Terazije, pa Balkanskom, uoči onih ratova i između njih ... – sa oveštalih fotki, iz Forumskih sećanja
Forum nudi fotografije kroz koje može da se gleda.
Vedri nestašci gone svoje koturove niz ulicu; na glavama im matroske kapice sa dve trake koje se vijore na vetru ili nabijene sirotinjske šajkačice. Govore rečima predaka a još nisu mutirali glasove. Odmah uoče se i lepo obučena, gospodska deca (često jevrejčići) uz kontrast onih siromahujućih. U igri izgledaju ravni, što ipak nisu. Svojom robusnošću, imperativnim temperamentom i naduvenim potcenjivanjem ovde komanduje sirotinja. Ona voli prepirke i draži vas na njih govoreći nadmeno i svađalački. Jevrejčiće potežu za duge postrane lokne, često im oduzimajući novac (klasni porez) jer znaju da ga imaju. Cincari su umeli da izgledaju kruto i plašljivo u isti mah. Smejući se onom vrstom smeha koji dolazi od straha. Muslimančićima, sudbinski instruiranim, dele se karmički šamari ali bez krvne omraze. Ipak, sjaranjeni su s njima u igri, ne i sa malim jevrejima prefinjene živosti – krv nije voda. Oni najratoborniji srpčići bili su najagilniji, najpreduzimljiviji i najodrpaniji “snajperi” tih igara. Roditelji su im često moralizatorska gunđala koja deci nisu davala nežnosti – fizički radnici, kočijaši ali i iritirani trgovci i kajišari u usponu (”moje i premoje”), neuspešno uspokojeni u napetosti poslova, u napetosti esnafskog ”mene-me”. Padale su tu priče o podzemnim tajnim trpezama, prokopima, magacinima, zavodeći decu aurom snevanih svetova. Ona prkosila je čak i mašti gubeći tako na koherentnosti. Zavivši u Lominu, jedno je poljanče, na padini. Kao široko stepenište krovnih balkona. Dvadesetak ari – značajan deo kopna! Zgodan teren za obična loptanja, izmahivanja pogledima i nogama, ali ne i za najnoviji izum – fudbal. Često, skoro goli bili su na sunčevom žarometu. Nevini i bez ikakvog stida (ali i bez bestidnosti) signalizuju se manuelnim šapatom. Jer šta je reč – signal signala, često antifoni eho, ćuteća poruka – muk neodziva neverstva ili tvoračka tišina. A s vama govore kao da ste vi javni zbor. Bilo je puno čudnih neobičnosti koje su kompromitovale racionalnost (i to u vremenu kada je racionalizam iz temelja poljuljao veru). A na tren, jasno, oseti se vedroumna ljubav sirotujućih koja vadi srce iz tela, u kratkim trenutcima svog gospodstva razotkrivenog sramežljivošću – ne shvatajući ekskluzivnost oblagodaćujuće farmakopeje ‘javne sramote’ koja je čisti od korova gordosti.
Srbi su ekspresionistički narod. U nekim njihovim sasvim običnim kinestetičkim dosetkama, izrekama i uzrečicama, bilo je više sile usredsređenosti nego u romanu “Jadnici” od Igoa, kao što tu silu imaju i umirućih roditelja zavetne želje kanonske snage. Tada deca nisu nazebala zbog preterano otvorenih prozora roditeljskih osećanja. Uzgajana su na animalističkim primerima tj. kao što divljač radi na održavanjima područja. Ili napajana koktelima moralnih osobina. Po nekada i vaspitnom antropologijom uloženom u pravi odgovor. Psihopedagoški svetonazori su ukidali štetna prava. Tako sticala su se skromna obrazovanja ali sa suštinskim znanjem.
Bilo je i mladih šatrovaca uvitljivijih od zmija. Vedrih i govorljivih, kao nepoželjnih tajnama i usled toga odbojnih većini. Kasnije, postaće brzovoljni veštaci, trupni ljubimci – sokolovi solunskih rovova i kota apatridne Srbije izvan tela svoga naroda. Komunicirali su jednim osobitim načinom govora kojim se saopštava mudrost lopuža. Koristili su reči-legure neobične za izgovor koje su mogle da znače sve, uz sklonost da budu ubojice ili da na njih liče. Nisu bili jajare, podrumski lopovi. Njihove nerazumljive optofonemske i onomastičke kombinacije, preverbalne pojmovne zaobilaznice, bile su teško prevodive. Često i sintaksa određuje smisao i hubris nezavisno od konteksta, sa svetlucanjima u dijalektu koja lebde kao živa reč. Zavodljiv čulni jezik decimalnog govora kurzivom, ali ne jezik reči već konceptualnih struktura. Bila su to naizgled budalasta samofazoniranja košuljica izraza ali često i genijalnih idiomatskih aluzija i jezgrenih analogija precizne istinitosti. Tako su i psovke armirane zajedničkim jezgrima. Jedino maherski soj tog narečja nije mogla da zaseni gospodska moć i veštačka uglađenost prolaznika. Razumom i svojim psihotehničkim metodama bili su nevernici, ali osećajem možda ipak veruju. Život i tada bio je iskrzani film, titranje s 2% projekcije (za nas), ali sa 40% za njih.
