Pošto je dupliran post, evo još jedne fotografije Lagune, ovoga puta sa naslovne stanice časopisa "Kolo", posle jedne pobede
u 1942. godini. Pošto je za vreme rata bilo malo sportskih događaja, Laguna je bila vrlo popularna...
Fotograf je Aca Simić:

Мићо, ако је ово октобар 1941. шта су онда бројеви на фотофинишу? И када су Влади Илићу конфисковани тркачки коњи?

Ево још једне верзије слике. Није богзнакако боља.



Овако, аустријски конзулат, и конзуларна пошта, су се од 1841. године налазили у Јеленској, односно данашњој Иван беговој улици, неопосредно у близини Старог здања, односно кнез Михаиловог хотела Код Јелена. Од 1842. године је преко улице била и београдска пошта, у Ичковој кући.
Ако погледамо ову слику, она представља терен који се постепено уздиже, да би се иза зграда уздигло неко брдо или планина у даљини. Ако знамо како се пружа Иван бегова улица, из ње се не види никакво брдо. Чак се ни Авала не би овако уздизала на хоризонту, иако се не би видела у продужетку те улице. Ово очигледно личи на амбијент неке вароши у Босни или Санџаку, где су вароши у котлини, а около се уздижу планине.
Са овим сумњама сам једном приликом већ постављао ову слику и дискутовао са Путником и Касином, не знам да ли на овом или Оном форуму. И они су сумњали у аутентичност амбијента. То, просто, не личи на Београд.
Нешто се не сећам да сам на гравирама из 1840-50 виђао лимене олуке као на овој згради лево. Нисам познавалац облика димњака, али се не сећам да су код нас правили овакве завршетке димњака. Онакве стубове, као на ћошку зграде са виђао на сликама из Русије 19 века. Таквим стубовима су означаване државне зграде (судови, поште, општине...). Узгред, и Руси су некад на грбу имали, као и Аустријанци, црног двоглавог орла.
Ево једне слике из Русије са таквим стубовима (пошта у месту Вира, близу Санкт Петерсбурга):


Ето, због тих разлога сумњам да је ово слика из Београда, у периоду од 1840-50. године...

ПС.
Сад сам погледао када је зидан хотел Старо здање (Јелен, зато се улица звала Јеленска, јер је водила ка ком хотелу), у књизи Дивне Ђурић - Замоло.
Кнез Михаило је почео изградњу 1840, која је трајала још увек када је он био протеран, 1842. године. Хотел је отпочео је да ради 1843. г.
Да је оно слика од 1850. и касније, Јелен би морао да се види с десне стране, а не ова кућа са ретком тарабом.

   
  Ta  neprepoznata VILA  TATIĆA   postoji  i  danas  na  adresi  Vareška br.1.... Nakon  1945, promenila izgled i  postala  stambeni  objekat.
 Ponekad  je i  nazivaju  vilom  Konjevića, po  nekadašnjim  vlasnicima   zemljišta  na  Kanarevom brdu, Miljakovcu ...
"Fabrika laka"  nema šanse  da je  na prostoru pogona  21-og  Maja, iz  prostog  razloga  što su  ti  proizvodni pogoni  nastali  tek POSLE WW-2.
  Do  tada je  poslednji fabrički pogon ,gledano KA PERIFERIJI  bila  fabrika  guma "Rekord".
Na dalje  su  bile  bašte, njive .
Kako  su  proizvodnja  guma i  farbi  deo  slične tehnologije, dajem  veće  šanse  da je zgrada fabrike  laka
bila  u  dvorištu "Rekorda"..Fabrika "Rekord"  je i  nastala zbog  proizvodnje  avio i  auto-guma,
sinhronizovano  sa  dvema fabrikama  motora.  
Jedna je  današnji IMR, a  druga  je  bila "Valter" (-posleratni  Jugostroj-Frigostroj..)

"Mala vila"  , ako me pamćenje služi,  bila  je  negde u okolini  O.Š. Nikola Tesla.   Verovatno  grešim jer je ta  padina ispod Rujuce, bila prepuna 
 velelepnih   i  sa ukusom  gradjenih  vila, za tadašnji  visoki sloj  industrijalaca  ili  politicara...  Usput, koliko pamtim  današnji  dečiji vrtić u
 ulici  Kraljice Jelene, bio  je  komleks   jednog  od  bitnih  ministara   kraljevske vlade, ali  zaboravio sam ime...

Fabrika "Oksigen"  je  debelo  postradala u  mirnodopskoj  nesreći, negde 1961-2  (sećam  se  eksplozija), kada je  deo  objekata  i  srušen ili  izgoreo..
 Nakon  te nesreće je  doneta odluka o  dislokaciji    u Lisičiji potok  ispod Banjice, gde je nastala nova  firma "Tehnogas".
Stare, popravljene objekte je koristilo preduzeće "Antikor"   do  likvidacije oko 2000-te..

