1850 Postavljen prvi poštanski kovčežić u Srbiji na zgradi Austrijske konzularne pošte za potrebe ove pošte. Pisma su frankirana austrijskim markama. Mile, naleteo sam na ovo. Da li postoji neka fotka?
Оче Владо, мени није познато да има фотографије или цртежа Аустријског конзулата из 1850. године.
Највероватније да има, али се тиме нисам интензивније бавио.
Податак, који си навео, ја сам први изнео у једном чланку о посредном предавању поштанских пошиљака.
То су они случајеви када пошиљалац не предаје пошиљку поштанском чиновнику у руке, већ посредно, убацивањем у поштански ковчежић (сандучић, сандуче) или предавањем поштоноши, на терену у току доставе пошиљака. Има ту још неких начина, али да не ширим причу...
Е, сад. постоје три врсте поштанских ковчежића.
Најпре, они на које сте навикли. У почетку су били дрвени, а касније лимени сандучићи, окачени на јавним зградама (поштама, општинама, хотелима, продавницама), или на раскрсницама улица и путева, углавном тамо где се окупља или куда се креће велики број грађана.
Постоје, код нас од скоро, а у свету су такви били први поштански ковчежићи, они које ми зовемо скверни, који стоје на отвореном, у виду неког стуба. Постоји један испред Главне поште, а на другим местима је предвиђено да буду постављени и поред ивичњака улица, тако да и човек у возилу може да приђе и, не излазећи из возила, да убаци писмо. Међутим, мало је таквих постављено, доста је скупа израда и одржавање.
Трећа врста су уложни поштански ковчежићи. Уствари, пошиљалац не види ковчежић, јер се он налази с друге стране зида, а споља се види само отвор, прорез у који се могу убацити писма. Такви прорези се могу такође видети испред Главне поште, у трему, иза стубова, лево. Дакле, поштански чиновник и не излази из зграде, већ му писма упадају у канцеларију.
Зашто о томе пишем?
Зато што је први српски поштански ковчежић постојао у Београду још од 1842. године.
Прва пошта је отворена 25. маја 1840. године у београдској мензулани, која се налазила на крају Кнез Михаилове улице, лево, где је сада Ликовна академија. Затим је, 1842. године, пошта премештена у Ичкову кућу, преко пута Саборне цркве, а поред кафане „?“. Пошта је своје пословне просторије имала у приземљу, с леве стране од улаза у зграду. На доњој слици видите три прозора у приземљу.
Да би пошиљалац предао пошиљку, није морао да улази у зграду. Лети је било довољно да чиновнику, који је седео поред средњег прозора, пружи писмо кроз отворен прозор. Дакле, тај пенџер је био први српски поштански шалтер. Чиновник би обрачунао поштарину и питао пошиљаоца да ли ће он поштарину платити, или то препушта примаоцу. Ако је то пожиљалац желео, онда му је чиновник наплатио поштарину, износ поштарине је исписао на полеђини писма, а онда на лицу, на адресној страни писма, би исписао: Плаћено, или би ударио штамбиљ са таквим текстом. А било је довољно и ако би црвеном графитном оловком адресну страну прецртао унакрст. И то је значило да је поштарина плаћена. Зашто једноставно није налепио поштанску марку? Зато што 1842. године Србија још увек није увела поштанске марке у саобраћај. Било је то тек 1866. године.
Али, пошиљалац није морао да плати поштарину унапред. Било је случајева када је пошиљалац слао нешто, неки докуменат или неке податке, који су били од интереса за примаоца. Онда је пошиљаоц препуштао примаоцу да плати поштарину, пошто је садржај слао на молбу или захтев примаоца. Тада би поштоноша у одредишном месту, пре уручења писма, од примаоца наплаћивао таксу за пренос писма, а новац би по повратку са доставе предао чиновнику у пошти. Пошти је тада било свеједно где ће поштарина бити наплаћена, јер је и у једном и у другом случају новац, на крају, ушао у исту, заједничку, касу.
