Између два рата, београдски оперски репертоар су држали руски емигранти. У опери Кармен дон Хозеа је певао Лав Зиновјев, а Кармен Евгенија Ваљани. У сцени пред ареном, велика уметница Ваљани узме високо „С“, а Зиновјев мoра да је следи и издржи тако. Све су му жиле искочиле! Дон Хозе је, у опери, преварен и напуштен, ојађен љубомором, те почиње да се свети својој вољеној Кармен. И, богами, Зиновјев поче да бије и дави своју партнерку. Пева и бије... ефектно, сјајно! Публика у делиријуму, аплауз се пролама, завеса се спушта, а он бије ли бије! Притрчава директор, декоратери и сви остали да раздвоје певача и пребијену певачицу, а Зиновјев и даље грми, псује, виче: „Ти ћеш мени високо „С“, јел' због тебе да ми прсну гласне жице...?“ Једва су га смирили. Ваљани га је после тужила суду. (Сава Рајковић, сликар и сценограф)
Душевна болница
Доктор Душан Стојимировић, директор Душевне болнице и оснивач болница у Ковину и Топоници код Ниша, није се одвајао од својих болесника, живео је у кругу болнице. Доктор Стојимировић је имао неколико папагаја. Једног дана један зелени папагај излети из кавеза, па кроз прозор, на дрво. Доктор замоли једног мирног болесника да скине папагаја са дрвета и врати га у кавез. Затим оде у визиту, па у варош да прегледа неколико болесника, јер је имао и приватну општу праксу. Када се вратио поподне и ушао у собу, видео је да кавез још увек стоји отворен, без папагаја. Потражи он болесника и упита га зашто није вратио папагаја у кавез. Овај му ладно одговори: - Како да скинем папагаја, када је још зелен. Ја ни зелене забуке не берем! (Драгослав Савић)
Три шешира
- Синоћке беше велика гужва у Три шешира – рече мамурни Коле. - Како, причај – сербез ће госн Мика. - Нестао Шапа, глумац... - Како нестао? - Нестао и квит! - Ма немој, онаки човек? - Претражисмо све око Три шешира, и шупе газда Стојанове... нема га, био ту и нестаде! - У, богати, да га није неко уцмек’о! - Ма јок, нађосмо га, у неко доба. - Где га нађосте? - Газда Стојан реновир’о нужник, па уместо чучавца уградио сандук... Удесио лепо, а Шапа сео на сандук и засп’о! „Шта ћеш ту, црни Шапо? Нисам ја то направио за шлафнцимер!“ пита га газда Стојан. „Пустите ме, бре, људи! – буновно ће Шапа – Стално седим у тој кафани, у диму и смраду... па се склоних да се и ја једаред надишем чистог ваздуха!“ (Александар Секулић, архитекта)
Радио Београд
Било је то 24. марта 1941. године, уочи потписивања Пакта. Дошла сам око четрнаест часова у Радио станицу, примила дежурство и чујем да све звони, да телефонисти не могу, од чуђења, да се снађу, као да су апарати полудели. У исто време, чујем да је на радију пренос неког Хитлеровог говора. Подигнем слушалицу, и шта чујем... ? Из слушалица, повици, псовке, вика...: „Зашто сте пустили говор зликовца Хитлера, када ће нас сутра напасти? Прекидајте!“ „Бацићемо бомбу!“ „Демолираћемо Радио Београд!“ „Ко је то наредио да се преноси...?“ А онда, опет псовке упућене Хитлеру и онима који су ово емитовање дозволили...! Инжењер Шиме Торбарина, техничар Веља Кнежевић, спикер Фингерхут, сви који се ту затекоше, трчали су од телефона до телефона. Ситуација је била страшна, атмосфера за излуђивање, требало је брзо нешто предузети..! Позвала сам председника Радио Београда, Воју Јањића. Јавила се, међутим, његова жена и кратко ме обавестила да њен супруг спава. Без пардона је затворила телефон. Брзо окрећем други број. Ту сам још „боље“ прошла. Директор Радио Београда, Станислав Краков је спустио слушалицу, не рекавши ниједну једину реч. Ван себе од беса, позвала сам и објаснила случај, члану Управног одбора станице, књижевнику Стевану Јаковљевићу. Видно узбуђен, одговорио је: „Одмах долазим!