napisah i ja jedan komentar na ovo Ivanovo remek delo, ali je ostao izgubljen na strani koje vise nema... Ako se strana povrati, videcemo i tu fotografiju Riste Marjanovica koja daje konacno objasnjenje sudbine kuce u Sitnickoj. Ako je sve zauvek otislo u nepovrat, postovacemo sutra. Inace sam citav dan pod ozbiljnim utiskom Ivanovog rada, Sitnicka je, da se autocitiram, ulica u kojoj sam rodjen i ziveo skoro cetrdeset godina. U ovoj kuci sam proveo brojne trenutke kod svoje drugarice iz detinjstva... Epohalan post Ivane, najezio sam se citajuci ga. Hvala ti na tome, ne znam sta jos da ti kazem za tvoj ovakav angazman.
A postovane forumase bih molio da ne citiraju citave postove jer smo ih vec videli pre njihovih replika, vec da se fokusiraju na svoje recenice. Na srecu, jos onomad uvedosmo Ignor listu. Ali, server je nema pa gubimo vredne strane zbog mega citata...
na vili Jela je pocetkom osamdesetih doslo do odvaljivanja oba balkona. nisu pala ali je bilo pitanje dana kada ce. u to vreme pored te kuce se islo drugom stranom ulice. a fasada je bila daleko celovitija nego danas. onda su jednog dana dosli majstori, obili oba rusevna balkona i izlizli od betona dva nova, koji se vide na ovim fotografijama. na srecu, sacuvali su i na njih vratili ogradu koja je bila i ranije. tada su stavili za svaki slucaj ove cevi izmedju balkona,da pridrzavaju. njih ranije nije bilo.
Вратимо се сад првој постојећој згради у низу коју сам намерно изоставио у овом следу, Зграда је пре рата била у броју 17 Ситничке а данас је број 2 Праховске улице...
На предратном плану, зграда је уоквирена црвеним...
И на данашњем, такође...
Прво питање које ми се одмах наметнуло је било следеће: Зграда постоји зашто више нема исту адресу ? Очито да је дошло до неке промене али ми то још увек није било јасно због чега...
Најблаже речено ово здање изгледа врло чудно:
Фасада је несиметрична, по концепцији и првом утиску сигурно није ''модернистичког'' духа да бих могао да поверујем да је тако нешто било намерно урађено, друго она нема улаз са улице већ јој се приступа кроз двориште, види се да је дебело преправљена и то доста давно, овако нешто није могао да пројектује стручњак а знамо да су пре рата сва већа здања морала да буду потписана од стране архитекте или бар од стране грађевинских инжењера... Зграда делује као да је надзидана и да је и она неком логиком градње попут осталих у том низу изграђена пре Првог светског рата. Најачи утисак је тај да јој неки део фали.
И ту се целој овој причи заплет захухтава...
Да је поново пажљивије погледамо на сателитском снимку ...
Погледајте кров, види се да је његов леви део у односу на осу симетрије зграде много краћи од десног а да су на самом прочељу последњи прозори лево сувише прилепљени том калканском зиду у односу на последње десно, који су за разлику од њих на тој страни здања, много даљи од руба тог дела фасаде...
Зграда би овако требало да изгледа и тако је и изгледала...
Онда сам покушао да потражим да ли евентуално постоје предратни снимци ове зграде и захваљујући овом добио сам потврду мојој сумњи да нешто овде недостаје ...
Сада ћемо је заједно погледати детаљније са свих страна...
Гледана од угла Праховске низ Ситничку...
Исто то у супротном смеру ...
Прва два прозора високог партера имају стилизоване оквире поједностављене Сецесије а трећи нема никакав оквир а у односу на прозор изнад њега на спрату је ужи... Због чега?
Има сувише подрумских у односу на број прозора у приземљу а једни у односу на друге нису симетрично постављени...
Витражна стакла у боји која се овде виде у окну прозора на калкану налазе се у ствари на надстешници терасе на дворишњем делу зграде...
Зашто се овде зид од тесаног камена подрумског приземља наставља као ограда дворишта?
Овај балкон од кованог гвожђа такође у стилу поједностављене Сецесије могао би бити доказ да је зграда подигнута пре 1914 али овај стил је коришћен и после Првог светског рата све до средине двадесетих... Делује уметнут.
Идентчна му је ограда степеништа у згради што је доказ да су сви ови радови извршени у исто време. Али када ?...
Слична обрада је коришћена на степеништу зграде у улици Тадеуша Кошћушког број14, некадашњем броју 26, ондашњег Венца Кнеза Михајла. Зграда је била подигнута крајем 20-тих година прошлог века и у њој је једино ограда степеништа у стилу позне Сецесије...
Правих сецесијских полукружних балкона у Београду oчувано је више њих, од којих овде наводим два врло репрезентативна примера :
Један се налази у Цариградкој улици број 22...
А други у Ђуре Јакшића број 5...
Оба су из периода 1905-1910, и као што можете и сами да се у то уверите поредбом, делују много складније, идејно довршеније и естетски су јаснији од оног у Ситничкој улици, историјски их одмах можемо сместити у један једини стил и једну једину епоху.
