Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Meni liči na ugao ulica Kneginje Zorke i Svetog Save...
Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Meni liči na ugao ulica Kneginje Zorke i Svetog Save...
Upravo, to je taj ugao. Ove kućice na uglu ne postoje više, tu je sad ona Antićeva kuća u opeci (zubna ambulanta).
Identifikovano je prema kući po projektu Borošića, a koja se vidi u drugom planu:
Др Дивна Ђурић Замоло, Хотели и кафане 19. Века у Београду, 1988.
Хотел „Крагујевац“, стр 41. цитат:
На месту хотела „Крагујевац“ налазио се раније Нонин хан. Откада постоје водичи Београда зграда у којој је био - носила је улични бр. 19 - прво у Савској улици, а доцније у Карађорђевој. Налазио се до Ђумрукане (Царинарнице), која је била бр. 17.
Зграду је подигао кнез Милош на своме приватном имању пре 1841. године. То се види из једног његовог писма из 1842. године, у коме каже да је на своме купљеном имању на „Сави“ „својим временом порушио све бине(зграде) и наградио Конзулат и Ђумрук“.
Ђумрукана је саграђена 1834. године, а пошто на првом месту помиње Конзулат, може бити да је он и пре ње саграђен. Дакле, у згради до Ђумрукане, у којој је касније био хотел „Крагујевац“ налазили су се страни конзулати, вероватно први у Србији, док су станови конзула били на спрату суседне Ђумрукане.
Године 1841. зграда Конзулата издата је Министарству просвете и правосуђа на годину дана, али изгледа да је ово Министарство дуже ту остало.
О Нонином хану је овде било речи и слика, па не бих да детаљније образлажем.
Према тексту гђе Дивне, Нонин хан се у Савамали налазио пре изградње Конзулата и Ђумрукане, односно хан је срушен да би Конзулат, касније хотел Крагујевац, био сазидан. Из тога би се могло закључити да не може бити фотографије Нониног хана.
О Ђумрукани такође не бих детаљније, јер је на овом и оном форуму прилично писано и слика је доста постављено.
Циљ постављања овог поста је Конзулат.
Из цитата се подразумева да се ради о конзулатима страних држава у Београду.
Присетимо се: аустријски конзулат је отворен 1836. (Антун Михановић), енглески 1837. (Џорџ Лојд Хоџес), руски 1838. (Вашченко), а француски 1839. (Дикло). Пошто је београдски конзулат Милош изградио пре Ђумрукане (1834) може се закључити да ово здање није било намењено страним конзулима.
Према дефиницији, конзул је службеник који у другим државама заступа привредне или друге интересе своје државе и њених поданика. Конзулу се, понекад, повери и који дипломатски посао. Дакле, конзул није превасходно дипломатски службеник.
У Србији је се, у Милошево време, под конзулом подразумевао службеник који је био трговачки старешина, представник, посредник. Турски назив за ову службу је био базрђанбаша (турске речи: базар = трг, пијаца, трговачка радња; базерџан, базрђан = трговац; базрђанбаша = трговачки старешина).
Шта је радио конзул или базрђанбаша у Београду? Он је, пре извоза, прегледао робу намењену извозу. Утврђивао је да ли је роба била дозвољена за извоз, да ли је била одговарајућег квалитета, затим је обрачунавао предвиђене извозне таксе, обезбеђивао скелу и плаћао скеларину за превоз робе преко Саве у Земун, а у Земуну је робу предавао на аустријску царину (ђумрук) или контумац (карантин) ради дезинфекције. Све те услуге које је извршио он је обрачунавао и наплаћивао од трговца-извозника, у чије име је све те послове обавио. Дакле, он је био трговачки посредник, зналац свих послова које је требало урадити, како би роба била правилно и благовремено извежена.
Он је то обављао у име београдских трговаца, али и трговаца из унутрашњости, који би робу послали из Ужица, Крагујевца или Чачка, караваном. Конзул је караван сачекивао, сравњивао пошиљку, по количини, врсти и квалитету, са приложеним списком. Затим је робу пребацивао преко Саве, извозио, а од караванџије би наплаћивао дажбине, или би трговцу слао обрачун у Ужице...
Конзул је сличне послове обављао и у увозу. Преузимао би робу са скеле из Земуна, подносио је на царињење, обрачунавао евентуалне таксе, обавештавао је трговца-увозника да је роба приспела, складиштио је док је трговац не би преузео, или би, по налогу трговца, обезбеђивао превоз робе до места у унутрашњости.
Дакле, Конзулат (Базрђанбашлук) је био државна установа у којој је конзул обављао свој посао, а према опису послова, било је згодно да буде уз царинарницу, ђумрукану, морао је да има и одређен магацински простор, за складиштење робе, а можда и штале за караванске коње.
У касније време, Конзулат (као и државне скеле) је приватизован, посао је даван приватницима (увек кнежевим блиским пријатељима) у закуп, те је конзул држави уплаћивао прописане таксе, а себи је задржавао накнаде за све посредничке услуге (подношење на царину, обезбеђивање одговарајућих увозно-извозних докумената, обезбеђивање превоза преко Саве или транспорта караваном у унутрашњост...