“ Имајући његову подршку, улетела сам у студио и саопштила инжењеру Торбарини и спикеру Фингерхуту да се емисија одмах прекине. У том моменту је улетео и Стеван Јаковљевић узвикнувши: „За име Бога, скидајте то..!“ Одговорено му је да је управо тако урађено. Тада је настао прави окршај: Шиме, мали Веља и Фингерхут су се хрвали са техничким директором, Мозером, који је био Немац фолксдојчер из Земуна. Телефони су међутим, и даље зврјали; људи су позивали да нам честитају, захвале што смо прекинули пренос, да нас подрже.. Шта је, ипак, све то вредело: сутрадан је потписан Пакт. Двадесет седмог марта, на дан пуча, сам дошла на радно место и затекла војнике Команде ваздухопловства, који су држали комад немачке заставе, исцепане те ноћи. И ја сам добила једно парче, дао ми га је млади ваздухопловац Живојин Грујић. (Загорка Лозанић, сестричинаСтевана Јаковљевића, књижевника и Милице Јаковљевић Мир-Јам, књижевнице)
Evo jedne zanimljive izložbe na Kalemegdanu. Reč je o 70-godišnjici bombardovanja Beograda od strane Saveznika, 16. i 17. aprila 1944.
Cenjeni forenzisti ce znati bolje: Andric na krovu svoje zgrade, Pariska # 9. Postoji i druga fotka Andriceva, verovatno snimljena istog dana, gde on sedi na dvorisnoj terasi stana svoga domacina na istoj adresi.
Ретки су дани они, који „нашу“ Нову Годину дочекаше у постељи, из страха да не осете тужни моменат старења, као преосетљива госпођа А. Цео Београд, скоро, изашао је из кућа те ноћи, као што чини вазда у очи овог празничног дана и од како се смркло, све док се није разданило, по улицама се врвило, певало и посртало, аутомобили су хуктали непрекидно, мењали су се локали, тражили нови пријатељи за даља седења и нове комбинације на прагу нове, обећавајуће Године. Није било локала међу шест стотина њих, који није то вече осетио навалу и јурио за столице.
Као што се могло и очекивати, Џокеј-Клуб је био резервисао преимућство у отмености, те бурне и много очекиване ноћи. Као што традиције налажу, тако је и ое године генерални секретар г. Милан Јовичић, окупио у клубу сав блистави београдски свет ограничавајући за тескобне клубске просторије свега 350 званица. Међутим, пријава је било много више и морале су се узети накнадне просторије на спрату више Клуба, тако да су још неколико оделења били стављени на расположење члановима и њиховим гостима.
Расположење је испочетка голицало сервирањем изврсне боле, а са приливом света и загрејаном атмосфером, достигло је свој врхунац пред откуцај поноћи. Међу особама могли су бити примећени сви демократски министри, г-ђа и г. Воја Маринковић, г. Кумануди са госпођицом, г-ђа и г. Мијовић, г-ђа и г. Шуменковић, доцније је дошао и г. Грга Анђелиновић. Помоћник Министра Унутрашњих Дела г. Жарко Миладиновић, г. Лаза Марковић, г. Никић, г. Полихронијадес, грчки министар, г. Бусе, саветник немачког посланства, г-ђа и г. Фишер, секретар америчког посланства били су такође присутни овом елитном скупу. Те вечери примећен је до поноћи и најлепши представник наше дипломатије, одскорашњи саветник посланства у Риму, г. Божа Пурић, који је дошао да божићује у пријатнијем гњезду, но тамо крај Тибра. Било је и генерала у смокингу, као г. Радиша Николић.
Тоалете су биле врло успеле, сасвим „дерние кри“ све је то скупа стварало дубоки утисак сасвим западњачког клуба. Једино на шта се могло пожалити, то је на одсуство удобности и комодитета. Ваљда ће ово бити последње бдење пред нову годину у овој згради; идуће године, свакако, како смо могли чути од појединих угледних представника управе – мада председник г. Велизар Јанковић није био лично присутан да то потврди, - Џокеј-Клуб дочекиваће у свом дому. Сад се већ воде преговори за ресторирање извесних зграда у клубске просторије.