Међутим, Београђанима је требало омогућити да таква писма, чију поштарину је плаћао прималац, могу да предају Пошти, и када пошта не ради, јер око пријема писма пошиљалац није имао никакве обавезе, ништа није плаћао.
Београдска пошта је својим корисницима то омогућила на следећи начин: На доњој дасци рагастова средњег прозора у приземљу Ичкове куће је прорезан отвор, иза кога се налазио канал, којим би писмо склизнуло у унутрашњост канцеларије, директно у једно дрвено сандуче, које је било окачено на зид испод прозора.
Био је то први српски уложни ковчежић за пријем писама.
О томе пише и Бранислав Нушић у својој књизи о старом Београду, Из полупрошлости.
Поштарима је то лако објаснити, али неким новинарима који су правили хронологију, с које си ти Оче Владо скинуо горњу реченицу - није. Они то не разумеју. Они под поштанским поштанским ковчежићем подразумевају само оно плекано сандуче, окачено на зид.
Кад сам већ ту, Пошта је у Ичковој кући боравила двадесет година, од 1842. до 1862. године, до догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда од стране турске војске из Београдске тврђаве. Тада су сва државна надлештва пресељена из београдске вароши у простор иза Стамбол капије.
Uživao sam u onih par šetnji trasom pruge sa ekipom ljubitelja železnice. Tom prilikom sam i pomenuo da radim na ovom filmu.
Podaci koje sam koristio su sa Interneta i sajtova koje sam na kraju naveo.
Naravno da ću vam biti zahvalan ako mi skrenete pažnju na netačnosti.
vreme 06.00---Razlog , ideja za nastanak Pionirske pruge u Bg je kopiranje već tada
brojnih Pionirskih pruga po SSSR-u.
Interesantno je da te pruge nestaju sa razlazom u vreme I.B.-a... Slučajno ???
vreme 06.13
06.15---- Netačna karta na kojoj nedostaje poslednjih 1,5 Km pruge, a pozicija stanice Jastrebac
pogrešno uneta kod današnjeg restorana "Rubin"..
Jastrebac je nadomak T.C. Vidikovac u ulici Kneza Viseslava .
vreme 10.03
10.25---- Ova dva kadra je LIFE zabrljao... To je ZAGREB, sedi mašinovođa na jednoj
od DVE Pionirske prige u Zagrebu.!
vreme 12.00----Tačnije bi bilo objašnjenje da je zgrada stanice Sutjeska PREZIDANA,
adaptirana,.jer su neki zidovi zadržani..
vreme 12.12---- Ovde ste citirali sa Railserbije MOJU grešku.... Nije stanica Jastrebac pretvorena u servis ,
već je PORED SERVISA !
Zgrada je po ukidanju pruge , kao i Kosmaj, pretvorena u stambeni objekat..
Ima još sitnica koje samo nama železničarima malo "bodu oči", ali je ukupna filmska priča veoma dobra.
Na momente , atmosfera me je podsetila na "obavezne Filmske novosti"----
Topografska karta pruge je kod mene, kao i još neki podatci-pa izvolite..
Pre svega hvala na trudu i informacijama, a sada par reči o primedbama.
- Naravno znao sam dosta o ostalim pionirskim železnicama jer sam mnogo Guglao na tu temu. U svom prikazu, medjutim, stavio sam naglasak na tu lepu ideju da se izgradi pionirska železnica u vreme velike nemaštine. Izabrao sam da pored raznih moitiva naglasak stavim na plemenitost ideje. Uostalom, ceo prikaz je priča o čovekovoj potrebi da se izdigne iznad utilitarnosti.
- Za film sam koristio zvaničnu kartu grada Beograda iz 1949 godine sa ucrtanom trasom Pionirske pruge. Onzirom da ste profesionalac u železnici poverovao sam vam i uporedio Google mapu i mapu iz 1949 godine i vidim da stvarno nedostaje poslednji deo pruge. Ako budem radio novu verziju filma uzeću to u obzir. U tom slučaju bih vas zamolio da kopiram vašu topografsku kartu.