Devojčice igraju se odvojeno, krpene lutke i papirni “slanici”. Zračila je ogoljena blagodat u prostoru dečjih sloboda. Posmatrajući decu ukidale su se granice između stvorenog i nestvorenog. Sâma Stvarnost se signalizovala. Trčkarala su ona okolo po tvrdoj trgovačkoj kaldrmi kao po dužnosti, kao mali portiri za ritam, mali inspektori kakvoće. Neka su bila tako radosna da su izgledala zaplašeno. Odskakutaše dole, niz Balkansku, kroz lubenično zelje, lozu, između i iza kuća ispečaćenih vremenom gde muve nameću ukus mode. Ni sam ne znajući zašto, neko od najmlađih obratio bi se šerijatskom prosjaku u pajackom odelu od praporaca sa “Ekselencijo!”, bolno se postidevši. Opšti smeh ... !
I one male skitnice u ritama, ti mali geopolitičari, pokazivali bi starijima otmenost, tj. da ih cene. Više su ih veselila ponavljanja nego novo i različito. Ratovi bili su blizu, odmah tû – biće to novi rod našeg kumulativnog nacionalnog proređivanja koje će učiniti izlišnim smene generacija, mezimci među budućim mrtvim. Vreme je posredovalo u nastanku opsena davnašnje prošlosti za njihovo detinjstvo, stvarajući kasnije od retkih preživelih teološke futuriste koji su izgubili veru onako kako se gube obmane u snu.
Koze semitskog lika kupovane su i preprodavane ispred prčvarnica, po savamalskim mehanama: “Solun”, “Orijent”, iza hotela “Bristol” ... – kao jarci iskupljenja. Mirisao je roštilj, loj. Cvilele su mučno preopterećene osovine tovarnih kola stentoroznom škripom koja se činila pijanom jer dospevala je kao iz neke flaše kojoj dugo vade zapušač. Grb srca se nije obescenjivao, neskrojen za mir već naprotiv skrojen za neki otvoren nemir splavova s aspiraturom za vrhove, jarbole vertikala. Dan bio je u pleneru, u ediciji divnog svetla. Svetlost je bleštala kao rasprostrta atletikom samog tog pojma a nebo bilo je od svetlog ultrapasa, kao “staklo providno” (Otkr. 21, 21). Zraci, debljine dorskih antiknih svirala. Sve to bilo je jurodstvo eksteriorame tih zrakova u odsjajima neravnih kućnih okana u kojima su se zraci kreveljili zbog nesavršenosti njihovih ravnina. Ali ostajali bi uvek isti, kao odrazi onih koji se liče – perceptroni sveta viđenog kroz češalj – kao baletska simetričnost plesa escajga u prstenu jednog zaoblučenog angularnog momenta, primerenog plastici akademske arhitekture. Kada nahraniše jednu blaženu siroticu ona zapeva pesmu: ”Ne poj slavuju pored moje izbe”. Eno je, nestade je niz ulicu. Ko je bila ona? Zna li je ko? Indivdualizam je kažnjiv kao sebičluk – mi snosimo odgovornost za onoga koji je kraj nas. Tu blagodat odgovornosti nema nepravoslavni. Zbog te štedro date blagodati pravoslavlje i izvlači žestoke kazne (ni Jevreji, kojima je dato najviše, ne prolaze bolje). Svako je odgovoran, kako bi shvatio da postoji. A ono što se događa slučajno – to ne postoji. Slučajni susret, sukob koincidencija, postoje koliko i dramski ili filmski. I sećanja se javljaju na pojmove i stvari okoline kao da smo imali nameru da evociramo upravo njih mada su namere zamenjive opsesijom slučajem koji kao da ih ukida. Ili nas, pak, reči značenjski proniču ali s otklonom u smislu, ostavljajući tako posledice bez dokaza ili lišavajući dokaze preimućstva posledica. A jezik se uistinjuje putevima svrhe intelekta. Kroz sve, prozire se suštastveno skrovita očinska briga Promisli kao plan opšteg inženjeringa za gradnju teške industrije.