Од дама, нарочито су биле запажене г-ђа Ана Маринковић, у „дантел блонд“ хаљини, г-ђа Цана Тадић, од златне чипке, са златним турбаном,коју доносимо у нашем листу, као једну од најпримећенијих тоалета, поред г-ђе Милана Јовичића, у хаљини од роза чипке, затим г-ђе Мијовић од плавог жоржета, г-ђе Замболи од отворено плавог пана, г-ђе Мице Миленковић од белог жоржета, г-ђе Александре Ристић од розе тила са перлама. Падале су уочи још мало меланхоличне али увек отменог тона тоалете г-ђе Полићевић од црног тила, г-ђе Цвете Дунђерски од црног сомота, г-ђе Краков од црне чипке, г-ђе Драгице Ђорђевић од црног тила.
Било би неправо рећи, да је реви елеганције био тиме завршен. Колико би још имало много да се каже о укусним и лепим тоалетама многих симпатичних госпођа као г-ђе Арачић, г-ђе Руже Панић, г-ђе Доке Каподистри, г-ђе Милке Живановић, г-ђе Гите Предић, г-ђе др. Коена, г-ђе Маре Радуловић, г-ђе Божичковић, г-ђе Поповић, г-ђе Сабо, г-ђе Фоске Ђивановић, г-ђе Живадиновић, г-ђе Адамовић и још толиких дама....
Госпођице су нарочито морале бити запажене, да би им се при првом откуцају Нове Године, пожелело испуњење њихових жеља. Међу њима су биле примећене г-це Ружа Николић, г-ца Зора Денић, г-ца Панић, г-ца Цаца Јанковић, г-ца Лела Поповић, г-ца Елза Ремер, г-ца Буба Вуловић, г-ца Николајевић, г-ца Анка Барловац, г-ца Мили Марковић, г-ца Недић, г-ца Р. Поповић, г-ца Грујић, г-ца Прендић и осталих девојака, које су на спрату више Клуба имали своја друштванца и крај грамофона организовали са многим поклоницима њиховим пријатан испраћај старе године и дочек нове. Ту се често пењао и један београдски лекар чија клијентела нема никад више од 300 месеца. Примећено је било од многих одсуство г. Мијата Мијатовића, те прве ноћи. У чију славу, тог јутра, певаше вољени београдски тенор?
М. С.
... jako lepo, naročito fotke enterijera ... Mićo, može li izvor, ako nije tajna ...
Super si to uradio... Tako sam i pretpostavljao...
Народно позориште
Између два рата, београдски оперски репертоар су држали руски емигранти. У опери Кармен дон Хозеа је певао Лав Зиновјев, а Кармен Евгенија Ваљани. У сцени пред ареном, велика уметница Ваљани узме високо „С“, а Зиновјев мoра да је следи и издржи тако. Све су му жиле искочиле!
Дон Хозе је, у опери, преварен и напуштен, ојађен љубомором, те почиње да се свети својој вољеној Кармен. И, богами, Зиновјев поче да бије и дави своју партнерку. Пева и бије... ефектно, сјајно! Публика у делиријуму, аплауз се пролама, завеса се спушта, а он бије ли бије!
Притрчава директор, декоратери и сви остали да раздвоје певача и пребијену певачицу, а Зиновјев и даље грми, псује, виче: „Ти ћеш мени високо „С“, јел' због тебе да ми прсну гласне жице...?“ Једва су га смирили. Ваљани га је после тужила суду.
(Сава Рајковић, сликар и сценограф)
Душевна болница
Доктор Душан Стојимировић, директор Душевне болнице и оснивач болница у Ковину и Топоници код Ниша, није се одвајао од својих болесника, живео је у кругу болнице.
Доктор Стојимировић је имао неколико папагаја. Једног дана један зелени папагај излети из кавеза, па кроз прозор, на дрво. Доктор замоли једног мирног болесника да скине папагаја са дрвета и врати га у кавез. Затим оде у визиту, па у варош да прегледа неколико болесника, јер је имао и приватну општу праксу.
Када се вратио поподне и ушао у собу, видео је да кавез још увек стоји отворен, без папагаја. Потражи он болесника и упита га зашто није вратио папагаја у кавез. Овај му ладно одговори:
- Како да скинем папагаја, када је још зелен. Ја ни зелене забуке не берем!
