zvezde američkog džeza – Luis Armstrong i Đek Elington. Pravi džez – to je umetnost! Džez u Beogradu ima dosta problema - to je činjenica. Dok pri Radio Beogradu postoji solidan muzički ansambl koji marljivo radi i stalno napreduje, na drugoj strani, po raznim igrankama i „jazbinama” sviraju samozvani muzičari, koji ne samo da nemaju ni pojma o džezu i muzici uopšte, nego su često ljudi bez sluha! Ako Udruženje džez muzičara nije u stanju da spreči takvo skrnavljenje i ‘masakriranje’ džeza mogli bi se da pitamo: zašto uopšte postoji. Još nešto. Jedan deo naših džez muzičara, slušajući preko radia američke majstore, pokušava da ih imitira u svim mogućim i nemogućim stilovima. Ne vodeći pri tome računa o svojim skromnim muzičkim kvalitetima, što je sasvim pogrešno i neozbiljno.”