........
Slučaj Pošte Momira Korunovića je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Sve ostale važnije državne (i privatne - sve stambene zgrade su bile privatne) zgrade su obnovljene identično kako su izgledale pre aprilskog rata. Poneke su doziđivane i rekonstruisane (Stari dvor, Ministarstvo (Glavna kontrola) preko puta rukama najznačajnijih arhitektata koje je ova zemlja ikada imala) ali je njih neznatan broj i intervencije se, po pravilu, ni ne mogu primetiti.
Da ne citiram celu poruku ... drago mi je što mogu da pročitam jedan neostrašćen tekst na ovu jako zanimljivu temu, bez mešanja politike i ideologije.
U spisak ovih rekonstrukcija treba dodati i zgradu na Zelenom vencu (ugao Sremske i Maršala Birjuzova). To je jedna od naslikanijih ruševina, a o rekonstrukciji skoro da ništa ne znamo.
Opet, nesrećna Viktorovićeva zgrada pored hotela Moskva nije rekonstruisana po drugi put, a nalazi se u epicentru Beograda.
Jasno je da "politika" obnove kuća nije postojala, ali je makar postojala volja da se to uadi tamo gde su (složene) okolnosti to dozvoljavale.
Односно Дефтердарова џамија, на месту данашњег Пролећа. Фотографија И.В. Громана.
Понекад избегавам да доцирам, да понављам приче које су на овом и Оном форуму испричане више пута. И овај призор је приказан барем 10-так пута, на фотографијама, разледницама, исечцима из новина или књига, па је свима познат...
Али не могу да се уздржим, кад дођем до добрих слика, да их поставим, кропујући слику и одбацујући "сувишне" делове. Тако дођем до панорамског формата, који посетилац може, простим померањем у десно, да сагледа, као у неком филму, гледајући детаље, које на мањим сликама не привлаче пажњу. Ко би запазио дечака, лево, који у бошчи носи неком ручак, па је застао за трен да погледа шта ради неки човек који се сагиње испод неке црне крпе. Уствари, на овој слици нисам хтео да покажем Београд, већ Београђане...
I posle se govori o tome kako su nove vlasti uništavale sve što je bilo postojeće, od "pre rata"...
Не знам како би другачије била обновљена фасада када на слици видимо да је добрих 3/4 потпуно очувано.
Ове радове су изводили исти они људи који би их изводили и да није дошла нова власт - врсни инжењери и врсне занатлије који су преживели рат.
Истина, могли су да их изводе и ратни заробљеници под надзором несвршених грађевинских техничара који су се определили за победничку страну и тиме постали политички подобни.
Исто тако, немамо податак зашто је баш ова зграда пажљиво и ваљано обнављана а неке нису већ су порушене иако им је било спаса а на њиховом месту сазидани нови објекти.
Ако је ова реченица изазвана судбином Коруновићеве поште коју су почели и врапци да спомињу, само ћу рећи да је о томе доста говорено и на овом форуму, као и да је било каква паралела са овом кућом бесмислена.
Ако је пак нешто друго по среди, онда се извињавам Миловану уз савет да не залази у те воде без преке потребе јер му сасвим добро иду критике савремених реконструкција и ревитализација објеката које са уживањем читам.
Napomenuću da, eto, kritikujem savremene rekonstrukcije i revitalizacije sa stanovišta uništenja arhitektonskih i svih drugih osobenosti originalnih objekata koji su, u dobroj meri preživeli rat i sva razaranja i potpuno obezvređeni u najnovije doba. Kada se neko (uz blagoslov nadležnih insitutcija) bukvalno opogani po nasleđu ili ga uništi koje je zadužen da očuva i obnovi, onda tu nema mnogo "priče u rukavicama", nego jasno i razložno mišljenje o kriminalu koji se odvija pred našim očima i o kojem se mora i treba govoriti.