- Slika mašinovodje na Pionirskoj pruzi u Zagrebu umesto u Beogradu. Pa kad je LIFE pogrešio mogu i ja.
- Koliko se sećam, jer sam ranije tuda često prolazio, zgrada Sutjeske je totalno srušena i mesto nje podignuta nova zgrada na istom mestu i sa istim polo\ajem
-- Bivša stanica Jastrebac je tik uz autoservis. Da li su deo servisa ili ne mislim da nije toliko bitno. Uostalom u filmu sam baš PRAVU zgradu prikazao.
... kad smo već u dućanu, red je da malo napravimo i pauzu Žirovnom komšiluku - uz kaficu - pa i šire ...
Драги Франческо и Комшија,
Има једна зврчка овде. У то време су табле са фирмом исписиване описно: Кафана Милана Гуњића код Две камиле, или Месарница Науна Најдановића.
Ово Месарница, је на Науновој радњи исписано горе, ситно, па се не види баш лепо, али се назире кад се слика избледи.
Наун је цинцарско мушко име. Код нас је познато име Наум, али Науновића и данас има по Србији, у Београду, у Великој Иванчи, Великој Крсни...
Кад смо код Наума, постоји виц. Каже:
Наум и Милева решили да се селе. Наум погоди камион за селидбу и шофер га ујутру дотера на договорено место.
Помогну комшије и Наум и Милева натоваре намештај у камион. Милева је била наочита, шофер се загледао...
Шофер каже Науму да у кабини има место само за једног, а други мора с намештајем.
Наум, ко сваки џентлмен, уступи место Милеви, а он седе на неки кауч позади.
Милева, жао је, па мало-мало погледа позади, притом се наслонивши на шофера.
Брине за мужа, је је пут био нераван, а камион није имао цираду. И тако неколико пута.
Одједном, Милева угледа како јој муж испаде с камиона и повика:
- Мајсторе, мајсторе, паде ми Наум!
А мајстор ће:
- Право да ти кажем, и мени је пало на ум, ал ме некако стид било да предложим...
Pre nego što je knez Miloš podigao zgradu carinarnice, Đumrukanu, "ispod velikih stepenica", u Beogradu je postojao Nonih han, gde su odsedali karavani i gde su mogle da se vide i kamile.
Pitanje glasi: GDE SE NEKADA DAVNO NALAZIO NONIH HAN?
... da skoknemo i desetinu metara niže - do Noninog hana ...
... da li je ono što vidimo baš sam Nonin han, ili su tek njegovi ostaci, nisam baš siguran - ali lokacija svakako jeste ...
... da pogledamo i na prelepoj fotki koju nam je poklonio Kiza ...
... i njena umivena verzija, oko koje se potrudio komšija Gavra, ili kako li se već sad zove - ma nije važno, važno je da kao i svaki poštar - donese penziju na vreme ...
... crtež iz 1876,. gde se vidi Han, ali kao da se naziru i neke ruševine ...
... i fotka Milana Jovanovića s kraja XIX veka, gde je Noni han zauvek nestao sa panoramske slike Beograda i preselio se u sećanja zaljubljenika u Beograd što nekad bejaše ...
... prođoše i kamile i pusto tursko, ali zato bljesnu u punom sjaju taze delo Konstantina Jovanovića ...
... pozdrav svima, a posebno našem Oliveru Mlakaru, uz žaljenje što nemam pri ruci i neku sličicu enterijera sa trbušnom plesačicom ...
... a pošto znamo da je ovo jedno ozbiljno mesto, da tako i zaključimo ...
... PS već sam vas sve pozdravio, ali moram da se zahvalim i Uličaru, koji nije dozvolio da nam Deligrad tek tako otplovi ...
Хвала Касини на овако лепом посту, што нам је скренуо пажњу на овај мало познати објекат који смо често гледали на овим савским панорамама. А хвала му и што ме је посебно поздравио уз одговор да Уличар не жели да нам ниједна кафана потоне. До скорог сусрета у истој!
Кад смо већ код кафана и налажења, зна ли неко шта се дешава са кафаном Црвеног крста? Пре коју недељу је била петком увече затворена. Треба ли слутити најгоре?