По свему, конзул (базрђанбаша) је вршио врло користан посрединички посао за трговце. У исто време, он је прибављао држави одређене таксе. Конзул је увек био кнежев човек од поверења. У Србији су тадашњи трговци дозволу за обављање посла добијали само уз сагласност Милошеву. У дозволи је писало коју врсту трговине је трговац могао да обавља (на пример трговац свињама, или трговац сољу, или бакалин, трговац на ситно...). Конзул је био тај који је проверавао да ли се роба која се извози налази на списку роба којом је трговац могао да тргује. Како је кнез Милош и сам био трговац, он је преко конзула пратио рад конкуренције.
Базрђанбаше су увек били писмени људи, који су у Београду и Србији имали велики углед.
Петар Ичко је био београдски базрђанбаша крајем 18. века и радио је за турске власти. Његов брат, Наум је био, кажу, први српски конзул, у време кнеза Милоша. Он је имао и партнера, Хаџи Николу Константиновића Брзака (деда телеграфисте и писца Драгомира Брзака). Ичко и Брзак су се смењивали у послу, један цео дан је радио један, а сутрадан други.
Наум Ичко је познат и по томе што је подигао две куће у Чаршији (улици краља Петра) преко пута Саборне цркве. То су биле кафана Знак питања и Ичкова кућа. Ову другу је Наум продао свом партнеру, па су је касније звали Брзакова кућа.
У списку претплатника (пренумераната) књиге Вука Караџића „Народне српске песме“ (1823) пише: Наум Ичко (2 књиге) базерђан; Аџи-Никола Константиновић, базерђан... што говори и о културном нивоу београдских трговачких конзула.
Касније су и други чувени Срби били базрђанбаше. Алекса Симић је био кум кнеза Милоша, а са својим братом Стојаном је подигао кућу у којој је касније био кнежевски двор, Конак. Алекса је био и српски министар финансија. Симићи су били врло богати и сарађивали су са Капетан-Мишом Анастасијевићем у трговини сољу.
POZDRAV SVIMA ...
Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Meni liči na ugao ulica Kneginje Zorke i Svetog Save...
"Zarobljeni oficiri kvislinga Milana Nedića prilikom oslobođenja Beograda, oktobra 1944."
http://www.znaci.net/fotogalerija/fotogalerija02.html
Nađoh ovde, pored mnogih jezivih, i jednu koju do sada, čini mi se, nismo imali. Prvo sam pomislio da je neka Jevremova, Jovanova ulica, ali ove šine...?
Meni liči na ugao ulica Kneginje Zorke i Svetog Save...
Upravo, to je taj ugao. Ove kućice na uglu ne postoje više, tu je sad ona Antićeva kuća u opeci (zubna ambulanta).
Identifikovano je prema kući po projektu Borošića, a koja se vidi u drugom planu:
Da li je ovo Beograd?
"Zarobljeni oficiri kvislinga Milana Nedića prilikom oslobođenja Beograda, oktobra 1944."
http://www.znaci.net/fotogalerija/fotogalerija02.html
Da nije negde na Autokomandi, Bul. V. Stepe, Bul. Oslobođenja?
Ne liči mi na Bulevar Kr. Aleksandra i slične lokacije. Ali opet, ko će znati...
Др Дивна Ђурић Замоло, Хотели и кафане 19. Века у Београду, 1988.
Хотел „Крагујевац“, стр 41. цитат:
На месту хотела „Крагујевац“ налазио се раније Нонин хан. Откада постоје водичи Београда зграда у којој је био - носила је улични бр. 19 - прво у Савској улици, а доцније у Карађорђевој. Налазио се до Ђумрукане (Царинарнице), која је била бр. 17.
Зграду је подигао кнез Милош на своме приватном имању пре 1841. године. То се види из једног његовог писма из 1842. године, у коме каже да је на своме купљеном имању на „Сави“ „својим временом порушио све бине (зграде) и наградио Конзулат и Ђумрук“.
Ђумрукана је саграђена 1834. године, а пошто на првом месту помиње Конзулат, може бити да је он и пре ње саграђен. Дакле, у згради до Ђумрукане, у којој је касније био хотел „Крагујевац“ налазили су се страни конзулати, вероватно први у Србији, док су станови конзула били на спрату суседне Ђумрукане.
Године 1841. зграда Конзулата издата је Министарству просвете и правосуђа на годину дана, али изгледа да је ово Министарство дуже ту остало.
О Нонином хану је овде било речи и слика, па не бих да детаљније образлажем.
Према тексту гђе Дивне, Нонин хан се у Савамали налазио пре изградње Конзулата и Ђумрукане, односно хан је срушен да би Конзулат, касније хотел Крагујевац, био сазидан. Из тога би се могло закључити да не може бити фотографије Нониног хана.
О Ђумрукани такође не бих детаљније, јер је на овом и оном форуму прилично писано и слика је доста постављено.
Циљ постављања овог поста је Конзулат.
