Prof. Stanojevic bio je fanatican fotograf. Svakako bi pripadao ovom cenjenom Forumu. Inace, bavio se astrofizikom ali samo onoliko koliko je to foto-tehnika omogucavala. Bio je veliki Srbski patriot. Malo se izgleda namestao za ovu fotku. Bio je u kontaktu s Teslom pa se u pozadini vidi i Teslin X-ray snimak sake a i neki vodopad (verov. s tla Srbije).
Професор Станојевић је био ренесансни лик. Бавио се разним стварима.
Међутим, као професор Војне академије, боравио је 1903. године у Бару, где је на брду Волујици присуствовао свечаном отварању прве радио-телеграфске станице на Балкану. Наиме, зет краља Николе, италијански суверен Виторио Емануеле, пожелео је да његова висока супруга Јелена (била је виша од њега за две главе) буде у директнијој вези са својом фамилијом. Зато је ангажовао свог пријетеља Марконија да инсталише радио станицу изнад Бара и чвршће повеже црногорску и италијанску обалу (код Барија).
Проф. Станојевић је већ био теоретски упознат са том новотаријом, па је дошао да радио види и уживо. Кажу да Маркони у Бару није могао да нађе бољег саговорника, те су Ђока и он седели на некој тераси, претресали физику и истресали чаше вина. Опет кажу да се резултат тог пријатног разговора појавио у кабинету професоровом, у Капетан-Мишином здању, у виду лабораторијске верзије радио телеграфске станице, која се могла сигналом добацити до Класне лутрије. Прилично кратко, али и прилично ефектно за српске студенте.
Ова прича има претензију да се појави у чланку који припремам, па сам замолио бата Банета да ми добаци скен са фотографије Ђокине, да бих причу могао да илуструјем, а он ми је дао Ђоку из исте књиге из које сам га и ја скенирао...
Али, нема везе...
Mogu samo da pretpostavim da je ipak 1941. Verovatno koji trenutak pre ili posle pogotka Zoo vrta koji je tu desetak metara desno. Imali smo Miloševu sliku iste kapije iz 1915. kada su na zidu iznad bile neke ruševine.
Tenor-saksofonista Radio orkestra Milan Stojanović „Mića Mačor” (1923-2005), nakon ličnih poratnih neprijatnosti deportovanja iz Austrije u Srbiju od strane „Crvene Armije”, vremenom je usvajao stilove Kolmena Hokinsa, Stena Geca i Sonija Rolinsa. Stojanović je postao i prvi srpski džez flautista zbog zahteva modernih aranžmana Radio orkestra. 1961. godine snimio je solističku EP ploču uz pratnju dve ritam sekcije (Belošević, Draganić, Milivojević, i Đonović, Vitas, Draganić, Milivojević), a nalazi se i na trećoj LP ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” iz iste godine sa triom Bore Rokovića. Posle povratka iz Nemačke u Radio orkestar Stojanović je retko nastupao sa malim sastavima. Po mišljenju kolege Miće Markovića, Stojanović je „sazreo” tek osamdesetih godina, posle druge posete Kanadi, kada nije više hvalio Zapad bez razloga.
Eduard „Edika” Sađil (1928-2000), velemajstor balada, bio je nezamenljivi prvi alt-saksofonista u orkestru radio Beograda počev od 1951. godine pa sve do penzionisanja. Kao tenor-saksofonista malih sastava, a evidentno je najviše uživao da svira u zadimljenom klubskom ambijentu, ograđivao se javno od uticaja sa ploča, mada se u njegovom sviranju osećalo prisustvo Bena Vebstera, Lestera Janga i Džonija Hodžisa. Suprotno nagovaranju Mileta Pavlovića, Sađil se svojevremeno nije odlučio da napusti Beograd i pređe u orkestar Kurta Edelhagena. 1961. godine snimio je svoju ploču sa ansamblom Tomice Simovića iz Zagreba, a takođe se nalazi na drugoj ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” sa kvartetom Žaka Dijevala snimljenoj iste godine. Uprkos svom imenu koje se nije dopalo tadašnjem opasnom srpskom funkcioneru „Krcunu”, Sađil je bio dobitnik „estradne” nagrade Srbije i nosilac je Ordena rada sa „čak” zlatnim vencem, a reprezentovao je zemlju u orkestrima evropske radiodifuzije u Parizu, Briselu i Berlinu. Njegov mlađi kolega iz sekcije orkestra, alt saksofonista Dragoljub Davidović „Caki” (1931-2002) bio je po prirodi instrumenta okrenut Parkeru, Stitu i Kenonbolu Ederliju. Žalio se opravdano da je dobijao retko i malo solističkog prostora kao član Radio orkestra, a umesto ordenja dobio je njemu draži stan.