Balkanski ratovi lebdeli su u atmosferi, nalik razuđenim akvarelskim oblacima energično zaoštrenim sa svoje kosmičke strane kao požari katedrala. Ali niko nije bio u ropstvu malodušja. Naprotiv. Srbija je ‘vladala’ okolnim državama kao Sunce planetama. Bila je u svojoj okolini kao so u jelu. A ako bi neko i patio od čamotinje, to bilo je kao lažna apatije Rusije, kao ugašen (ili uspavan) vulkan. Retko je bilo i ono cepidlačko samopouzdanje s potištenom pažnjom. Ti ratovi bili su i željeni – ognjeno je (ono samožrtveno) ljubljeno. Uskoro, vreme će početi da protiče kao što se odbrojava svakosekundni trenutak za kockare (hazardere). Ali danas vreme je promicalo u dobrom raspoloženju kao “Certina” vremenskih mobilijara. A ljudi, zaljubljeni u svoj stojicizam pa i cinizam (u modi početkom XX v.), biće poljuljani otkrićem stvarnosti koju će morati da dožive na bojnom polju, na grobljima bez humki i krstova ali sa krvnim temeljima. Srbi, optuživani za paralogizme, postaće opet gladijatori Evrope. Jer Srbija nije bila arena, pompejski atrijum, već reaktor. Pitalo se: “Jeste li živi preci?”. A oni su odgovarali otački: “Unekoliko mrtvi, unekoliko živi”. A ka tim pretcima vodio je daleki trag vijugavih venskih šara, od zglavaka do lakatnih pregiba težaka.
* * *
Reči bi trebalo da menjaju životne smislove (kao reči revolucionara) a ne da služe samo za izmenu informacija. Upravo tako je tada i bilo u Srbiji. Postojao je otpor voluntarizmu nesugestivnog govora uz iznalaženja preciznih semantema. Bajkoviti horor rata bio je na pomolu što raspaljuje ljubav prema pokojnicima. Pripremaju se stradanja egzistencijalnija od naših. Buktinje i munje odražavale su se u bakru muzičkih instrumenata. U mišolovci odasvuda zaključanoj, izgledi na blisku budućnost bili su najgori a na dalju možda nešto bolji. Žrtvom živom, umrtvljenja plotskih putenosti (onako kako to čine srbske majke), bludnja i maštarija, poče da se stiče uviđanje da nema bitnije stvari na ovom svetu od preporodnog pokajanja. Samoća je maštala o novim tugovanjima i novim rasporedima tuga. Da li smo radili na tome da čovek ne bi bio prinuđen da postane razbojnik ili da padne u opasnost da izgubi poštenje? Komentarisana su galopirajuća proročanstva i čitali se spiritistički radovi Mendeljejeva. Priviđali se krstovi na nebu sa zracima između krakova. Kao podvrgnuti kakvom transcendentnom prigovoru, počeše preemptivna samopreispitivanja sujetom utaloženih osećaja, posete manastirima i svetilištima, analize veroispovednih grešaka. Uzroci bili su u nama, u osvrtanjima, u ogledanjima za sobom – u ovom gradu, velikoj prisluškivaonici. U daljini planine su ležale kao izumrle (bila je to autosugestija). Sedmice su proticale u perpetuumu svoje zamajne sile ali kao da je i prošlost bila tu. Sadašnjost – od prošlosti usisana. Stvari kao da se nisu događale spontano ali ni nespontano. Prostor je podsećao na komad naprslog ogledala i daljine u njemu – bezvremene, u kojima vreme još nije osnovano. Svet i dogadjaji su se od lavine zbivanja pretvarali u ekran. Jedno vreme radi velika kazaljka a stoji mala a onda se to ponavlja obratno: mala radi a velika stoji – bez efekta na dnevni tok i kalendar. Tako to biva kod umora bezishodnosti, kad se vreme pozlodobi uoči neodgodivih sukoba, ratova. Kao i kroz celu istoriju, hrišćanski narodi su gledali samo kako da se međusobno proždiru a bitka protiv islama bila je samo paravan za to. Ali šta god i da bude ― svemirnoj istoriji je isto.
Pijanih se po sokacima teturalo mnogo, pevale se avanturističke romanse, pesme o mamljenju devojaka. A oni trezveni prolazili su kao isparenja u vidu svojih dvojnika. Uz forsirano kopiranje izraza ravnodušnog fiksiranja, svako je znao šta se sprema – agresija nepredvidivog. Sila se poturala pod kôdom ‘prirode’. Znali su to i budući neucenovljeni, bezimeni borbeni gubitci s hrapavim obrazima punim ožiljaka (ali neokaljanim) koje će slava survati pod veo tajne. Tada su još pili cevariku po burdeljima, uz namrgođenu naivnost razračunavajući se noževima. Ali uspeli su kao mrtvi, možda i više nego mi. Jer, ”gde se umnoži greh onde se još većma umnoži blagodat” (Rim. 5, 20). Zatvori bili su pretrpani političkim i revolucionarnim klovnovima uz retke prave borce za humanost. Od velikih ideja kao i od velikih brojeva gubio se osećaj realnosti. A java tragizma mnogohučnog sveta bila je ona velika nemirka. Bilo je i blagovremenih begunaca. Ali ko je i pobegao od stradanja svog naroda nije se usrećio, niti ko njegov.