Одједном ми је тада синуло, по интуицији сам знао о којој је згради реч али за тај мој предосећај нисам тад поседовао и довољно чврсте доказе.
Срећа ме је послужила и ова фотографија Државне штампарије из 1940 године разрешила је мистерију која ме је мучила пуних пет година.
Захваљујући Владимиру Анђелковићу, нашем уваженом члану, који је 2008 године постовао неколико фотографија из књиге ''Српски Неимар'' без икаквих података о здањима које су се на њима била приказана открио сам да је и ова врло интересантна зграда некад и негде у Београду постојала:
Када сам захваљујући љубазности госпође Ћоровић из Градске библиотеке града Београда имао прилику да прочитам ''Српског Неимара'' сазнао сам да се зграда (без прецизније наведених података о њеној локацији налазила како је то у књизи наведено ''негде на Сењаку''), да ју је око 1904 године подигао Стеван Хуибнер и да се вила звала ''Амалија'' што се на врху прочеља може и прочитати.
Овом приликом желим да се јавно захвалим и госпођи Љубици Ћоровић и господину Милошу Јуришићу који су ми много помогли, ставивши ми на слободно располагање потпуно ми непозната документа као и огроман број старих фотографија Београда којима су располагали. Ја сам им на указаној пажњи и поверењу неизмерно захвалан.
Када се увећа део фотографије на којој је Брашованова Државна штампарија у првом плану, у позадини се лево види следеће ...
Види се зграда у Ситничкој и лево од ње још једна омања вила са врло шиљатим забатом кровног венца која се налазила на адреси Америчка број 2, ( то данас одговара броју - Праховска 2). Тиме сам добио одговор на прво себи постављено питање зашто је Хуибнеровој згради у послератном периоду промењена адреса и зашто се она пре рата налазила у броју 17 Ситничке улице. Овим је то појашњено.
Истовремено, ако се боље загледате у црвеним урамљено, види се да je зграда била врло различита од онога што је данас од ње преостало. Истовремено јако се разликује и од фотографије из Српског Неимара а и парадоксално томе, на њу јако и личи.
А да је то та иста зграда то ћу Вам у наредном приказу и доказати...
Прво поређење...
Прво што је овде лако уочљиво је то да на фотографији из 1940 године зграда делује запуштено, да су на спратовима велики балкони нестали, да су украси забата оштећени или уништени али да је структура и да су пропорције зграде остали исти у односу на оригилални изглед. Мислим да је била тешко оштећена у Првом светском рату, да њен власник у међуратном периоду није имао средстава да је обнови и да је остављена да пропада. Да ли је неко у њој тада живео не знам али ово није једини такав случај у тадашњем Београду, бројне су зграде изгореле у бомбардовањима 1914-1915 године и остале да зврје празне или необновљене све до избијања Другог светског рата.
Друго у односу на њен данашњи изглед нешто не штима: распоред прозора и њихов број у односу на данашње стање је другачији...
Ево још једног поређења данашњег стања и оригиналног изгледа зграде, где се захваљујући мом шематском приказу разуме врло јасно да бочно, лево крило, згради заиста недостаје, да је трећа вертикала прозора с десна накнадно уметнута и да се боље разуме где су се налазили нестали прозори на њеном некадашњем другом спрату :
A postovane forumase bih molio da ne citiraju citave postove jer smo ih vec videli pre njihovih replika, vec da se fokusiraju na svoje recenice. Na srecu, jos onomad uvedosmo Ignor listu. Ali, server je nema pa gubimo vredne strane zbog mega citata...
Вратимо се сад првој постојећој згради у низу коју сам намерно изоставио у овом следу, Зграда је пре рата била у броју 17 Ситничке а данас је број 2 Праховске улице...
На предратном плану, зграда је уоквирена црвеним...
И на данашњем, такође...
Прво питање које ми се одмах наметнуло је било следеће: Зграда постоји зашто више нема исту адресу ? Очито да је дошло до неке промене али ми то још увек није било јасно због чега...
Најблаже речено ово здање изгледа врло чудно:
Фасада је несиметрична, по концепцији и првом утиску сигурно није ''модернистичког'' духа да бих могао да поверујем да је тако нешто било намерно урађено, друго она нема улаз са улице већ јој се приступа кроз двориште, види се да је дебело преправљена и то доста давно, овако нешто није могао да пројектује стручњак а знамо да су пре рата сва већа здања морала да буду потписана од стране архитекте или бар од стране грађевинских инжењера... Зграда делује као да је надзидана и да је и она неком логиком градње попут осталих у том низу изграђена пре Првог светског рата. Најачи утисак је тај да јој неки део фали.
И ту се целој овој причи заплет захухтава...
Да је поново пажљивије погледамо на сателитском снимку ...
Погледајте кров, види се да је његов леви део у односу на осу симетрије зграде много краћи од десног а да су на самом прочељу последњи прозори лево сувише прилепљени том калканском зиду у односу на последње десно, који су за разлику од њих на тој страни здања, много даљи од руба тог дела фасаде...
Зграда би овако требало да изгледа и тако је и изгледала...