 "Hotel" , Fabrika  avionskih motora i  kamiona (danas  IMR) i  manastir su  barem svima  poznati...

Za kraj  evo  jedne  železničke  fotografije  Rakovice  oko 1950, sa pogledom  na danas  ne postojeću  Viševačku ulicu,
a u  dnu se  vidi  odvajanje    za  Vrbničku  ulicu, i  kameni  nadvožnjak....  Nadam se  da se ne ponavljam ?
.
  Tamo  gde su  zaprežna kola, bio  je  uzani kolosek ,  gde  su  istovarani  i potom  privremenom prugom, čegrcima
  izvlačeni  kroz  šumu,  lokomotive, vagoni  i sva oprema  za izgradnju  Pionirske pruge, a  kasnije i   Filmskog  grada....

Vidljivi  nasip  levo  od  voza je ostao  od   tadašnjeg trećeg-pretovarnog  koloseka  u  stanici  Rakovica...
Izgradjen  je  za potrebe fabrike  motora i  kamiona, a  demontiran  oko 1952.

Brojevi su pre Drugog svetskog rata isticani na ciljnoj tabli i služili za identifikaciju o kojoj je trci reč. To se jedno vreme koristilo i posle rata.
Rimski broj označavao je broj trke, sledeći broj označava je broj trkačkog dana u sezoni, a poslednji godinu.

A što se tiče sudbine Vlade Ilića, ja baš nisam detaljno istraživao, ali sam na više mesta nailazio na to da je posle rata uhapšen i da mu je sva imovina oduzeta.
Evo par navoda iz različitih novinski izvora:

Vlada Ilić bio je jedan od sinova bogatog industrijalca Koste Ilića. Prema podacima iz 1930. godine imovina ove porodice procenjena je na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Godine 1945. porodica Ilić posedovala je čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj. Vlasnik ove vile oženjen je bio bogatom unukom bačkog bogataša Laze Dunđerskog, predsednika Srpske banke u Zagrebu. Vlada Ilić bio je dugo predsednik Beogradske industrijske komore, kao i Centralne industrijske korporacije Jugoslavije. Ono po čemu je, takođe, ostao zapamćen jeste i podatak da je bio prvi gradonačelnik Beograda, odnosno predsednik beogradske opštine punih pet godina. Bio je i nosilac ordena Svetog Save, donator izgradnje starog dela VMA, a zemljište Zoološkog vrta darovao je on svojim sugrađanima. Takođe, veliko opštinsko zemljište na zemunskoj strani dao je Društvu Beogradskog sajma za sajmište i pomogao u nabavci novca za izgradnju. Uveo je i nove tramvajske pruge i autobuske linije, uredio parkove i igrališta, smanjio cene električne energije i poboljšao život u gradu u još mnogim segmentima.

Po završetku Drugog svetskog rata Ilić je bio uhapšen kao narodni neprijatelj i ratni profiter, jer je navodno sarađivao sa okupatorom, a rešenjem tadašnjih vlasti oduzeta mu je sva imovina. U takvoj situaciju našao se i na listi za likvidaciju, ali smatra se da ga je od smrti spasao Vinston Čerčil, koji se za njega založio kod Tita. Sedam godina nakon što je pušten iz zatvora zbog bolesti, Vlada Ilić je i umro u stanu kod rođaka.

Između dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzeo je njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od četiri Olgine kćerke.

Jovanka Lalić

Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1945. kojom je prvom gradonačelniku Beograda konfiskovana imovina. To znači da vila u Venizelosovoj ulici, koju je JUL nedavno preoteo Nenadu Đorđeviću, pripada Ilićevim naslednicima. Samo još da se usvoji zakon o restituciji. Jovanka Lalić veruje da će se i to kad-tad dogoditi.
– Zahvaljujući sprezi tajkuna i političara, i posle 5. oktobra 2000. na delu je nasleđe Brozovog totalitarnog sistema. Ali, kad ispunimo i poslednji zahtev Haškog tribunala, usvajanje zakona o restituciji ostaće glavni uslov za prijem Srbije u EU. Zato verujem da će i taj zakon jednog dana biti usvojen – kaže Jovanka Lalić, koja je sa još šestoro rođaka 2003. podnela krivičnu prijavu protiv Republike Srbije, Vlade Srbije i Ministarstva za privredu i privatizaciju stavljajući zabranu raspolaganja konfiskovanom imovinom do usvajanja zakona o restituciji.
A koliko je državi stalo do poštovanja zakona, pokazuju primeri preduzeća “David Pajić Daka” i “Vunarski kombinat” koji su privatizovani uprkos tužbi Jovanke Lalić i njenih rođaka. Ove dve fabrike, kao i zgrada u Venizelosovoj, poznata i kao mesto održavanja balova i okupljanja elite predratnog Beograda, tek su delić ogromne imovine porodice Ilić (Vlada Ilić je bio jedan od sinova industrijalca Koste Ilića) koja se smatra najbogatijom porodicom Kraljevine Jugoslavije, bogatijom i od Karađorđevića.