* * *
Beogradom putuje vest (nezvanično, jer srpska vlada je ne podržava, ona ne zna za nju). Srpski četnički vojvoda, p.poručnik Brana (Jovanović) [bio je požarevljanin, iz Kiseljeva, 1883 – † 1905, kraj Kumanova], viđan je po “Imperijalu”, u “Moruni” i Tankosićevoj kući u ul. Kralja Milutina. Suv, ispijen, regicidan tip, kao izmožden od ponavljanih ispitnih trema ali sa stvaralačkim obasjanjem u bistrom pogledu. Ufanje i ponos Srbije. Po nekada bi nešto škrto rekao tanucnim, slabim glasom od retke upotrebe. A to je zvučalo tvrđe od tvrdih tvrdnji. Opkole ga Turci s društvom u Južnoj Srbiji. Izgine mu pratnja, svi do jednog. Turci mu traže da se preda. Bacio se u vatru, sâm sebi zarivši kamu u srce: “Ovako se Srbski komita predava!”. Poginuo je one iste godine kada bugari ubiše Pop-Taška u Kumanovu. Takve stvari su se u zanosu prepričavale izgrađujući etos narodne veličine. Deca su to rado slušala. Rađalo se oduševljeno, delirično rodoljublje, narcisoidna nostalgija za “starim krajevima” i iznedravale stilističke situacije svesti pod anestetikom zastava. Opremani su srpski termonuklearni vodovi i čete, gvozdeno vođeni poručnicima krotke staloženosti, ali punih sarkazma za usalamureni KuK.
* * *
U Srba ima i jedna iskričava, osijana Tama svetoduhovskog primraka, nevidnina zbog umu nepričasne blistavosti Svetla. Rodoljubivi trezvoumni Oci Sava i Simeon pominju Njenu transsupstancijalnost ali i živo ličnosno prisustvo. Ona obrazac je srbske naravstvenosti, obzorje prisustva Svetog Duha i čuda pravoslavlja. Ta bezvidna tajna prosvetljavajućeg skrivanja semenog Logosa naravno da je znana, ali ne i sva njena oduhovljena dubina. Blještavija je ona nego što možete i da pomislite. Jedina autentičnost! Veoma, veoma smerna. Ona čini dobro, ukrepljuje možda i na ‘neprimeren’ način. Jednom stečena, Ona opravdava sve. To je upravo ona svetogorska odpojana Tama – praosnova svakog lika i tvari. A za um, ona je nepodatna noć, fotofobični mrak. Ona se prikazivala pod vidom tišine voštanih zastora, praznih odeljaka i dolapa, u ukusima arhaizama. Tu, unutra u Njoj, vlada savršenstvo nepokolebivo neuzdrmljive tišine, u stvari jednog ujednačenog brûjnog mira. Paz’ te!: on (taj mir) bleštaviji je no što smo i znali. On daje kognitivnu strast i jasnoću umu bolje nego Kant. Izazovimo sebe da to shvatimo. Jer, On “vő veki” je, na veke će biti! Pojmimo s kakvom svetlošću (mirom) imamo posla. Ona skrivena je u jevanđelskoj autentičnosti srpske odrpanosti i prljavštine, smrada, u besmrtnosti tog nehaja, onog iznova zaboravljanog a nenadmašnog nehata koji leži kao sahranjen u svetom apsurdu. Jer Srbe nisu interesovali načini, obrti i zamršaji, već ono što njih osvetljava, ne ovaj sebeljubivi svet nego onaj u apstrakciji, van poređenja. Zato ironijom su se ograđivali od previše simpatičnog i dragog. Bili su nežni, ali tvrde formulacije bile su njihov stil – kao nametan iz nekog višeg sveta u kome nema mesta kompromisima. Odatle je crpena samobitna snaga njihove smirene pravosti za nevidljiva razbojišta čovečnosti. I tako, ‘kradući’ monahu čast, krade se, molitvama teško zarađeno monaško smirenje – to je kao krađa. Ali svêta je i dozvoljena ta prepredena otimačina u kojoj bol zbog ‘krađe’ neočekivano i iznenada postaje sladak. Srbski narod činio je slično, u krvavom bolu kidajući se ćutke kao u duhovnoj bitci za osvajanje položaja a ne za pokret. Narod pun blagočestive čežnje, kvarene neuverenošću u to šta će s njime biti. A držeći se opšte linije jurodstva, možda smo i mi malo stekli od nje. Shvatajući to kao blagoslov da se ispravno utvrdimo, kakvih ‘slučajeva’ ima dosta mnogih u nas.
