Hvala Grku na pomoći. Ako saznam kada su građene zgrade u Knjeginje Ljubice br.5 (plac 1) i preko puta na br 10,12. (plac 2),i ugao sa Jugovićevom br.3, ja sam rešio problem,ili bar mislim da sam rešio zagonetku?
Zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine, plac broj 1 zidana je iz nekoliko navrata: krajem XIX i početkom XX veka, potom tridesetih, a delom i u toku okupacije (proširenje ka Jugovićevoj).
Zgrada na uglu Braće Jugovića i Knj. Ljubice sazidana je 1940. godine (arh. Miloš Lazarević).
Zgrada u Knjeginje Ljubice 12 oko 1935. (arh. Jovan Jovanović).
Zgrada na uglu Knj. Ljubice i Simine 1938. (arh. Josif Najman)
Puno se zahvaljujem mmilovanu. Ostao je još jedan problem, ako ga uspešno rešim ili neko drugi, onda sam savim blizu rešenja lokacije. Na avio snimku crno bela fotka, se vidi ta zgrada sa ugla Jugovićeve i Kneginje Ljubice. Ako je tu živela jedna poznata Jevrejska porodica (posle rušenja te zgrade, doziđivala se zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine), onda sam dobio na bingu. To je prazan plac između Jugovićeve i Simine i zgrada u kojoj je živeo gimnastičar Jevrejin , koji je živeo tik uz letnje vežbalište. Tako je to opisala beogradska štampa krajem IXX veka.
Ne razumem se u gimnatiku i sokole ich, ali vidim po netu da je Gim.drustvo Dusan Silni osnovano iste godine (da nije to jedno te isto?), a ova zgrada mi lici pomalo na zgradu na placu 1, pa ako moze nekom da pomogne...
Za malo da me srčka udari. Ako je ovo slika iz dvorišta između zgrade tehničke direkcije beogradske opštine (ako su to prozori iste) i današnjeg prirodnomatematičkog fakulteta, varoš kapija ga je ubo. Imao sam ovu sliku u slaboj rezoluciji ali nisam obratio pažnju na ove prozore. U daljem tekstu se vidi kako su se dva društva pocepala, pa opet spojila.
Пошто је у међувремену умро Седлмајер, Влада је 1883. ангажовала другог Немца Ледермајера да ради на школском програму, па га је ангажовало и новосновано Прво београдско друштво за гимнастику и борење. Друштво се придржавало постојећњег немачког гимнастичког система који је у Србији увео Седлмајер.
У околним словенским крајевима (Словенија, Хрватска, Војводина и др.) све више је јачао утицај чешког соколства и Тиршов систем.
Друштво је после девет година 7. априла1891. променило име у Београдско гимнастичко друштво Соко и прихватило Тиршов систем. То је довело до разилажења у Друштву, па су присталице старог начина рада основале 1892. Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“, које је 1907. променило назив у Витешко друштво „Душан Силни“.
Соко је из Чешке довео два стручњака за рад у соколству Антоњина Мајера (1894) и Густава Фејфера (1895) У својим редовима Соко је имао доста интелектуалаца, који су се школовали у иностранству: адвокат Јован Стојановић, професор Атанасије-Таса Поповић, хемичар др Добросав Кнез-Милојковић, архитект Емерих Штајлехнер, хемичар др Александар Зега, који је у Швајцарској положио стручни испит и био први квалификовани наставник гимнастике итд. Учитељи гимнастике и мачевања су били Фердо Михоковић, Љубомир Илић и др Драгиша Странојевић, а женско одељење је водила Станислава Вишекова, прва жена предавач гимнастике и мачевања у Србији.
„Душан Силни“ се посветио школовању кадрова кроз курсеве, па је забележено да је пред државном комисијом први положио испит Коста Јовановић 26. марта1897..
У крилу Сокола јављају се и прве спортске организације, чему доприноси нагло интересовање за спорт, нарочити после одржавања првих Летњих олимпијских игара 1896.. Томе је допринела и посета краља Александра Обреновића на отвараљу Игара у Атини, што је био политички чин, али и повод за пропаганду спорта и физичке културе. У томе је био активан Соко који је статутом друштва предвидео оснивање више клубова. Поред гимнастике то су били клубови: за борење (мачевање), за вожњу на точковима (велосипедски клуб), стрељачки, јахачки, весларско-пливачки и „одељење за лоптање“ (фудбал). Сви ти клубови су носили име Соко.
Нетрпељивост и трзавице између Сокола и „Душана Силног“ трајала је доста дуго, што је доносило штету, али је и подстицало на такмичење које је било и корисно. Било је више покушаја да се обједини рад ова два друшва, што је и успело 1910. када је настао Савез соколских друштава Душан Силни.