Из цитата се подразумева да се ради о конзулатима страних држава у Београду.
Присетимо се: аустријски конзулат је отворен 1836. (Антун Михановић), енглески 1837. (Џорџ Лојд Хоџес), руски 1838. (Вашченко), а француски 1839. (Дикло). Пошто је београдски конзулат Милош изградио пре Ђумрукане (1834) може се закључити да ово здање није било намењено страним конзулима.
Према дефиницији, конзул је службеник који у другим државама заступа привредне или друге интересе своје државе и њених поданика. Конзулу се, понекад, повери и који дипломатски посао. Дакле, конзул није превасходно дипломатски службеник.
У Србији је се, у Милошево време, под конзулом подразумевао службеник који је био трговачки старешина, представник, посредник. Турски назив за ову службу је био базрђанбаша (турске речи: базар = трг, пијаца, трговачка радња; базерџан, базрђан = трговац; базрђанбаша = трговачки старешина).
Шта је радио конзул или базрђанбаша у Београду? Он је, пре извоза, прегледао робу намењену извозу. Утврђивао је да ли је роба била дозвољена за извоз, да ли је била одговарајућег квалитета, затим је обрачунавао предвиђене извозне таксе, обезбеђивао скелу и плаћао скеларину за превоз робе преко Саве у Земун, а у Земуну је робу предавао на аустријску царину (ђумрук) или контумац (карантин) ради дезинфекције. Све те услуге које је извршио он је обрачунавао и наплаћивао од трговца-извозника, у чије име је све те послове обавио. Дакле, он је био трговачки посредник, зналац свих послова које је требало урадити, како би роба била правилно и благовремено извежена.
Он је то обављао у име београдских трговаца, али и трговаца из унутрашњости, који би робу послали из Ужица, Крагујевца или Чачка, караваном. Конзул је караван сачекивао, сравњивао пошиљку, по количини, врсти и квалитету, са приложеним списком. Затим је робу пребацивао преко Саве, извозио, а од караванџије би наплаћивао дажбине, или би трговцу слао обрачун у Ужице...
Конзул је сличне послове обављао и у увозу. Преузимао би робу са скеле из Земуна, подносио је на царињење, обрачунавао евентуалне таксе, обавештавао је трговца-увозника да је роба приспела, складиштио је док је трговац не би преузео, или би, по налогу трговца, обезбеђивао превоз робе до места у унутрашњости.
Дакле, Конзулат (Базрђанбашлук) је био државна установа у којој је конзул обављао свој посао, а према опису послова, било је згодно да буде уз царинарницу, ђумрукану, морао је да има и одређен магацински простор, за складиштење робе, а можда и штале за караванске коње.
У касније време, Конзулат (као и државне скеле) је приватизован, посао је даван приватницима (увек кнежевим блиским пријатељима) у закуп, те је конзул држави уплаћивао прописане таксе, а себи је задржавао накнаде за све посредничке услуге (подношење на царину, обезбеђивање одговарајућих увозно-извозних докумената, обезбеђивање превоза преко Саве или транспорта караваном у унутрашњост...
По свему, конзул (базрђанбаша) је вршио врло користан посрединички посао за трговце. У исто време, он је прибављао држави одређене таксе. Конзул је увек био кнежев човек од поверења. У Србији су тадашњи трговци дозволу за обављање посла добијали само уз сагласност Милошеву. У дозволи је писало коју врсту трговине је трговац могао да обавља (на пример трговац свињама, или трговац сољу, или бакалин, трговац на ситно...). Конзул је био тај који је проверавао да ли се роба која се извози налази на списку роба којом је трговац могао да тргује. Како је кнез Милош и сам био трговац, он је преко конзула пратио рад конкуренције.
Базрђанбаше су увек били писмени људи, који су у Београду и Србији имали велики углед.
Петар Ичко је био београдски базрђанбаша крајем 18. века и радио је за турске власти. Његов брат, Наум је био, кажу, први српски конзул, у време кнеза Милоша. Он је имао и партнера, Хаџи Николу Константиновића Брзака (деда телеграфисте и писца Драгомира Брзака). Ичко и Брзак су се смењивали у послу, један цео дан је радио један, а сутрадан други.
Наум Ичко је познат и по томе што је подигао две куће у Чаршији (улици краља Петра) преко пута Саборне цркве. То су биле кафана Знак питања и Ичкова кућа. Ову другу је Наум продао свом партнеру, па су је касније звали Брзакова кућа.
У списку претплатника (пренумераната) књиге Вука Караџића „Народне српске песме“ (1823) пише: Наум Ичко (2 књиге) базерђан; Аџи-Никола Константиновић, базерђан... што говори и о културном нивоу београдских трговачких конзула.
Касније су и други чувени Срби били базрђанбаше. Алекса Симић је био кум кнеза Милоша, а са својим братом Стојаном је подигао кућу у којој је касније био кнежевски двор, Конак. Алекса је био и српски министар финансија. Симићи су били врло богати и сарађивали су са Капетан-Мишом Анастасијевићем у трговини сољу.