(Драгослав Савић)
Три шешира
- Синоћке беше велика гужва у Три шешира – рече мамурни Коле.
- Како, причај – сербез ће госн Мика.
- Нестао Шапа, глумац...
- Како нестао?
- Нестао и квит!
- Ма немој, онаки човек?
- Претражисмо све око Три шешира, и шупе газда Стојанове... нема га, био ту и нестаде!
- У, богати, да га није неко уцмек’о!
- Ма јок, нађосмо га, у неко доба.
- Где га нађосте?
- Газда Стојан реновир’о нужник, па уместо чучавца уградио сандук... Удесио лепо, а Шапа сео на сандук и засп’о! „Шта ћеш ту, црни Шапо? Нисам ја то направио за шлафнцимер!“ пита га газда Стојан. „Пустите ме, бре, људи! – буновно ће Шапа – Стално седим у тој кафани, у диму и смраду... па се склоних да се и ја једаред надишем чистог ваздуха!“
(Александар Секулић, архитекта)
Радио Београд
Било је то 24. марта 1941. године, уочи потписивања Пакта. Дошла сам око четрнаест часова у Радио станицу, примила дежурство и чујем да све звони, да телефонисти не могу, од чуђења, да се снађу, као да су апарати полудели. У исто време, чујем да је на радију пренос неког Хитлеровог говора.
Подигнем слушалицу, и шта чујем... ? Из слушалица, повици, псовке, вика...: „Зашто сте пустили говор зликовца Хитлера, када ће нас сутра напасти? Прекидајте!“ „Бацићемо бомбу!“ „Демолираћемо Радио Београд!“ „Ко је то наредио да се преноси...?“ А онда, опет псовке упућене Хитлеру и онима који су ово емитовање дозволили...!
Инжењер Шиме Торбарина, техничар Веља Кнежевић, спикер Фингерхут, сви који се ту затекоше, трчали су од телефона до телефона. Ситуација је била страшна, атмосфера за излуђивање, требало је брзо нешто предузети..!
Позвала сам председника Радио Београда, Воју Јањића. Јавила се, међутим, његова жена и кратко ме обавестила да њен супруг спава. Без пардона је затворила телефон. Брзо окрећем други број. Ту сам још „боље“ прошла. Директор Радио Београда, Станислав Краков је спустио слушалицу, не рекавши ниједну једину реч. Ван себе од беса, позвала сам и објаснила случај, члану Управног одбора станице, књижевнику Стевану Јаковљевићу. Видно узбуђен, одговорио је: „Одмах долазим!“
Имајући његову подршку, улетела сам у студио и саопштила инжењеру Торбарини и спикеру Фингерхуту да се емисија одмах прекине. У том моменту је улетео и Стеван Јаковљевић узвикнувши: „За име Бога, скидајте то..!“ Одговорено му је да је управо тако урађено.
Тада је настао прави окршај: Шиме, мали Веља и Фингерхут су се хрвали са техничким директором, Мозером, који је био Немац фолксдојчер из Земуна.
Телефони су међутим, и даље зврјали; људи су позивали да нам честитају, захвале што смо прекинули пренос, да нас подрже..
Шта је, ипак, све то вредело: сутрадан је потписан Пакт.
Двадесет седмог марта, на дан пуча, сам дошла на радно место и затекла војнике Команде ваздухопловства, који су држали комад немачке заставе, исцепане те ноћи. И ја сам добила једно парче, дао ми га је млади ваздухопловац Живојин Грујић.
(Загорка Лозанић, сестричина Стевана Јаковљевића, књижевника и Милице Јаковљевић Мир-Јам, књижевнице)
Evo jedne zanimljive izložbe na Kalemegdanu. Reč je o 70-godišnjici bombardovanja Beograda od strane Saveznika, 16. i 17. aprila 1944.
Cenjeni forenzisti ce znati bolje: Andric na krovu svoje zgrade, Pariska # 9. Postoji i druga fotka Andriceva, verovatno snimljena istog dana, gde on sedi na dvorisnoj terasi stana svoga domacina na istoj adresi.
... Baš, prava !