Površni, a ne zlonamerni, ljudi razglašavali su tajne ali zlobni pravili su ozbiljne spletke. Možete i da ih osudite, ali koja je poenta. A napadi primisli bili su kao i uvek nalik na simultanke. Pomagala je samo molitva kao monolog inherentno unutarnjeg, i slovesno pronicanje, molitva za ”one koji se ne mole”. Bog izričito zahteva da bude pobeđen. U trenucima dubokih ganuća svetitelji su s Njim činili šta su hteli. On daje slobodnu volju upravo da bi smo je mi sasekli. To i jeste “borba sa Bogom” – tj. sasecanje svoje volje, sklonosti. Naizgled protivurečno, uništava se prividno Božija volja u nama, ona koju konvencionalno nazivamo ‘slobodnom voljom’. Slavan je to kontrast! Upravo to i jeste “rvanje s Bogom”. Zato, sve stečeno je od iskušenja. Ona se zato štedro i šalju. Visinama je odvratna uhodana građanska sigurnost. To zadovoljstvo vodi u kič (laž koja želi da se dopadne) a rutina se kažnjava kao i anarhija. Zato nas život kuša da se prenemo, da vidimo ko smo. Ili je možda vreme zaljubljeno u svršetke.
Prihvatajmo ljude onakvi kakvi oni jesu – čak ne odgoneći ih ni u mislima. A mi smetnje koje nailaze u pragmatičnom životu pod plaštom okolnosti nismo u stanju da povežemo sa ovim misaonim odbijanjima. Ispostavlja se da je sve stvar disponiranosti našeg srca prema bližnjima – u toj je interakciji. Teško se otkida za drugoga a upravo od sebe treba otkidati za drugoga. Jerbo ne pružaju svi ruku samo da bi im se dalo već da oni tebi daju svetlost života – a ti to i ne primećuješ, ne zadobijaš jednu radost kakvu nisi ni poznavao– treptajno topli, prožimajući odnos sa svetom. Srce treba da je gipko, toplo, vrelo srce kao što je i telo u gimnastičkoj vežbi. Badava sva neumerena fabularnost i slikovitost u želji da se oponaša intelektualizam i filosofska žica. Ljubav je kriterijum prosuđivanja a život projekciono platno. Koliko sam dobra mogao da učinim a nisam učinio – to je centralna zamerka a ne raznovrsni, besmisleni gresi. Prožima li ovo čoveka osećajem odgovornosti u vlasti opčinjujuće ispravnosti? Da, Srbina to pobožno obraduje i prožima onoga koji traži tačan put ka usvojenju ljubavi.
* * *
Pejzaž je s topološkim fero–elektrizmom, gradski, nadopunjen zračnim kontinuumom dodatnih vizura i preletima brzih ptica. Ta ritmična lepota magičnog krajolika s beogradske padine, ugasito plavetnilo beogradskog neba, često uskolebaju svest i ona tada pomišlja kako je zavladala prostranstvom tog vidika. Perspektivni razmaci ispunjeni dalekim uvećanjima brzina menjaju se paralaksno. Palindromne, ogledalske refleksije Sunca probijaju talasave krošnje stvarajući spekulne žiže kao balne igre fokusa na vetru u plavilu ozvezdanog mora. Epifanija numenalnog! Sve se htelo za Srbiju, jer u ljubavi ne može da nećeš. Beogradskim ulicama šetali su dobrovoljci, srpski Yankee. Ličili su na odnegovane strance ali se osećalo da sa Srbijom imaju veze celivajući ikone u Sabornoj crkvi kao i naši. Promenadama šetale su dame, kao vilinske aristokratkinje, i neudajive udovice, jerihonske ruže Beograda. Slale su svojim lepim očima infrajezičke idiomatske anagrame mladim oficirima. Ideologizirane patriotizmom, ulagale su sve moguće u opremu komitskih četa. Nije bilo vreme za feminizam ni za osnivanje ženskog slobodnog zidarstva. Kao magijsku predohranu, domaćice su delile dvosmislene menstrualne legende i ambivalentna saznanja o najnovijim vrednostima na dvoru. Išlo se ”pod ruku”, ali staleški. Bogati muževi ljubomorno su pratili svoje mlade supruge. Ljubomorni, zato što ne mogu da žive bez tih ljubavi. Odatle sledi da ljubav može biti i vrsta kukavičluka.
Kasnije, hromatsko lišće počinje da opada izazivajući vetrovito vreme i nagle padove temperature. Oseca se miris ozeblih trava. Rani mraz – tanak led. Česta “Uraaaaa!” nabijala su vazduh olujom. Pregaoci Forumske kooperative pomažu da se putem foto–opita jedna takva klimatska delnica danas pojmi, pošto fotke iz starine prošlosti možemo videti jedino u sadašnjosti i event. u budućnosti. Srbski Sveti će likovati u svojim moštima – a srbski junaci u skokovima sa trambulina predačkih humki. Pobediće egzaltacija nad samoočuvanjem zbog ulaska u tajnu patnje, bolesti i smrti. Gubici su opravdavani izvršenjem zadatka. A Srbija će da postane šiljak gromobrana optočen crnim biserima.