Где ли су биле ове виле? Постоје ли још? Исто питање и за "Хотел" : )
Ne znam da li je odgovoreno na ovo pitanje posto nisam stigao, za ovih par meseci odkad sam "provalio" forum, da pregledam ni pola foruma.
Ako nije, skontao sam gde su dve "sporne" zgrade, Hotel i Fabrika oksigena (ili sta vec pise), a za ostale cu videti kad malo prosvljam po kraju.
Hotel je ovo zdanje, koje ste u jednom delu obradjivali, a i danas postoji u rubnom delu IMR-a (kod pijace).
Cini mi se da je danas to smestaj za izbeglice, ali nisam siguran. Provericu.
Fabrika oksigena(?) je , na zalost, izgleda srusena.
Po secanju bi trebalo da je to ovo, sa par zazidanih prozora, nadomak Hotela.
Prilazem i ovaj link, gde se vide obe zgrade, iz pticije perspektive.
Srecom, nisu skoro azurirali.
Danas se na tom mestu nalaze nove zgrade Fiatovog predstavnistva.
Koristim priliku da se svima zahvalim za postojanje foruma.
Ovo je zaista blago, u pravom smislu te reci, i mnogo ste mi pomogli da upoznam svoj grad, kakvog nisam imao prilike da upoznam , narocito moju Rakovicu.
Sve najbolje.
Лепо: прво па мушко! Добродошао Бабеу! Сада нам остаје само још да нађемо Малу вилу и Татића вилу : ) Што се тиче фабрике лака, сада сам погледао на мапе староставне и закључио да је реч о објекту у Улици ослобођења одмах иза "Индустрије 21. мај" (све права радничка имена!). Ево како то изгледа данас.
Можда сте ви ово знали, али ја нисам! А ако нисте, утолико ми је драже. Остаје да нам неко каже шта је ово данас.
1850 Postavljen prvi poštanski kovčežić u Srbiji na zgradi Austrijske konzularne pošte za potrebe ove pošte. Pisma su frankirana austrijskim markama. Mile, naleteo sam na ovo. Da li postoji neka fotka?
Оче Владо, мени није познато да има фотографије или цртежа Аустријског конзулата из 1850. године.
Како нема? Ја сам мислио да је ово то. Све се уклапа. (Очекујем неку зврчку, тек да се зна.)
А пре зврчке још неколико слика. Све су са Лимунда и Купинда.
Прво Трг републике пре или саме 1972. године.
Потом, Кнеза Милоша и још понешто, рекао бих касних 1970-их или почетком 1980-их.
Па онда Улица Кнеза Михаила 1903. године. Поглед са Антоновићевом зградом лево, данас сљуштене фасаде. У тој Кнез-Михаиловој сређивање је пало када је постала пешачка зона и после тога - ништа! Као да нема више ништа да се уради! Класично кампањски...
И за крај, околина престонице - Гроцка, са погледом на чаршију.
Jedna zanimljiva fotografija sa hipodroma snimljena 5. oktobra 1941. godine.
U prvom planu je jedna od najboljih kobila koje su ikada trčale na beogradskom hipodromu - Laguna.
Ta prelepa alata trogoda kobila toga dana pobedila je u trci koja se, da se Nemci ne bi jedili, kratko zvala "Memorijal" (ranije "Memorijal viteškog kralja ujedinitelja - Aleksandra I".
Pre i posle toga dobila je sve velike trke koje jedno grlo može kod nas dobiti - triplu krunu za trogoda grla (Trial Stakes, Derby, St. Leger), itd. itd.
Nažalost, rat je onemogućio da njen kvalitet procenimo u odnosu na konje u zemljama u okruženju - tada se naprosto nije moglo putovati sa našim konjima u inostranstvo.
Bila je vlasništvo Vlade Ilića, a posle rata biće konfiskovana sa svim njegovim konjima... ali to je već druga, mnogo tužnija priča.
Njen sin Lagunac, takođe je bio izvrsno grlo...