A što se tiče predratnih zgrada i njihove ratne i posleratne obnove, nisu stvari tako jednostavne. Pre svega, svako ko je iole proučavao izgradnju zgrada i obnovu bilo tokom okupacije, bilo neposredno posle rata, lako će primetiti da su i jedne i druge, u odnosu na međuratne primere, mahom izgrađivane najskromnijim materijalima i neretko kao sekirom "odvaljivane". Svakako, nedostatak sredstava i građenje iz nužde doprinelo je u dobroj meri opštoj eroziji lepote i solidnosti izrade, kao, uostalom i desetkovanje zanatlijskog kadra i uvođenje istih u opštedržavna preduzeća (pride, ne treba zaboraviti ni masovno oduzimanje i podržavljenje zanatlijskih radnji, ali i povlačenje iz ovih poslova svih zanatlija raznih nacionalnosti od kojih su pojedine bile posebno na glasu po svojoj preciznosti i kvalitetu).
Pošto do sada uglavnom niko nije napomenuo koje su to zgrade zamenjene novim (statistički gledano), uputnije je videti koliko je zaista ozbiljno oštećenih zgrada doživelo svoju ozbiljnu posleratnu rekonstrukciju, rekoh, identičnim materijalima i prostornim sklopovima. Samo mali uvid u deliće tih napora (a to smo mogli ovde ponajviše videti) ukazuje nam na svu ozbiljnost tog posla, širinu zamaha i, naprosto, želju da se ozbiljno obogaljenom gradu vrati izgled kakav je imao, pa bio on formiran i u doba, kako se tada govorilo "trule Kraljevine", "zle buržoazije" i "nenarodnog režima".
Tim pre, obnavljanje ove, poprilično "nevažne" i sporedne zgrade potkrepljuje moju tezu da "nova narodna vlast" nije baš bila toliko primitivna i glupa i da je rušila sve pred sobom (kao što se to dešavalo u nekim drugim zemljama posle komunističkih revolucija). Baš naprotiv.
Slučaj Pošte Momira Korunovića je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Sve ostale važnije državne (i privatne - sve stambene zgrade su bile privatne) zgrade su obnovljene identično kako su izgledale pre aprilskog rata. Poneke su doziđivane i rekonstruisane (Stari dvor, Ministarstvo (Glavna kontrola) preko puta rukama najznačajnijih arhitektata koje je ova zemlja ikada imala) ali je njih neznatan broj i intervencije se, po pravilu, ni ne mogu primetiti.
Хвала Миловане на исцрпном одговору.
Проучавајући идеолошки контекст архитектуре кроз историју, могу слободно да кажем да одговор лежи управо ту.
Као неко ко је читавог свог радног века трагао за нечим што можемо назвати коренима националног градитељског стила, Коруновић је некако природно био жртва нових власти док, истовремено, монументални академизам Андросова у случају Палате главне поште у Таковској, није изазивао тако негативне реакције, можда управо због танке линије која раздваја обликовност објеката тоталитарних режима са којом се у овом случају недвосмислено кокетирало (политичка ситуација у Европи и догађаји око самог конкурса).
Сад, можда су ствари управо једноставне па се обнови приступало на различите начине искључиво у зависности од степена оштећења зграда али морам да напоменем да нико није тврдио да је нова тзв. народна власт била примитивна и глупа гледе ових питања, првенствено зато што је морала за обављање ових послова да ставља у службу стручна лица а и зато што није рушила све пред собом, као што је то био случај у неким другим државама након комунистичких револуција (бруталан пример сатирања старог урбаног језгра Букурешта у нешто каснијем периоду).
Нове власти су то у Београду радиле тананије - оштећено се обнављало из прагматичних разлога, искључиво за потребе државе и њених органа, чешће се опредељивало за рушење старог и зидање новог у духу тадашње идеологије, стари објекти и њихове фасаде су углавном препуштане зубу времена (изразито сивило Београда са рупама од пројектила, од Народног позоришта па надаље) а све под изговором недостатка средстава, како 1947. (што се може разумети), тако и неке 1965, 1975...
Прокоментарисао сам само једну твоју реченицу и поновићу да би прецизнији подаци о самој обнови зграде у Цетињској много тога открили, посебно из перспективе државе која се, убеђен сам у то, није детаљно бавила фасадама баш свих оштећених објеката у Београду, те тако и даље мислим да је спорна реченица претерана.
Оно што је најважније је да ово ниси доживео као моју лошу намеру па ти се срдачно захваљујем и на томе.
Cujem da Rusi sada osvecuju i kosmicke brodove. Takodje i sve vojne objekte, oruzje, mislim na tenkove i sl.