Bane dragi, vidim da ste tu, pa da iskoristim da upitam,:
Prođoh juče kolima niz Košutnjak, i na čas videh da je Miloševa česma sasvim razgrađena. Da li se obnavlja?
Nazalost, ne znam nista o tome, mada sam cuo istu stvar. To je teritorija opstine Rakovica, ili cak mozda Cukarica, u svakom slucaju nije Savski venac.
Ako su radovi, onda bi Uprava za vode pri gradskom Sekretarijatu za stambene i komunalne poslove morala da zna o cemu je rec jer su oni zaduzeni za javne cesme. Zavod za zastitu spomenika ciljano ne spominjem, tamo rade neki posveceni i dobri ljudi ali uopsteni efekat Zavoda je upitan.
Pokusacu da ujutru proverim u Upravi o cemu je rec.
Мене је Дексов снимак Београда из ваздуха 1930 подстакао, да помислим да је једини важан догађај тог лета био Словенски Соколски слет који се одржао у Београду од 7-29. јуна 1930. Поводом тог догађаја маса света се окупила широм Београда и тадашња филмска кола су у Београду била вероватно само ради снимања неког већег догађаја и документарног филма. Ја о том филму који је снимао Мика ђорђевић незнам пуно, али је на форуму било о томе доста лепих сазнања. Било би добро, ако неко има прецизнија сазнања да то подели са нама.
Taj film Mike Đorđevića, iz 1934. postoji u ediciji "Pioniri srpskog filma".
Nisam ga (bruka moja) detaljno gledao, ali znam da su pojedini kadrovi snimljeni u Beogradu, i koliko se sećam "na preskok" čini mi se da ima delova sa uslikanim dvorovima i tome slično. Pogledaću baš, da vidim, postoji li scena koja bi mogla podsećati po svom sadržaju na scenu koja se tada mogla snimati sa kola "Fox Movietone"-a.
На овој фотографији (за мене непозната локација) су неимари предратног Београда, ја препознајем само петог с лева Ивана М. Ивановића 1899-1968 који је пре рата много зидао по Београду. Градитељ је и власник зграде на Славији (Немњина 36) која је у бомбардовању страдала све до другог спрата. Ако неко зна нешто више било би лепо да нас подучи.
На овој фотографији (за мене непозната локација) су неимари предратног Београда, ја препознајем само петог с лева Ивана М. Ивановића 1899-1968 који је пре рата много зидао по Београду. Градитељ је и власник зграде на Славији (Немњина 36) која је у бомбардовању страдала све до другог спрата. Ако неко зна нешто више било би лепо да нас подучи.
морам признати да су Ваша запажања веома интригантна, она откривају креативније приступе истраживаштву и размахују крила маште, али бојим се да фотографија о којој је реч нема потенцијал за тако што,
наиме она се, као и још неколико које постављам, налази у књизи Љубодрага Ђурића "Сећања на људе и догађаје" и илуструју важне периоде његовог живота.
Ова је већ боља. Показује нам Хермана Геринга руку под руку са честитим штампаром Ацом Станојевићем, који је пожелео да га види.
Улазница му је био давно упућен захтев за укидање "Шестојануарске диктатуре" благопочившег Краља Ујединитеља.
Како се зна да Геринг није имао лоше мишљење о краљу и да је предводио немачку делегацију на његовој сахрани, ова фотографија побуђује још већу пажњу јер се стиче утисак да је ове две особе повезала управо нетрпељивост према њему.
Како год било, до следеће злоупотребе форума за приказивање сопственог провијанта, ево једне фотографије која ми је допала руке а за коју се тврди да је спровођење заробљеника у Београду 1941.
Волео бих да они којима нисам на игнорантској листи прокоментаришу ову фотографију...
Морам изразити своју забринутост за ментално здравље овог друштва ..
Запрепашћење настало након прочитаног поста поштоване Звездарке о срушеној Милошевој чесми, није лако описати .
Како год било, до следеће злоупотребе форума за приказивање сопственог провијанта, ево једне фотографије која ми је допала руке а за коју се тврди да је спровођење заробљеника у Београду 1941.
Волео бих да они којима нисам на игнорантској листи прокоментаришу ову фотографију...
Ne prepoznajem lokaciju, ali ove uniforme u prvom redu liče na grčke (otkriveni dugmići, kape...).
Ljudi u redovima iza nose na glavama nešto što može da se protumači kao šajkača ali ne mora da znači, fotografija nije baš oštra. Boja uniformi je suviše tamna za "našu" smb.
Moguće da je Beograd, i da su na fotografiji neki zarobljenici na putu za Nemačku, ali ne mogu da tvrdim.
Ukoliko je zaista Beograd, neko će već prepoznati ovu kuću na desnoj strani.