Zanimljiva je fotografija koja je snimljena sa sudijskog tornja u trenutku prolaska na cilj (neka vrsta vintage foto-finiš kamere ), koja je u ovom slučaju bila više nego nepotrebna.
Ako se pitate zašto gotovo svi ljudi na cilju gledaju negde u daljinu, odgovor je prost - pokušavaju da vide ko će biti drugi...
Mile, naleteo sam na ovo. Da li postoji neka fotka?
Оче Владо, мени није познато да има фотографије или цртежа Аустријског конзулата из 1850. године.
Највероватније да има, али се тиме нисам интензивније бавио.
Податак, који си навео, ја сам први изнео у једном чланку о посредном предавању поштанских пошиљака.
То су они случајеви када пошиљалац не предаје пошиљку поштанском чиновнику у руке, већ посредно, убацивањем у поштански ковчежић (сандучић, сандуче) или предавањем поштоноши, на терену у току доставе пошиљака. Има ту још неких начина, али да не ширим причу...
Е, сад. постоје три врсте поштанских ковчежића.
Најпре, они на које сте навикли. У почетку су били дрвени, а касније лимени сандучићи, окачени на јавним зградама (поштама, општинама, хотелима, продавницама), или на раскрсницама улица и путева, углавном тамо где се окупља или куда се креће велики број грађана.
Постоје, код нас од скоро, а у свету су такви били први поштански ковчежићи, они које ми зовемо скверни, који стоје на отвореном, у виду неког стуба. Постоји један испред Главне поште, а на другим местима је предвиђено да буду постављени и поред ивичњака улица, тако да и човек у возилу може да приђе и, не излазећи из возила, да убаци писмо. Међутим, мало је таквих постављено, доста је скупа израда и одржавање.
Трећа врста су уложни поштански ковчежићи. Уствари, пошиљалац не види ковчежић, јер се он налази с друге стране зида, а споља се види само отвор, прорез у који се могу убацити писма. Такви прорези се могу такође видети испред Главне поште, у трему, иза стубова, лево. Дакле, поштански чиновник и не излази из зграде, већ му писма упадају у канцеларију.
Зашто о томе пишем?
Зато што је први српски поштански ковчежић постојао у Београду још од 1842. године.
Прва пошта је отворена 25. маја 1840. године у београдској мензулани, која се налазила на крају Кнез Михаилове улице, лево, где је сада Ликовна академија. Затим је, 1842. године, пошта премештена у Ичкову кућу, преко пута Саборне цркве, а поред кафане „?“. Пошта је своје пословне просторије имала у приземљу, с леве стране од улаза у зграду. На доњој слици видите три прозора у приземљу.
Да би пошиљалац предао пошиљку, није морао да улази у зграду. Лети је било довољно да чиновнику, који је седео поред средњег прозора, пружи писмо кроз отворен прозор. Дакле, тај пенџер је био први српски поштански шалтер. Чиновник би обрачунао поштарину и питао пошиљаоца да ли ће он поштарину платити, или то препушта примаоцу. Ако је то пожиљалац желео, онда му је чиновник наплатио поштарину, износ поштарине је исписао на полеђини писма, а онда на лицу, на адресној страни писма, би исписао: Плаћено, или би ударио штамбиљ са таквим текстом. А било је довољно и ако би црвеном графитном оловком адресну страну прецртао унакрст. И то је значило да је поштарина плаћена. Зашто једноставно није налепио поштанску марку? Зато што 1842. године Србија још увек није увела поштанске марке у саобраћај. Било је то тек 1866. године.
Али, пошиљалац није морао да плати поштарину унапред. Било је случајева када је пошиљалац слао нешто, неки докуменат или неке податке, који су били од интереса за примаоца. Онда је пошиљаоц препуштао примаоцу да плати поштарину, пошто је садржај слао на молбу или захтев примаоца. Тада би поштоноша у одредишном месту, пре уручења писма, од примаоца наплаћивао таксу за пренос писма, а новац би по повратку са доставе предао чиновнику у пошти. Пошти је тада било свеједно где ће поштарина бити наплаћена, јер је и у једном и у другом случају новац, на крају, ушао у исту, заједничку, касу.