Posedovao 15 fabrika
Posedovali su čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj, a njihova imovina je 1930. procenjena na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Kao takvi, uprkos velikim zaslugama za razvoj zemlje, bili su idealna meta komunističkog terora. Ali ta država, piše u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji koje je potpisala predsednica Veća sudija Okružnog suda Gordana Komnenić, “nije bila demokratska, a da bi opstala, žrtvovani su ljudi poput Vlade Ilića koji je do kraja života nosio nepravedno utisnuti žig narodnog neprijatelja”. A taj “neprijatelj” je uveo tramvajsku liniju od Beograda do Zemuna, donirao izgradnju stare VMA, umanjio cenu struje (Ilić je bio vodeći akcionar Električnog preduzeća Srbije, današnja Elektrodistribucija Beograd), izgradio radničke stanove na Karaburmi, osnovao Zoo-vrt...
– Vladi Iliću je bilo obezbeđeno mesto u avionu kojim su kralj Petar i članovi Vlade napustili zemlju uoči nemačkog bombardovanja. Ali on nije hteo da ode. Rat je proveo u Beogradu, a 1945. je osuđen i poslat u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Rizikujući osvetu Udbe, njegovi bivši radnici, čijoj je deci svake godine za Vrbicu poklanjao kompletnu garderobu, slali su mu pakete. Posle intervencije Čerčila, s kojim se lično poznavao, Tito ga je pred kraj 1951. pustio na slobodu, ali on je ubrzo umro – priča Jovanka.
Spisak fabrika, nekretnina, zemljišnih poseda i bankarskih akcija koje je posedovala porodica Ilić predug je za novinski tekst. Ali ništa kraći nije ni spisak nepravdi koje su Ilići i njihovi potomci doživeli posle II svetskog rata. Tako je i Jovankinog oca Aleksandra Jankovića, tehnologa, stručnjaka za obojene metale koji je pre rata projektovao rudnik antimona Zajača kod Loznice, zadesila neverovatna sudbina. U rešenju o njegovoj rehabilitaciji, takođe donetom ove godine, piše da ga na kaznu gubitka srpske nacionalne časti i teškog prinudnog rada nije osudio po zakonu formiran sudski organ, “već državni službenici koje je imenovao ASNOS” (Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije). 
– Kada su posle rata odlučili da aktiviraju ovaj rudnik, setili su se mog oca. Došli su po njega u Zabelu i kolima ga prebacili u zatvor u Loznici, a mene, majku i brata preselili su u trosoban stan u Zajači. Dve i po godine otac je danju radio kao tehnički direktor rudnika, a uveče bi ga odvodili u zatvor da prespava. Kada su ga konačno oslobodili, zaposlio se na Tehnološkom fakultetu, ali mu nikad nisu dozvolili da predaje. Penzionisan je kao radnik rudnika Lojane kod Kumanova, koji je takođe on projektovao – seća se Jovanka Lalić. 

Ergela Vlade Ilića zvala se "Vlasina" i nalazila se u Hajdučici. To je bila najveća ergela u predratnoj Jugoslaviji, pogotovu pred sam rat.
Posle rata, njegovi konji su odatle odvedeni u novoustanovljene državne ergele. Nisam to detaljnije istraživao, ali mislim da je najveći broj prvo bio u ergeli "Vukovar", a posle rasformiranja te ergele, prebačeni su u druge...

Samo da dopunim g. Zelezničara.
Na ovoj fotografiji se vidi treći kolosek i dekoviljski o kome g. Zelezničar piše

Ne znam kada je ova fotografija nastala, ali ako je pre rata, onda se ovo ispred vidi tranša kamiona koji su u ovoj fabrici (često se kaže po prvom domaćem projektu) nastali i izrađivani. Ako je hronologija tačna, ovaj kamion je (uz modifikaciju) nastavio da se pravi i posle rata kao "Praga", a posle je ceo pogon prenet u Maribor i tamo postao TAM...

A da li se zna kakav je ovo modernistički objekat sa leve strane ovog voza?

Nadalje, ako se zna, meni je rečeno da je oko 1968. porušena jedna prelepa vila na mestu današnjeg Miljakovca 1 ili tu negde "kod Pošte"... Da li se zna išta o tome?

Evo ovde jedne od slika koju sam preuzeo sa srodnog foruma, da bi se ovde videla kuća po projektu Konstantina Jovanovića.
Ja ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kakva joj je dekoracija bila pre Prvog svetskog rata, ali neka ostane kao dokument:

 Nema nikakvih naznaka šta je u pitanju...