Као што се могло и очекивати, Џокеј-Клуб је био резервисао преимућство у отмености, те бурне и много очекиване ноћи. Као што традиције налажу, тако је и ое године генерални секретар г. Милан Јовичић, окупио у клубу сав блистави београдски свет ограничавајући за тескобне клубске просторије свега 350 званица. Међутим, пријава је било много више и морале су се узети накнадне просторије на спрату више Клуба, тако да су још неколико оделења били стављени на расположење члановима и њиховим гостима.
Расположење је испочетка голицало сервирањем изврсне боле, а са приливом света и загрејаном атмосфером, достигло је свој врхунац пред откуцај поноћи. Међу особама могли су бити примећени сви демократски министри, г-ђа и г. Воја Маринковић, г. Кумануди са госпођицом, г-ђа и г. Мијовић, г-ђа и г. Шуменковић, доцније је дошао и г. Грга Анђелиновић. Помоћник Министра Унутрашњих Дела г. Жарко Миладиновић, г. Лаза Марковић, г. Никић, г. Полихронијадес, грчки министар, г. Бусе, саветник немачког посланства, г-ђа и г. Фишер, секретар америчког посланства били су такође присутни овом елитном скупу. Те вечери примећен је до поноћи и најлепши представник наше дипломатије, одскорашњи саветник посланства у Риму, г. Божа Пурић, који је дошао да божићује у пријатнијем гњезду, но тамо крај Тибра. Било је и генерала у смокингу, као г. Радиша Николић.
Тоалете су биле врло успеле, сасвим „дерние кри“ све је то скупа стварало дубоки утисак сасвим западњачког клуба. Једино на шта се могло пожалити, то је на одсуство удобности и комодитета. Ваљда ће ово бити последње бдење пред нову годину у овој згради; идуће године, свакако, како смо могли чути од појединих угледних представника управе – мада председник г. Велизар Јанковић није био лично присутан да то потврди, - Џокеј-Клуб дочекиваће у свом дому. Сад се већ воде преговори за ресторирање извесних зграда у клубске просторије.
Од дама, нарочито су биле запажене г-ђа Ана Маринковић, у „дантел блонд“ хаљини, г-ђа Цана Тадић, од златне чипке, са златним турбаном,коју доносимо у нашем листу, као једну од најпримећенијих тоалета, поред г-ђе Милана Јовичића, у хаљини од роза чипке, затим г-ђе Мијовић од плавог жоржета, г-ђе Замболи од отворено плавог пана, г-ђе Мице Миленковић од белог жоржета, г-ђе Александре Ристић од розе тила са перлама. Падале су уочи још мало меланхоличне али увек отменог тона тоалете г-ђе Полићевић од црног тила, г-ђе Цвете Дунђерски од црног сомота, г-ђе Краков од црне чипке, г-ђе Драгице Ђорђевић од црног тила.
Било би неправо рећи, да је реви елеганције био тиме завршен. Колико би још имало много да се каже о укусним и лепим тоалетама многих симпатичних госпођа као г-ђе Арачић, г-ђе Руже Панић, г-ђе Доке Каподистри, г-ђе Милке Живановић, г-ђе Гите Предић, г-ђе др. Коена, г-ђе Маре Радуловић, г-ђе Божичковић, г-ђе Поповић, г-ђе Сабо, г-ђе Фоске Ђивановић, г-ђе Живадиновић, г-ђе Адамовић и још толиких дама....
Госпођице су нарочито морале бити запажене, да би им се при првом откуцају Нове Године, пожелело испуњење њихових жеља. Међу њима су биле примећене г-це Ружа Николић, г-ца Зора Денић, г-ца Панић, г-ца Цаца Јанковић, г-ца Лела Поповић, г-ца Елза Ремер, г-ца Буба Вуловић, г-ца Николајевић, г-ца Анка Барловац, г-ца Мили Марковић, г-ца Недић, г-ца Р. Поповић, г-ца Грујић, г-ца Прендић и осталих девојака, које су на спрату више Клуба имали своја друштванца и крај грамофона организовали са многим поклоницима њиховим пријатан испраћај старе године и дочек нове. Ту се често пењао и један београдски лекар чија клијентела нема никад више од 300 месеца. Примећено је било од многих одсуство г. Мијата Мијатовића, те прве ноћи. У чију славу, тог јутра, певаше вољени београдски тенор?
М. С.
... jako lepo, naročito fotke enterijera ... Mićo, može li izvor, ako nije tajna