Slučaj Pošte Momira Korunovića je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Sve ostale važnije državne (i privatne - sve stambene zgrade su bile privatne) zgrade su obnovljene identično kako su izgledale pre aprilskog rata. Poneke su doziđivane i rekonstruisane (Stari dvor, Ministarstvo (Glavna kontrola) preko puta rukama najznačajnijih arhitektata koje je ova zemlja ikada imala) ali je njih neznatan broj i intervencije se, po pravilu, ni ne mogu primetiti.
Da ne citiram celu poruku ... drago mi je što mogu da pročitam jedan neostrašćen tekst na ovu jako zanimljivu temu, bez mešanja politike i ideologije.
U spisak ovih rekonstrukcija treba dodati i zgradu na Zelenom vencu (ugao Sremske i Maršala Birjuzova). To je jedna od naslikanijih ruševina, a o rekonstrukciji skoro da ništa ne znamo.
Opet, nesrećna Viktorovićeva zgrada pored hotela Moskva nije rekonstruisana po drugi put, a nalazi se u epicentru Beograda.
Jasno je da "politika" obnove kuća nije postojala, ali je makar postojala volja da se to uadi tamo gde su (složene) okolnosti to dozvoljavale.
Rekao bih cak da su ove dve osobe (samo malo starije) i na gornjoj slici :)
Jos uvek nesruseni ostaci zgrada na mestu Doma stampe.
ps i jos jednom
Односно Дефтердарова џамија, на месту данашњег Пролећа. Фотографија И.В. Громана.
Односно Дефтердарова џамија, на месту данашњег Пролећа. Фотографија И.В. Громана.
Понекад избегавам да доцирам, да понављам приче које су на овом и Оном форуму испричане више пута. И овај призор је приказан барем 10-так пута, на фотографијама, разледницама, исечцима из новина или књига, па је свима познат...
Али не могу да се уздржим, кад дођем до добрих слика, да их поставим, кропујући слику и одбацујући "сувишне" делове. Тако дођем до панорамског формата, који посетилац може, простим померањем у десно, да сагледа, као у неком филму, гледајући детаље, које на мањим сликама не привлаче пажњу. Ко би запазио дечака, лево, који у бошчи носи неком ручак, па је застао за трен да погледа шта ради неки човек који се сагиње испод неке црне крпе. Уствари, на овој слици нисам хтео да покажем Београд, већ Београђане...
I posle se govori o tome kako su nove vlasti uništavale sve što je bilo postojeće, od "pre rata"...
Не знам како би другачије била обновљена фасада када на слици видимо да је добрих 3/4 потпуно очувано.
Ове радове су изводили исти они људи који би их изводили и да није дошла нова власт - врсни инжењери и врсне занатлије који су преживели рат.
Истина, могли су да их изводе и ратни заробљеници под надзором несвршених грађевинских техничара који су се определили за победничку страну и тиме постали политички подобни.
Исто тако, немамо податак зашто је баш ова зграда пажљиво и ваљано обнављана а неке нису већ су порушене иако им је било спаса а на њиховом месту сазидани нови објекти.
Ако је ова реченица изазвана судбином Коруновићеве поште коју су почели и врапци да спомињу, само ћу рећи да је о томе доста говорено и на овом форуму, као и да је било каква паралела са овом кућом бесмислена.
Ако је пак нешто друго по среди, онда се извињавам Миловану уз савет да не залази у те воде без преке потребе јер му сасвим добро иду критике савремених реконструкција и ревитализација објеката које са уживањем читам.
Napomenuću da, eto, kritikujem savremene rekonstrukcije i revitalizacije sa stanovišta uništenja arhitektonskih i svih drugih osobenosti originalnih objekata koji su, u dobroj meri preživeli rat i sva razaranja i potpuno obezvređeni u najnovije doba. Kada se neko (uz blagoslov nadležnih insitutcija) bukvalno opogani po nasleđu ili ga uništi koje je zadužen da očuva i obnovi, onda tu nema mnogo "priče u rukavicama", nego jasno i razložno mišljenje o kriminalu koji se odvija pred našim očima i o kojem se mora i treba govoriti.