Међутим, Београђанима је требало омогућити да таква писма, чију поштарину је плаћао прималац, могу да предају Пошти, и када пошта не ради, јер око пријема писма пошиљалац није имао никакве обавезе, ништа није плаћао.
Београдска пошта је својим корисницима то омогућила на следећи начин: На доњој дасци рагастова средњег прозора у приземљу Ичкове куће је прорезан отвор, иза кога се налазио канал, којим би писмо склизнуло у унутрашњост канцеларије, директно у једно дрвено сандуче, које је било окачено на зид испод прозора.
Био је то први српски уложни ковчежић за пријем писама.
О томе пише и Бранислав Нушић у својој књизи о старом Београду, Из полупрошлости.
Поштарима је то лако објаснити, али неким новинарима који су правили хронологију, с које си ти Оче Владо скинуо горњу реченицу - није. Они то не разумеју. Они под поштанским поштанским ковчежићем подразумевају само оно плекано сандуче, окачено на зид.
Кад сам већ ту, Пошта је у Ичковој кући боравила двадесет година, од 1842. до 1862. године, до догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда од стране турске војске из Београдске тврђаве. Тада су сва државна надлештва пресељена из београдске вароши у простор иза Стамбол капије.
Uživao sam u onih par šetnji trasom pruge sa ekipom ljubitelja železnice. Tom prilikom sam i pomenuo da radim na ovom filmu.
Podaci koje sam koristio su sa Interneta i sajtova koje sam na kraju naveo.
Naravno da ću vam biti zahvalan ako mi skrenete pažnju na netačnosti.
vreme 06.00---Razlog , ideja za nastanak Pionirske pruge u Bg je kopiranje već tada
brojnih Pionirskih pruga po SSSR-u.
Interesantno je da te pruge nestaju sa razlazom u vreme I.B.-a... Slučajno ???
vreme 06.13
06.15---- Netačna karta na kojoj nedostaje poslednjih 1,5 Km pruge, a pozicija stanice Jastrebac
pogrešno uneta kod današnjeg restorana "Rubin"..
Jastrebac je nadomak T.C. Vidikovac u ulici Kneza Viseslava .
vreme 10.03
10.25---- Ova dva kadra je LIFE zabrljao...
od DVE Pionirske prige u Zagrebu.!
vreme 12.00----Tačnije bi bilo objašnjenje da je zgrada stanice Sutjeska PREZIDANA,
adaptirana,.jer su neki zidovi zadržani..
vreme 12.12---- Ovde ste citirali sa Railserbije MOJU grešku.... Nije stanica Jastrebac pretvorena u servis ,
već je PORED SERVISA !
Zgrada je po ukidanju pruge , kao i Kosmaj, pretvorena u stambeni objekat..
......................................................................................................
Ima još sitnica koje samo nama železničarima malo "bodu oči", ali je ukupna filmska priča veoma dobra.
Na momente , atmosfera me je podsetila na "obavezne Filmske novosti"----
Topografska karta pruge je kod mene, kao i još neki podatci-pa izvolite..
Pre svega hvala na trudu i informacijama, a sada par reči o primedbama.
- Naravno znao sam dosta o ostalim pionirskim železnicama jer sam mnogo Guglao na tu temu. U svom prikazu, medjutim, stavio sam naglasak na tu lepu ideju da se izgradi pionirska železnica u vreme velike nemaštine. Izabrao sam da pored raznih moitiva naglasak stavim na plemenitost ideje. Uostalom, ceo prikaz je priča o čovekovoj potrebi da se izdigne iznad utilitarnosti.
- Za film sam koristio zvaničnu kartu grada Beograda iz 1949 godine sa ucrtanom trasom Pionirske pruge. Onzirom da ste profesionalac u železnici poverovao sam vam i uporedio Google mapu i mapu iz 1949 godine i vidim da stvarno nedostaje poslednji deo pruge. Ako budem radio novu verziju filma uzeću to u obzir. U tom slučaju bih vas zamolio da kopiram vašu topografsku kartu.