Колико је соколство узело маха у Србији потврђује податак да је пред рат 1914. постојала 122 друштва са 7.940 чланова, 465 чланица и 2.998 нараштајаца (млађих категорија).
Hvala Grku na pomoći. Ako saznam kada su građene zgrade u Knjeginje Ljubice br.5 (plac 1) i preko puta na br 10,12. (plac 2),i ugao sa Jugovićevom br.3, ja sam rešio problem,ili bar mislim da sam rešio zagonetku?
Zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine, plac broj 1 zidana je iz nekoliko navrata: krajem XIX i početkom XX veka, potom tridesetih, a delom i u toku okupacije (proširenje ka Jugovićevoj).
Zgrada na uglu Braće Jugovića i Knj. Ljubice sazidana je 1940. godine (arh. Miloš Lazarević).
Zgrada u Knjeginje Ljubice 12 oko 1935. (arh. Jovan Jovanović).
Zgrada na uglu Knj. Ljubice i Simine 1938. (arh. Josif Najman)
Puno se zahvaljujem mmilovanu. Ostao je još jedan problem, ako ga uspešno rešim ili neko drugi, onda sam savim blizu rešenja lokacije. Na avio snimku crno bela fotka, se vidi ta zgrada sa ugla Jugovićeve i Kneginje Ljubice. Ako je tu živela jedna poznata Jevrejska porodica (posle rušenja te zgrade, doziđivala se zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine), onda sam dobio na bingu. To je prazan plac između Jugovićeve i Simine i zgrada u kojoj je živeo gimnastičar Jevrejin , koji je živeo tik uz letnje vežbalište. Tako je to opisala beogradska štampa krajem IXX veka.
Ako dobro sve pamtim taj deo "gde je nekad bila druga zgrada" dodat je sredinom tridesetih, a ono iznad nje (na samom uglu) ili u toku okupacije ili neposredno posle okupacije!
Tu skoro su bile neke fotografije iz doba okupacije na kojima se vidi Tehnička direkcija koja je izgleda popravljena jer je stradala od zapaljivih bombi u aprilskom ratu (prema jednom svedočenju)...
evo dokaza za Nešu i sve nas da je onaj vinski podrum Bože Stojanovića zaista bio na lokaciji Cara Uroša (izvinjavam se na lošijem kvalitetu fotografija, ali moj mobilni je krš):
Zamolio bih sve, da ako poseduju ovu fotografiju u večoj rezoluciji il sličnu, gde bi se video studentski trg i ugao Jugovićeve i Kneginje Ljubice. Izgleda da je zgrada iza vežbališta upravo ona koja je porušena i gleda na Jugovićevu. Sasvi levo vidi se spoj starog dela zgrade tehničke direkcije beogradske opštine i te zgrade koja je porušena. Beogradske novine su objavile vest da je gimnastičar jevrejin živeo u zgradi tik uz vežbalište i da je kroz prozor mogao da vidi gimnastičare. To je moguće samo sa prozora sa ove slike, ulaz je bio u Jugovićevoj i po nekim dokumentima navode da je tu živela čuvena Jevrejska porodica, koja se kasnije odselila u Maršala Pilsudskog 27.
У, одлична! Цара Уроша 60, дунавски крај, вероватно на углу са Деспота Ђурђа.
На тој страни улице Цара Уроша, на углу Деспота Ђурђа налазила се једноспратница са балконом а преко пута ње дугачка приземна зграда која на ову уопште не личи.
У, одлична! Цара Уроша 60, дунавски крај, вероватно на углу са Деспота Ђурђа.
На тој страни улице Цара Уроша, на углу Деспота Ђурђа налазила се једноспратница са балконом а преко пута ње дугачка приземна зграда која на ову уопште не личи.
ALASI SA BEOGRADSKE OBALE SU KAO ZAJEDNICA POČELI DA NESTAJU ODMAH POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, PRED NALETOM NOVE, KOLEKTIVISTIČKE USTROJENE VLASTI, KOJA JE U KRATKOM ROKU RAZVEJALA KOMPLETNU ZAOSTAVŠTINU BEOGRADSKE RIBARSKE ZADRUGE. NEKIH 150 GODINA MODERNE TRADICIJE RIBARENJA U BEOGRADU BILO JE POLAKO ZBRISANO, A SA NJOM JE NESTALA I AUTENTIČNA MNOGONACIONALNA ALASKA ZAJEDNICA I NJIHOVA KULTURA LJUDI OKRENUTIH VODI. IZLOŽBA "DUNAVSKI ALASI", U MUZEJU ISTORIJE SRBIJE, AUTORKE DUŠICE BOJIĆ, VODI NAS U OVAJ NESTALI SVET POTPUNOM REKONSTRUKCIJOM AMBIJENTA, KROZ ČAMCE, MREŽE I ALATE, PRVI PUT IZLOŽENA DOKUMENTA ZADRUGE, KAO I PORODIČNE PREDMETE JEDNOG DOMAĆINSTVA, VEĆINOM IZ ZAOSTAVŠTINE PORODICE BOGDANOVIĆ-AMBROZIĆ
... tokom 1979. U konceptualnoj akciji, sa bratom sam pratio našeg oca od ćoška do ćoška svih ulica na Dorćolu, fotografišući na sve četiri strane, pokušavajući da sačuvamo ono za šta smo znali da nestaje na naše oči, bez želje gradskih zvaničnika da sačuvaju makar kakvu uspomenu na naš kraj. Te slike su po prvi put u celini objavljene u monografiji izložbe, i predstavljaju poslednji trag čitavih nestalih kvartova....
Zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine, plac broj 1 zidana je iz nekoliko navrata: krajem XIX i početkom XX veka, potom tridesetih, a delom i u toku okupacije (proširenje ka Jugovićevoj).
Zgrada na uglu Braće Jugovića i Knj. Ljubice sazidana je 1940. godine (arh. Miloš Lazarević).
Zgrada u Knjeginje Ljubice 12 oko 1935. (arh. Jovan Jovanović).
Zgrada na uglu Knj. Ljubice i Simine 1938. (arh. Josif Najman)
Puno se zahvaljujem mmilovanu. Ostao je još jedan problem, ako ga uspešno rešim ili neko drugi, onda sam savim blizu rešenja lokacije. Na avio snimku crno bela fotka, se vidi ta zgrada sa ugla Jugovićeve i Kneginje Ljubice. Ako je tu živela jedna poznata Jevrejska porodica (posle rušenja te zgrade, doziđivala se zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine), onda sam dobio na bingu. To je prazan plac između Jugovićeve i Simine i zgrada u kojoj je živeo gimnastičar Jevrejin , koji je živeo tik uz letnje vežbalište. Tako je to opisala beogradska štampa krajem IXX veka.
Za malo da me srčka udari. Ako je ovo slika iz dvorišta između zgrade tehničke direkcije beogradske opštine (ako su to prozori iste) i današnjeg prirodnomatematičkog fakulteta, varoš kapija ga je ubo. Imao sam ovu sliku u slaboj rezoluciji ali nisam obratio pažnju na ove prozore. U daljem tekstu se vidi kako su se dva društva pocepala, pa opet spojila.
Пошто је у међувремену умро Седлмајер, Влада је 1883. ангажовала другог Немца Ледермајера да ради на школском програму, па га је ангажовало и новосновано Прво београдско друштво за гимнастику и борење. Друштво се придржавало постојећњег немачког гимнастичког система који је у Србији увео Седлмајер.
У околним словенским крајевима (Словенија, Хрватска, Војводина и др.) све више је јачао утицај чешког соколства и Тиршов систем.
Друштво је после девет година 7. априла 1891. променило име у Београдско гимнастичко друштво Соко и прихватило Тиршов систем. То је довело до разилажења у Друштву, па су присталице старог начина рада основале 1892. Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“, које је 1907. променило назив у Витешко друштво „Душан Силни“.
Соко је из Чешке довео два стручњака за рад у соколству Антоњина Мајера (1894) и Густава Фејфера (1895) У својим редовима Соко је имао доста интелектуалаца, који су се школовали у иностранству: адвокат Јован Стојановић, професор Атанасије-Таса Поповић, хемичар др Добросав Кнез-Милојковић, архитект Емерих Штајлехнер, хемичар др Александар Зега, који је у Швајцарској положио стручни испит и био први квалификовани наставник гимнастике итд. Учитељи гимнастике и мачевања су били Фердо Михоковић, Љубомир Илић и др Драгиша Странојевић, а женско одељење је водила Станислава Вишекова, прва жена предавач гимнастике и мачевања у Србији.
„Душан Силни“ се посветио школовању кадрова кроз курсеве, па је забележено да је пред државном комисијом први положио испит Коста Јовановић 26. марта 1897..
У крилу Сокола јављају се и прве спортске организације, чему доприноси нагло интересовање за спорт, нарочити после одржавања првих Летњих олимпијских игара 1896.. Томе је допринела и посета краља Александра Обреновића на отвараљу Игара у Атини, што је био политички чин, али и повод за пропаганду спорта и физичке културе. У томе је био активан Соко који је статутом друштва предвидео оснивање више клубова. Поред гимнастике то су били клубови: за борење (мачевање), за вожњу на точковима (велосипедски клуб), стрељачки, јахачки, весларско-пливачки и „одељење за лоптање“ (фудбал). Сви ти клубови су носили име Соко.