A što se tiče predratnih zgrada i njihove ratne i posleratne obnove, nisu stvari tako jednostavne. Pre svega, svako ko je iole proučavao izgradnju zgrada i obnovu bilo tokom okupacije, bilo neposredno posle rata, lako će primetiti da su i jedne i druge, u odnosu na međuratne primere, mahom izgrađivane najskromnijim materijalima i neretko kao sekirom "odvaljivane". Svakako, nedostatak sredstava i građenje iz nužde doprinelo je u dobroj meri opštoj eroziji lepote i solidnosti izrade, kao, uostalom i desetkovanje zanatlijskog kadra i uvođenje istih u opštedržavna preduzeća (pride, ne treba zaboraviti ni masovno oduzimanje i podržavljenje zanatlijskih radnji, ali i povlačenje iz ovih poslova svih zanatlija raznih nacionalnosti od kojih su pojedine bile posebno na glasu po svojoj preciznosti i kvalitetu).
Pošto do sada uglavnom niko nije napomenuo koje su to zgrade zamenjene novim (statistički gledano), uputnije je videti koliko je zaista ozbiljno oštećenih zgrada doživelo svoju ozbiljnu posleratnu rekonstrukciju, rekoh, identičnim materijalima i prostornim sklopovima. Samo mali uvid u deliće tih napora (a to smo mogli ovde ponajviše videti) ukazuje nam na svu ozbiljnost tog posla, širinu zamaha i, naprosto, želju da se ozbiljno obogaljenom gradu vrati izgled kakav je imao, pa bio on formiran i u doba, kako se tada govorilo "trule Kraljevine", "zle buržoazije" i "nenarodnog režima".
Tim pre, obnavljanje ove, poprilično "nevažne" i sporedne zgrade potkrepljuje moju tezu da "nova narodna vlast" nije baš bila toliko primitivna i glupa i da je rušila sve pred sobom (kao što se to dešavalo u nekim drugim zemljama posle komunističkih revolucija). Baš naprotiv.
Slučaj Pošte Momira Korunovića je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Sve ostale važnije državne (i privatne - sve stambene zgrade su bile privatne) zgrade su obnovljene identično kako su izgledale pre aprilskog rata. Poneke su doziđivane i rekonstruisane (Stari dvor, Ministarstvo (Glavna kontrola) preko puta rukama najznačajnijih arhitektata koje je ova zemlja ikada imala) ali je njih neznatan broj i intervencije se, po pravilu, ni ne mogu primetiti.
Хвала Миловане на исцрпном одговору.
Проучавајући идеолошки контекст архитектуре кроз историју, могу слободно да кажем да одговор лежи управо ту.
Као неко ко је читавог свог радног века трагао за нечим што можемо назвати коренима националног градитељског стила, Коруновић је некако природно био жртва нових власти док, истовремено, монументални академизам Андросова у случају Палате главне поште у Таковској, није изазивао тако негативне реакције, можда управо због танке линије која раздваја обликовност објеката тоталитарних режима са којом се у овом случају недвосмислено кокетирало (политичка ситуација у Европи и догађаји око самог конкурса).
Сад, можда су ствари управо једноставне па се обнови приступало на различите начине искључиво у зависности од степена оштећења зграда али морам да напоменем да нико није тврдио да је нова тзв. народна власт била примитивна и глупа гледе ових питања, првенствено зато што је морала за обављање ових послова да ставља у службу стручна лица а и зато што није рушила све пред собом, као што је то био случај у неким другим државама након комунистичких револуција (бруталан пример сатирања старог урбаног језгра Букурешта у нешто каснијем периоду).
Нове власти су то у Београду радиле тананије - оштећено се обнављало из прагматичних разлога, искључиво за потребе државе и њених органа, чешће се опредељивало за рушење старог и зидање новог у духу тадашње идеологије, стари објекти и њихове фасаде су углавном препуштане зубу времена (изразито сивило Београда са рупама од пројектила, од Народног позоришта па надаље) а све под изговором недостатка средстава, како 1947. (што се може разумети), тако и неке 1965, 1975...
Прокоментарисао сам само једну твоју реченицу и поновићу да би прецизнији подаци о самој обнови зграде у Цетињској много тога открили, посебно из перспективе државе која се, убеђен сам у то, није детаљно бавила фасадама баш свих оштећених објеката у Београду, те тако и даље мислим да је спорна реченица претерана.
Оно што је најважније је да ово ниси доживео као моју лошу намеру па ти се срдачно захваљујем и на томе.