У својој доброј намери према овом форуму, направио сам неколико случајних, ненамерних грешака, а признајем било је грешака и из незнања. Видим да је појединце то мало више погодило, овај форум сам прегледао пре годину - две целог, вероватно да сам много тога и пропустио. Неколико пута сам се извинио свима ако је нека фотографија већ била или моји коментари нису били на месту, што се тиче тачности година и препознавања неких места, којима су многима одавно позната. Онима који воде главну реч на форуму сигурно је досадно, кад виде већ виђено, како рече Касина (. и не само то .... поједине од њих биле су предмет темељних анализа, са целовитом причом и прецизним датовањем, а сада нам се јављају подоста окрњене, пренете из треће руке, и понекад и са доста погрешним подацима, и потпуно нетачним датовањем, као што је , између осталог, и ова фотка ... конкретно, знам да се ова фотографија већ скоро деценију води и датира барем тридесетак година раније, али ето , можда је дошло време да коначно прекинемо традицију олаког проглашавања много чега из Громанових времена ... )
и нежеле да прате већ виђене теме или недовољно стручно обрађене.Пре неколико страница сам добио ветар у леђа после фотографија калемегдана, мапе Београда и још неких фотки које се имале позитиван коментар на појављивање. Сасвим сам свестан да ја нисам еxперт за историју Берограда, нисам историчар уметности, али да сам од самог почетка имао добру вољу да учествујем у неким постовима и расправама у којима сам могао и лично да допринесем. Ви који сте годинама на форуму и много труда и знања уложили, можда би требали да имате више такта и стрпљења, према свима који вас респектују кроз ваш дугогодишњи рад на форуму. Имам доста материјала о Београду, вероватно да је преко 80 % већ виђено, имам жељу да то прикажем, али сад имам само једну дилему, да наставим и да се не осврћем на коментаре или да извршим строгу селекцију материјала. Несебично сам поставио три пута мапу Београда из 1887, на молбу чак и у најбољој резолуцији због препознавања кућних бројева, а лично сам имао само једну молбу са ускршњег бомбардовања 1944 ради бољег погледа моје куће а није ми услишена. Имам намеру да кроз дневне постове поставим неколико фотографија и начнем неке занимљиве теме, које нису скидане са других форума и слично..Тај материал сам пре неколико година наручио преко неког музеја и указала ми се прилика да је овде колико толико прикажем.Немам намеру да држим лекције никоме нити имам на то право, а камоли неког да прозивам или да полемишем са неким а знам да немам аргументе. Покушаћу својим квалитетним учешћем да допринесем раду овог форума, али ако некад и забрљам не узимајте ми то за зло. ЗНАНАЦ.
Ево скромно једне кафанице, било их је много, па да пробам са овом.
Fotke je (re)postovao Milorad, str.4513
Prođoh juče kolima niz Košutnjak, i na čas videh da je Miloševa česma sasvim razgrađena. Da li se obnavlja?
Nazalost, ne znam nista o tome, mada sam cuo istu stvar. To je teritorija opstine Rakovica, ili cak mozda Cukarica, u svakom slucaju nije Savski venac.
Ako su radovi, onda bi Uprava za vode pri gradskom Sekretarijatu za stambene i komunalne poslove morala da zna o cemu je rec jer su oni zaduzeni za javne cesme. Zavod za zastitu spomenika ciljano ne spominjem, tamo rade neki posveceni i dobri ljudi ali uopsteni efekat Zavoda je upitan.
Pokusacu da ujutru proverim u Upravi o cemu je rec.
jeli ova
Мене је Дексов снимак Београда из ваздуха 1930 подстакао, да помислим да је једини важан догађај тог лета био Словенски Соколски слет који се одржао у Београду од 7-29. јуна 1930. Поводом тог догађаја маса света се окупила широм Београда и тадашња филмска кола су у Београду била вероватно само ради снимања неког већег догађаја и документарног филма. Ја о том филму који је снимао Мика ђорђевић незнам пуно, али је на форуму било о томе доста лепих сазнања. Било би добро, ако неко има прецизнија сазнања да то подели са нама.
Taj film Mike Đorđevića, iz 1934. postoji u ediciji "Pioniri srpskog filma".
Nisam ga (bruka moja) detaljno gledao, ali znam da su pojedini kadrovi snimljeni u Beogradu, i koliko se sećam "na preskok" čini mi se da ima delova sa uslikanim dvorovima i tome slično. Pogledaću baš, da vidim, postoji li scena koja bi mogla podsećati po svom sadržaju na scenu koja se tada mogla snimati sa kola "Fox Movietone"-a.
jeli ova
Читао сам скоро у новинама да су ову чесму порушили вандали. Претходно је била у доста лошем стању.
морам признати да су Ваша запажања веома интригантна, она откривају креативније приступе истраживаштву и размахују крила маште, али бојим се да фотографија о којој је реч нема потенцијал за тако што,
наиме она се, као и још неколико које постављам, налази у књизи Љубодрага Ђурића "Сећања на људе и догађаје" и илуструју важне периоде његовог живота.