Mirko Stanojević „Mika altista” (1934) – rodom iz Vršca, gde je najpreučio klavir kod izvesne gđe Apfelbaum, a potompostao alt saksofonista. Razlog je bio taj što je u datom trenuku u beogradskim radnjama bio za prodaju samo jedan saksofon, i to alt, mada je Stanojević želeo da svira tenor. Tenor i flautu je kupio tek kasnije, ali mu je nadimak „altista” ostao. 1959. godine je dobio jedan angažman u Salcburgu, a potom se nastanio u Frankfurtu, gde je ostao sve do danas. Slušajući emisije Glasa Amerike menjao je i voleo stilove od Lestera Janga, preko Geca (koji se najviše zapažao u njegovom sviranju) i Rolinsa. U kasnijem periodu listi svojih omiljenih saksofonista za slušanje dodao je Džoa Hendersona i Stenlija Terentina. Stanojević je čak svojevremeno zaintrigiran Monkovim harmonijama, ali nije nikada bio sklon eksperimentisanju na bini. Nažalost, Stanojević je skoro nepoznat današnjoj srbijanskoj publici, mada dolazi često kući u Vršac gde je 2002. godine pokrenuo džez festival.
Milivoje Marković „Mića Koltren” (1939) došao je 1957. godine u Beograd iz Osijeka. Najpre je u Osijeku svirao klarinet inspirisan Benijem Gudmanom, a kasnije se opredelio za tenor saksofon pod utiskom Stena Geca i Džonija Grifina, tako da se i sam pitao u čudu zašto mu je nadenut nadimak „Koltren”. Kao alt saksofonisti najdraži mu je bio Kenonbol Ederli, koga je kao modernijeg cenio više od Parkera. Marković je jedan period 1968-69. godine proveo u Gracu na Visokoj školi za muziku odakle je doneo diplomu, a u internacionalne aktivnosti beleži nastup sa „Evropskim Ol Stars” orkestrom od 18 članova, i članstvo u evropskoj organizaciji EBU. Kruna njegove džez karijere bile su osamdesete godine, kada je zahvaljujući svojim izuzetnim menadžerskim sposobnostima, kao lider sa sekstetom reprezentovao svoju zemlju na mnogim međunarodnim priredbama. Nažalost, nakon ovog perioda Marković je, kao čovek svestranih interesovanja, svirao džez samo povremeno. Marković je zauzimao više odgovornih položaja u Televiziji i produkciji ploča RTV, i bio je i član drugih strukovnih i nestrukovnih organizacija, a trenutno je predsednik Udruženja kompozitora.
Kao lidere beogradskih malih sastava, uz već pomenutog Mihajla Živanovića, treba pomenuti profesora Akademije klarinetistu Milenka Stefanovića „Mimu Nosa” (1930) i pok. tenor-saksofonistu Darka Valčića. Novi Sad je imao čak dvojicu istaknutih solista: alt i tenor-saksofonista Joca Lukenić, koji danas živi u Kelnu, je stilski bio opredeljen ka bapu, dok je tenor-saksofonista pok. Bogdan Dimitrijević bio naklonjen „Vest Koust” stilu. Dimitrijević je za zagrebački „Jugoton” snimio ploču „U ritmu bosa nove”. Tokom svojih studija u Beogradu na džez koncertima na Kolarcu nastupao je i saksofonista iz Sarajeva Dejan Zagorac, kasnije urednik u RTV Sarajevo.
Da li je ovaj Dr Koen koji sedi isti onaj Dr Leon Ko(j)en koji je i pre i posle Prvog svetskog rata imao odlične konje, a 1932 dobio i Derbi sa Fantastom?
Franše D'Epere/ Franchet d'Esperey Louis, (1856-1942), francuski maršal, komandant Savezničke vojske na Solunskom frontu od juna 1918, tvorac odlučujuće pobede nad Bugarima koja je umnogome skratila tok Prvog svetskog rata. Veliki prijatelj srpskog naroda i njegove vojske, proglašen je 1921 godine za počasnog vojvodu Jugoslovenske vojske, kao jedini stranac. Ostareli i bolesni ratni velikan je poslednji put posetio Jugoslaviju 1936 godine. Na železničkoj stanici u Beogradu su ga sačekali predstavnici jugoslovenske vojske i diplomatskog kora, a zatim je posetio Oplenac, gde se u prisustvu velikog broja Šumadinaca poklonio senima svog ratnog druga, Blaženopočivšeg kralja Aleksandra I. Potom je maršal D'Epere prisustvovao otkrivanju sopstvenog spomenika u društvu predsednika vlade Milana Stojadinovića, a nakon posete Vojnoj akademiji i smotri kadeta, na kraju je obišao i položio venac na Spomenik i grobnicu srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata na Novom groblju.
Бата Вукомане, има ли боље, оштрије слике од ове?
Поздрав!
Је ли ово из 1941. или 1944?