- Slika mašinovodje na Pionirskoj pruzi u Zagrebu umesto u Beogradu. Pa kad je LIFE pogrešio mogu i ja.
- Koliko se sećam, jer sam ranije tuda često prolazio, zgrada Sutjeske je totalno srušena i mesto nje podignuta nova zgrada na istom mestu i sa istim polo\ajem
-- Bivša stanica Jastrebac je tik uz autoservis. Da li su deo servisa ili ne mislim da nije toliko bitno. Uostalom u filmu sam baš PRAVU zgradu prikazao.
... kad smo već u dućanu, red je da malo napravimo i pauzu Žirovnom komšiluku - uz kaficu - pa i šire
Драги Франческо и Комшија,
Има једна зврчка овде. У то време су табле са фирмом исписиване описно:
Кафана Милана Гуњића код Две камиле, или
Месарница Науна Најдановића.
Ово Месарница, је на Науновој радњи исписано горе, ситно, па се не види баш лепо, али се назире кад се слика избледи.
Наун је цинцарско мушко име. Код нас је познато име Наум, али Науновића и данас има по Србији, у Београду, у Великој Иванчи, Великој Крсни...
Кад смо код Наума, постоји виц. Каже:
Наум и Милева решили да се селе. Наум погоди камион за селидбу и шофер га ујутру дотера на договорено место.
Помогну комшије и Наум и Милева натоваре намештај у камион. Милева је била наочита, шофер се загледао...
Шофер каже Науму да у кабини има место само за једног, а други мора с намештајем.
Наум, ко сваки џентлмен, уступи место Милеви, а он седе на неки кауч позади.
Милева, жао је, па мало-мало погледа позади, притом се наслонивши на шофера.
Брине за мужа, је је пут био нераван, а камион није имао цираду. И тако неколико пута.
Одједном, Милева угледа како јој муж испаде с камиона и повика:
- Мајсторе, мајсторе, паде ми Наум!
А мајстор ће:
- Право да ти кажем, и мени је пало на ум, ал ме некако стид било да предложим...
Фала Капиџији, увек мисли на мене...
Pitanje glasi: GDE SE NEKADA DAVNO NALAZIO NONIH HAN?
... da skoknemo i desetinu metara niže - do Noninog hana ...
... da li je ono što vidimo baš sam Nonin han, ili su tek njegovi ostaci, nisam baš siguran - ali lokacija svakako jeste ...
... da pogledamo i na prelepoj fotki koju nam je poklonio Kiza
... i njena umivena verzija, oko koje se potrudio komšija Gavra, ili kako li se već sad zove - ma nije važno, važno je da kao i svaki poštar - donese penziju na vreme
... crtež iz 1876,. gde se vidi Han, ali kao da se naziru i neke ruševine ...
... i fotka Milana Jovanovića s kraja XIX veka, gde je Noni han zauvek nestao sa panoramske slike Beograda i preselio se u sećanja zaljubljenika u Beograd što nekad bejaše ...
... prođoše i kamile i pusto tursko, ali zato bljesnu u punom sjaju taze delo Konstantina Jovanovića ...
... pozdrav svima, a posebno našem Oliveru Mlakaru, uz žaljenje što nemam pri ruci i neku sličicu enterijera sa trbušnom plesačicom
... a pošto znamo da je ovo jedno ozbiljno mesto, da tako i zaključimo ...
... PS već sam vas sve pozdravio, ali moram da se zahvalim i Uličaru, koji nije dozvolio da nam Deligrad tek tako otplovi ...
Хвала Касини на овако лепом посту, што нам је скренуо пажњу на овај мало познати објекат који смо често гледали на овим савским панорамама. А хвала му и што ме је посебно поздравио уз одговор да Уличар не жели да нам ниједна кафана потоне. До скорог сусрета у истој!
Кад смо већ код кафана и налажења, зна ли неко шта се дешава са кафаном Црвеног крста? Пре коју недељу је била петком увече затворена. Треба ли слутити најгоре?