Онда сам покушао да потражим да ли евентуално постоје предратни снимци ове зграде и захваљујући овом добио сам потврду мојој сумњи да нешто овде недостаје ...
Сада ћемо је заједно погледати детаљније са свих страна...
Гледана од угла Праховске низ Ситничку...
Исто то у супротном смеру ...
Прва два прозора високог партера имају стилизоване оквире поједностављене Сецесије а трећи нема никакав оквир а у односу на прозор изнад њега на спрату је ужи... Због чега?
Има сувише подрумских у односу на број прозора у приземљу а једни у односу на друге нису симетрично постављени...
Витражна стакла у боји која се овде виде у окну прозора на калкану налазе се у ствари на надстешници терасе на дворишњем делу зграде...
Зашто се овде зид од тесаног камена подрумског приземља наставља као ограда дворишта?
Овај балкон од кованог гвожђа такође у стилу поједностављене Сецесије могао би бити доказ да је зграда подигнута пре 1914 али овај стил је коришћен и после Првог светског рата све до средине двадесетих... Делује уметнут.
Идентчна му је ограда степеништа у згради што је доказ да су сви ови радови извршени у исто време. Али када ?...
Слична обрада је коришћена на степеништу зграде у улици Тадеуша Кошћушког број14, некадашњем броју 26, ондашњег Венца Кнеза Михајла. Зграда је била подигнута крајем 20-тих година прошлог века и у њој је једино ограда степеништа у стилу позне Сецесије...
Правих сецесијских полукружних балкона у Београду oчувано је више њих, од којих овде наводим два врло репрезентативна примера :
Један се налази у Цариградкој улици број 22...
А други у Ђуре Јакшића број 5...
Оба су из периода 1905-1910, и као што можете и сами да се у то уверите поредбом, делују много складније, идејно довршеније и естетски су јаснији од оног у Ситничкој улици, историјски их одмах можемо сместити у један једини стил и једну једину епоху.
Одједном ми је тада синуло, по интуицији сам знао о којој је згради реч али за тај мој предосећај нисам тад поседовао и довољно чврсте доказе.
Срећа ме је послужила и ова фотографија Државне штампарије из 1940 године разрешила је мистерију која ме је мучила пуних пет година.
Захваљујући Владимиру Анђелковићу, нашем уваженом члану, који је 2008 године постовао неколико фотографија из књиге ''Српски Неимар'' без икаквих података о здањима које су се на њима била приказана открио сам да је и ова врло интересантна зграда некад и негде у Београду постојала:
Када сам захваљујући љубазности госпође Ћоровић из Градске библиотеке града Београда имао прилику да прочитам ''Српског Неимара'' сазнао сам да се зграда (без прецизније наведених података о њеној локацији налазила како је то у књизи наведено ''негде на Сењаку''), да ју је око 1904 године подигао Стеван Хуибнер и да се вила звала ''Амалија'' што се на врху прочеља може и прочитати.
Овом приликом желим да се јавно захвалим и госпођи Љубици Ћоровић и господину Милошу Јуришићу који су ми много помогли, ставивши ми на слободно располагање потпуно ми непозната документа као и огроман број старих фотографија Београда којима су располагали. Ја сам им на указаној пажњи и поверењу неизмерно захвалан.
Када се увећа део фотографије на којој је Брашованова Државна штампарија у првом плану, у позадини се лево види следеће ...
Види се зграда у Ситничкој и лево од ње још једна омања вила са врло шиљатим забатом кровног венца која се налазила на адреси Америчка број 2, ( то данас одговара броју - Праховска 2). Тиме сам добио одговор на прво себи постављено питање зашто је Хуибнеровој згради у послератном периоду промењена адреса и зашто се она пре рата налазила у броју 17 Ситничке улице. Овим је то појашњено.
Истовремено, ако се боље загледате у црвеним урамљено, види се да je зграда била врло различита од онога што је данас од ње преостало. Истовремено јако се разликује и од фотографије из Српског Неимара а и парадоксално томе, на њу јако и личи.
А да је то та иста зграда то ћу Вам у наредном приказу и доказати...
Прво поређење...
Прво што је овде лако уочљиво је то да на фотографији из 1940 године зграда делује запуштено, да су на спратовима велики балкони нестали, да су украси забата оштећени или уништени али да је структура и да су пропорције зграде остали исти у односу на оригилални изглед. Мислим да је била тешко оштећена у Првом светском рату, да њен власник у међуратном периоду није имао средстава да је обнови и да је остављена да пропада. Да ли је неко у њој тада живео не знам али ово није једини такав случај у тадашњем Београду, бројне су зграде изгореле у бомбардовањима 1914-1915 године и остале да зврје празне или необновљене све до избијања Другог светског рата.
Друго у односу на њен данашњи изглед нешто не штима: распоред прозора и њихов број у односу на данашње стање је другачији...
Ево још једног поређења данашњег стања и оригиналног изгледа зграде, где се захваљујући мом шематском приказу разуме врло јасно да бочно, лево крило, згради заиста недостаје, да је трећа вертикала прозора с десна накнадно уметнута и да се боље разуме где су се налазили нестали прозори на њеном некадашњем другом спрату :