Бата Вукомане, има ли боље, оштрије слике од ове?
Prof. Stanojevic bio je fanatican fotograf. Svakako bi pripadao ovom cenjenom Forumu. Inace, bavio se astrofizikom ali samo onoliko koliko je to foto-tehnika omogucavala. Bio je veliki Srbski patriot. Malo se izgleda namestao za ovu fotku. Bio je u kontaktu s Teslom pa se u pozadini vidi i Teslin X-ray snimak sake a i neki vodopad (verov. s tla Srbije).
Међутим, као професор Војне академије, боравио је 1903. године у Бару, где је на брду Волујици присуствовао свечаном отварању прве радио-телеграфске станице на Балкану. Наиме, зет краља Николе, италијански суверен Виторио Емануеле, пожелео је да његова висока супруга Јелена (била је виша од њега за две главе) буде у директнијој вези са својом фамилијом. Зато је ангажовао свог пријетеља Марконија да инсталише радио станицу изнад Бара и чвршће повеже црногорску и италијанску обалу (код Барија).
Проф. Станојевић је већ био теоретски упознат са том новотаријом, па је дошао да радио види и уживо. Кажу да Маркони у Бару није могао да нађе бољег саговорника, те су Ђока и он седели на некој тераси, претресали физику и истресали чаше вина. Опет кажу да се резултат тог пријатног разговора појавио у кабинету професоровом, у Капетан-Мишином здању, у виду лабораторијске верзије радио телеграфске станице, која се могла сигналом добацити до Класне лутрије. Прилично кратко, али и прилично ефектно за српске студенте.
Ова прича има претензију да се појави у чланку који припремам, па сам замолио бата Банета да ми добаци скен са фотографије Ђокине, да бих причу могао да илуструјем, а он ми је дао Ђоку из исте књиге из које сам га и ја скенирао...
Али, нема везе...
Је ли ово из 1941. или 1944?
Mogu samo da pretpostavim da je ipak 1941. Verovatno koji trenutak pre ili posle pogotka Zoo vrta koji je tu desetak metara desno. Imali smo Miloševu sliku iste kapije iz 1915. kada su na zidu iznad bile neke ruševine.
Miša Krstić: Jazz
Saksofonisti:
Tenor-saksofonista Radio orkestra Milan Stojanović „Mića Mačor” (1923-2005), nakon ličnih poratnih neprijatnosti deportovanja iz Austrije u Srbiju od strane „Crvene Armije”, vremenom je usvajao stilove Kolmena Hokinsa, Stena Geca i Sonija Rolinsa. Stojanović je postao i prvi srpski džez flautista zbog zahteva modernih aranžmana Radio orkestra. 1961. godine snimio je solističku EP ploču uz pratnju dve ritam sekcije (Belošević, Draganić, Milivojević, i Đonović, Vitas, Draganić, Milivojević), a nalazi se i na trećoj LP ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” iz iste godine sa triom Bore Rokovića. Posle povratka iz Nemačke u Radio orkestar Stojanović je retko nastupao sa malim sastavima. Po mišljenju kolege Miće Markovića, Stojanović je „sazreo” tek osamdesetih godina, posle druge posete Kanadi, kada nije više hvalio Zapad bez razloga.
Eduard „Edika” Sađil (1928-2000), velemajstor balada, bio je nezamenljivi prvi alt-saksofonista u orkestru radio Beograda počev od 1951. godine pa sve do penzionisanja. Kao tenor-saksofonista malih sastava, a evidentno je najviše uživao da svira u zadimljenom klubskom ambijentu, ograđivao se javno od uticaja sa ploča, mada se u njegovom sviranju osećalo prisustvo Bena Vebstera, Lestera Janga i Džonija Hodžisa. Suprotno nagovaranju Mileta Pavlovića, Sađil se svojevremeno nije odlučio da napusti Beograd i pređe u orkestar Kurta Edelhagena. 1961. godine snimio je svoju ploču sa ansamblom Tomice Simovića iz Zagreba, a takođe se nalazi na drugoj ploči RTB-a iz serije „Sastanak u studiju” sa kvartetom Žaka Dijevala snimljenoj iste godine. Uprkos svom imenu koje se nije dopalo tadašnjem opasnom srpskom funkcioneru „Krcunu”, Sađil je bio dobitnik „estradne” nagrade Srbije i nosilac je Ordena rada sa „čak” zlatnim vencem, a reprezentovao je zemlju u orkestrima evropske radiodifuzije u Parizu, Briselu i Berlinu. Njegov mlađi kolega iz sekcije orkestra, alt saksofonista Dragoljub Davidović „Caki” (1931-2002) bio je po prirodi instrumenta okrenut Parkeru, Stitu i Kenonbolu Ederliju. Žalio se opravdano da je dobijao retko i malo solističkog prostora kao član Radio orkestra, a umesto ordenja dobio je njemu draži stan.