Нетрпељивост и трзавице између Сокола и „Душана Силног“ трајала је доста дуго, што је доносило штету, али је и подстицало на такмичење које је било и корисно. Било је више покушаја да се обједини рад ова два друшва, што је и успело 1910. када је настао Савез соколских друштава Душан Силни.
Колико је соколство узело маха у Србији потврђује податак да је пред рат 1914. постојала 122 друштва са 7.940 чланова, 465 чланица и 2.998 нараштајаца (млађих категорија).
Zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine, plac broj 1 zidana je iz nekoliko navrata: krajem XIX i početkom XX veka, potom tridesetih, a delom i u toku okupacije (proširenje ka Jugovićevoj).
Zgrada na uglu Braće Jugovića i Knj. Ljubice sazidana je 1940. godine (arh. Miloš Lazarević).
Zgrada u Knjeginje Ljubice 12 oko 1935. (arh. Jovan Jovanović).
Zgrada na uglu Knj. Ljubice i Simine 1938. (arh. Josif Najman)
Puno se zahvaljujem mmilovanu. Ostao je još jedan problem, ako ga uspešno rešim ili neko drugi, onda sam savim blizu rešenja lokacije. Na avio snimku crno bela fotka, se vidi ta zgrada sa ugla Jugovićeve i Kneginje Ljubice. Ako je tu živela jedna poznata Jevrejska porodica (posle rušenja te zgrade, doziđivala se zgrada Tehničke direkcije beogradske opštine), onda sam dobio na bingu. To je prazan plac između Jugovićeve i Simine i zgrada u kojoj je živeo gimnastičar Jevrejin , koji je živeo tik uz letnje vežbalište. Tako je to opisala beogradska štampa krajem IXX veka.
Ako dobro sve pamtim taj deo "gde je nekad bila druga zgrada" dodat je sredinom tridesetih, a ono iznad nje (na samom uglu) ili u toku okupacije ili neposredno posle okupacije!
Tu skoro su bile neke fotografije iz doba okupacije na kojima se vidi Tehnička direkcija koja je izgleda popravljena jer je stradala od zapaljivih bombi u aprilskom ratu (prema jednom svedočenju)...
http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=4156#comm...
evo dokaza za Nešu i sve nas da je onaj vinski podrum Bože Stojanovića zaista bio na lokaciji Cara Uroša (izvinjavam se na lošijem kvalitetu fotografija, ali moj mobilni je krš):
На тој страни улице Цара Уроша, на углу Деспота Ђурђа налазила се једноспратница са балконом а преко пута ње дугачка приземна зграда која на ову уопште не личи.
На тој страни улице Цара Уроша, на углу Деспота Ђурђа налазила се једноспратница са балконом а преко пута ње дугачка приземна зграда која на ову уопште не личи.
Да простиш, раскрсница обично има четири угла..
<< VREME | BR 1206 | 13. FEBRUAR 2014.
MOZAIK
IZLOŽBA – DUNAVSKI ALASI >
Kad je Beograd stvarno bio na vodi
ALASI SA BEOGRADSKE OBALE SU KAO ZAJEDNICA POČELI DA NESTAJU ODMAH POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, PRED NALETOM NOVE, KOLEKTIVISTIČKE USTROJENE VLASTI, KOJA JE U KRATKOM ROKU RAZVEJALA KOMPLETNU ZAOSTAVŠTINU BEOGRADSKE RIBARSKE ZADRUGE. NEKIH 150 GODINA MODERNE TRADICIJE RIBARENJA U BEOGRADU BILO JE POLAKO ZBRISANO, A SA NJOM JE NESTALA I AUTENTIČNA MNOGONACIONALNA ALASKA ZAJEDNICA I NJIHOVA KULTURA LJUDI OKRENUTIH VODI. IZLOŽBA "DUNAVSKI ALASI", U MUZEJU ISTORIJE SRBIJE, AUTORKE DUŠICE BOJIĆ, VODI NAS U OVAJ NESTALI SVET POTPUNOM REKONSTRUKCIJOM AMBIJENTA, KROZ ČAMCE, MREŽE I ALATE, PRVI PUT IZLOŽENA DOKUMENTA ZADRUGE, KAO I PORODIČNE PREDMETE JEDNOG DOMAĆINSTVA, VEĆINOM IZ ZAOSTAVŠTINE PORODICE BOGDANOVIĆ-AMBROZIĆ
... tokom 1979. U konceptualnoj akciji, sa bratom sam pratio našeg oca od ćoška do ćoška svih ulica na Dorćolu, fotografišući na sve četiri strane, pokušavajući da sačuvamo ono za šta smo znali da nestaje na naše oči, bez želje gradskih zvaničnika da sačuvaju makar kakvu uspomenu na naš kraj. Te slike su po prvi put u celini objavljene u monografiji izložbe, i predstavljaju poslednji trag čitavih nestalih kvartova....
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1173620