Где ли су биле ове виле? Постоје ли још? Исто питање и за "Хотел" : )
Ne znam da li je odgovoreno na ovo pitanje posto nisam stigao, za ovih par meseci odkad sam "provalio" forum, da pregledam ni pola foruma.
Ako nije, skontao sam gde su dve "sporne" zgrade, Hotel i Fabrika oksigena (ili sta vec pise), a za ostale cu videti kad malo prosvljam po kraju.
Hotel je ovo zdanje, koje ste u jednom delu obradjivali, a i danas postoji u rubnom delu IMR-a (kod pijace).
Cini mi se da je danas to smestaj za izbeglice, ali nisam siguran. Provericu.
Fabrika oksigena(?) je , na zalost, izgleda srusena.
Po secanju bi trebalo da je to ovo, sa par zazidanih prozora, nadomak Hotela.
Prilazem i ovaj link, gde se vide obe zgrade, iz pticije perspektive.
Srecom, nisu skoro azurirali.
http://binged.it/1dCFJ9a
Danas se na tom mestu nalaze nove zgrade Fiatovog predstavnistva.
Koristim priliku da se svima zahvalim za postojanje foruma.
Ovo je zaista blago, u pravom smislu te reci, i mnogo ste mi pomogli da upoznam svoj grad, kakvog nisam imao prilike da upoznam , narocito moju Rakovicu.
Sve najbolje.
Лепо: прво па мушко! Добродошао Бабеу! Сада нам остаје само још да нађемо Малу вилу и Татића вилу : ) Што се тиче фабрике лака, сада сам погледао на мапе староставне и закључио да је реч о објекту у Улици ослобођења одмах иза "Индустрије 21. мај" (све права радничка имена!). Ево како то изгледа данас.
Можда сте ви ово знали, али ја нисам! А ако нисте, утолико ми је драже. Остаје да нам неко каже шта је ово данас.
Mile, naleteo sam na ovo. Da li postoji neka fotka?
Оче Владо, мени није познато да има фотографије или цртежа Аустријског конзулата из 1850. године.
Како нема? Ја сам мислио да је ово то. Све се уклапа. (Очекујем неку зврчку, тек да се зна.)
Прво Трг републике пре или саме 1972. године.
Потом, Кнеза Милоша и још понешто, рекао бих касних 1970-их или почетком 1980-их.
Па онда Улица Кнеза Михаила 1903. године. Поглед са Антоновићевом зградом лево, данас сљуштене фасаде. У тој Кнез-Михаиловој сређивање је пало када је постала пешачка зона и после тога - ништа! Као да нема више ништа да се уради! Класично кампањски...
И за крај, околина престонице - Гроцка, са погледом на чаршију.
U prvom planu je jedna od najboljih kobila koje su ikada trčale na beogradskom hipodromu - Laguna.
Ta prelepa alata trogoda kobila toga dana pobedila je u trci koja se, da se Nemci ne bi jedili, kratko zvala "Memorijal" (ranije "Memorijal viteškog kralja ujedinitelja - Aleksandra I".
Pre i posle toga dobila je sve velike trke koje jedno grlo može kod nas dobiti - triplu krunu za trogoda grla (Trial Stakes, Derby, St. Leger), itd. itd.
Nažalost, rat je onemogućio da njen kvalitet procenimo u odnosu na konje u zemljama u okruženju - tada se naprosto nije moglo putovati sa našim konjima u inostranstvo.
Bila je vlasništvo Vlade Ilića, a posle rata biće konfiskovana sa svim njegovim konjima... ali to je već druga, mnogo tužnija priča.
Njen sin Lagunac, takođe je bio izvrsno grlo...
Zanimljiva je fotografija koja je snimljena sa sudijskog tornja u trenutku prolaska na cilj (neka vrsta vintage foto-finiš kamere
Ako se pitate zašto gotovo svi ljudi na cilju gledaju negde u daljinu, odgovor je prost - pokušavaju da vide ko će biti drugi...