Свакако, прича о икони "Тајна вечера" јесте чудесна, њу је Политикин Забавник на себи својствен начин испричао и заслужује да је се подсетимо..
http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2902/02.php
Елем..
Ова је већ боља. Показује нам Хермана Геринга руку под руку са честитим штампаром Ацом Станојевићем, који је пожелео да га види.
Улазница му је био давно упућен захтев за укидање "Шестојануарске диктатуре" благопочившег Краља Ујединитеља.
Како се зна да Геринг није имао лоше мишљење о краљу и да је предводио немачку делегацију на његовој сахрани, ова фотографија побуђује још већу пажњу јер се стиче утисак да је ове две особе повезала управо нетрпељивост према њему.
Како год било, до следеће злоупотребе форума за приказивање сопственог провијанта, ево једне фотографије која ми је допала руке а за коју се тврди да је спровођење заробљеника у Београду 1941.
Волео бих да они којима нисам на игнорантској листи прокоментаришу ову фотографију...
Запрепашћење настало након прочитаног поста поштоване Звездарке о срушеној Милошевој чесми, није лако описати .
Ево и вести са странице "Вечерњих Новости":
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:485895-Unistena-cesma-kneza-Milosa
Фотографија, која ми се нашла при руци, (усликао пролећа 2013. године) сведочи о лошем, али не бих рекао и рушевном стању..
Како год било, до следеће злоупотребе форума за приказивање сопственог провијанта, ево једне фотографије која ми је допала руке а за коју се тврди да је спровођење заробљеника у Београду 1941.
Волео бих да они којима нисам на игнорантској листи прокоментаришу ову фотографију...
Ne prepoznajem lokaciju, ali ove uniforme u prvom redu liče na grčke (otkriveni dugmići, kape...).
Ljudi u redovima iza nose na glavama nešto što može da se protumači kao šajkača ali ne mora da znači, fotografija nije baš oštra. Boja uniformi je suviše tamna za "našu" smb.
Moguće da je Beograd, i da su na fotografiji neki zarobljenici na putu za Nemačku, ali ne mogu da tvrdim.
Ukoliko je zaista Beograd, neko će već prepoznati ovu kuću na desnoj strani.
У својој доброј намери према овом форуму, направио сам неколико случајних, ненамерних грешака, а признајем било је грешака и из незнања. Видим да је појединце то мало више погодило, овај форум сам прегледао пре годину - две целог, вероватно да сам много тога и пропустио. Неколико пута сам се извинио свима ако је нека фотографија већ била или моји коментари нису били на месту, што се тиче тачности година и препознавања неких места, којима су многима одавно позната. Онима који воде главну реч на форуму сигурно је досадно, кад виде већ виђено, како рече Касина (. и не само то .... поједине од њих биле су предмет темељних анализа, са целовитом причом и прецизним датовањем, а сада нам се јављају подоста окрњене, пренете из треће руке, и понекад и са доста погрешним подацима, и потпуно нетачним датовањем, као што је , између осталог, и ова фотка ... конкретно, знам да се ова фотографија већ скоро деценију води и датира барем тридесетак година раније, али ето , можда је дошло време да коначно прекинемо традицију олаког проглашавања много чега из Громанових времена ... )
и нежеле да прате већ виђене теме или недовољно стручно обрађене.Пре неколико страница сам добио ветар у леђа после фотографија калемегдана, мапе Београда и још неких фотки које се имале позитиван коментар на појављивање. Сасвим сам свестан да ја нисам еxперт за историју Берограда, нисам историчар уметности, али да сам од самог почетка имао добру вољу да учествујем у неким постовима и расправама у којима сам могао и лично да допринесем. Ви који сте годинама на форуму и много труда и знања уложили, можда би требали да имате више такта и стрпљења, према свима који вас респектују кроз ваш дугогодишњи рад на форуму. Имам доста материјала о Београду, вероватно да је преко 80 % већ виђено, имам жељу да то прикажем, али сад имам само једну дилему, да наставим и да се не осврћем на коментаре или да извршим строгу селекцију материјала. Несебично сам поставио три пута мапу Београда из 1887, на молбу чак и у најбољој резолуцији због препознавања кућних бројева, а лично сам имао само једну молбу са ускршњег бомбардовања 1944 ради бољег погледа моје куће а није ми услишена. Имам намеру да кроз дневне постове поставим неколико фотографија и начнем неке занимљиве теме, које нису скидане са других форума и слично..Тај материал сам пре неколико година наручио преко неког музеја и указала ми се прилика да је овде колико толико прикажем.Немам намеру да држим лекције никоме нити имам на то право, а камоли неког да прозивам или да полемишем са неким а знам да немам аргументе. Покушаћу својим квалитетним учешћем да допринесем раду овог форума, али ако некад и забрљам не узимајте ми то за зло. ЗНАНАЦ.
Ево скромно једне кафанице, било их је много, па да пробам са овом.