Mirko Stanojević „Mika altista” (1934) – rodom iz Vršca, gde je najpre učio klavir kod izvesne gđe Apfelbaum, a potom postao alt saksofonista. Razlog je bio taj što je u datom trenuku u beogradskim radnjama bio za prodaju samo jedan saksofon, i to alt, mada je Stanojević želeo da svira tenor. Tenor i flautu je kupio tek kasnije, ali mu je nadimak „altista” ostao. 1959. godine je dobio jedan angažman u Salcburgu, a potom se nastanio u Frankfurtu, gde je ostao sve do danas. Slušajući emisije Glasa Amerike menjao je i voleo stilove od Lestera Janga, preko Geca (koji se najviše zapažao u njegovom sviranju) i Rolinsa. U kasnijem periodu listi svojih omiljenih saksofonista za slušanje dodao je Džoa Hendersona i Stenlija Terentina. Stanojević je čak svojevremeno zaintrigiran Monkovim harmonijama, ali nije nikada bio sklon eksperimentisanju na bini. Nažalost, Stanojević je skoro nepoznat današnjoj srbijanskoj publici, mada dolazi često kući u Vršac gde je 2002. godine pokrenuo džez festival.
Milivoje Marković „Mića Koltren” (1939) došao je 1957. godine u Beograd iz Osijeka. Najpre je u Osijeku svirao klarinet inspirisan Benijem Gudmanom, a kasnije se opredelio za tenor saksofon pod utiskom Stena Geca i Džonija Grifina, tako da se i sam pitao u čudu zašto mu je nadenut nadimak „Koltren”. Kao alt saksofonisti najdraži mu je bio Kenonbol Ederli, koga je kao modernijeg cenio više od Parkera. Marković je jedan period 1968-69. godine proveo u Gracu na Visokoj školi za muziku odakle je doneo diplomu, a u internacionalne aktivnosti beleži nastup sa „Evropskim Ol Stars” orkestrom od 18 članova, i članstvo u evropskoj organizaciji EBU. Kruna njegove džez karijere bile su osamdesete godine, kada je zahvaljujući svojim izuzetnim menadžerskim sposobnostima, kao lider sa sekstetom reprezentovao svoju zemlju na mnogim međunarodnim priredbama. Nažalost, nakon ovog perioda Marković je, kao čovek svestranih interesovanja, svirao džez samo povremeno. Marković je zauzimao više odgovornih položaja u Televiziji i produkciji ploča RTV, i bio je i član drugih strukovnih i nestrukovnih organizacija, a trenutno je predsednik Udruženja kompozitora.
Kao lidere beogradskih malih sastava, uz već pomenutog Mihajla Živanovića, treba pomenuti profesora Akademije klarinetistu Milenka Stefanovića „Mimu Nosa” (1930) i pok. tenor-saksofonistu Darka Valčića. Novi Sad je imao čak dvojicu istaknutih solista: alt i tenor-saksofonista Joca Lukenić, koji danas živi u Kelnu, je stilski bio opredeljen ka bapu, dok je tenor-saksofonista pok. Bogdan Dimitrijević bio naklonjen „Vest Koust” stilu. Dimitrijević je za zagrebački „Jugoton” snimio ploču „U ritmu bosa nove”. Tokom svojih studija u Beogradu na džez koncertima na Kolarcu nastupao je i saksofonista iz Sarajeva Dejan Zagorac, kasnije urednik u RTV Sarajevo.
Da li je ovaj Dr Koen koji sedi isti onaj Dr Leon Ko(j)en koji je i pre i posle Prvog svetskog rata imao odlične konje, a 1932 dobio i Derbi sa Fantastom?
Franše D'Epere/ Franchet d'Esperey Louis, (1856-1942), francuski maršal, komandant Savezničke vojske na Solunskom frontu od juna 1918, tvorac odlučujuće pobede nad Bugarima koja je umnogome skratila tok Prvog svetskog rata. Veliki prijatelj srpskog naroda i njegove vojske, proglašen je 1921 godine za počasnog vojvodu Jugoslovenske vojske, kao jedini stranac. Ostareli i bolesni ratni velikan je poslednji put posetio Jugoslaviju 1936 godine. Na železničkoj stanici u Beogradu su ga sačekali predstavnici jugoslovenske vojske i diplomatskog kora, a zatim je posetio Oplenac, gde se u prisustvu velikog broja Šumadinaca poklonio senima svog ratnog druga, Blaženopočivšeg kralja Aleksandra I. Potom je maršal D'Epere prisustvovao otkrivanju sopstvenog spomenika u društvu predsednika vlade Milana Stojadinovića, a nakon posete Vojnoj akademiji i smotri kadeta, na kraju je obišao i položio venac na Spomenik i grobnicu srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata na Novom groblju.