Nije li ovo V. Djordjevic, iz muz. drustva "Stankovic" i sa onih decjih serpentina ... ima njega svugde . Hvataju leptire. A ovaj malac u sredini predstavlja leptita ... . Nabokov bi ih usvojio ... .
... U septembru mjesecu 1954. Danilo Kiš je upisao svjetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupu osnovanu te godine. Pavle Đonović upisao je na istom Fakultetu grupu za srpski jezik i jugoslovensku književnost, na kojoj je, kao student, već godinu dana bio i Pavle Zorić. Ja sam sa Građevinskog fakulteta prešao na Prirodno-matematički fakultet, na grupu za matematiku. Te godine u Beogradu često smo se sastajali, i naše druženje iz gimnazijskih dana dobilo je viši oblik – ušlo u jedan čvrsti i iskreni odnos. Ubrzo naš prijateljski krug zatvorio je Milan-Beli Popović iz Titograda, takođe student srpskog jezika i jugoslovenske književnosti, sa kojim smo se iste godine upoznali…
Danilo Kiš i Pavle Zorić ulazili su u svijet literature, i svaki na svoj način raščlanjivali misli smještene u njemu.... Često smo se nalazili i u mom stanu, jer sam do sredine 1957. živio u ulici Tadeuša Košćuška, nedaleko od Narodne biblioteke. I Pavle Zorić je jedan kratak period stanovao sa mnom. Od početka studija Zorić se opredijelio za književni časopis „realista“ Savremenik, a Kiš za časopis „modernista“ Delo, od kada je počeo da izlazi. I jedan i drugi su pisali za ove časopise.
Ali, postojao je i jedan paralelan život ovom životu. Došavši iz sredine u kojoj smo preživjeli godine straha i beznađa, život nam se u Beogradu primamljivo javljao u osjećanju slobode. Jedan dio noćnog vremena provodili smo u kafanama, najčešće u „Prešernovoj kleti“ i „Tri šešira“. Sretali smo mnoge ljude, od pozera do iščašenih iz tokova života i sa njima ulazili u poznanstva. Kroz razgovor, raspravu, piće i pjesmu dodirnuli smo posljednje godine beogradske boemije. Postepeno se kafanski život gasio. Ja sam sa Kišom ili Zorićem, ili obojicom odlazio u Klub književnika u Francuskoj ulici. Kasnije, 1972. godine, Kiš je govorio o vremenu kafanskog života – kada se zagnjurio u „svet tzv. boemije, u „Tri šešira“, u „Prešernovu klet“, i pio (…) pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks“. Noću je pokušavao „sasvim glupo i uzaludno“ da otkrije „tajnu koju krije boemija“, a danju je „sedao u Narodnoj biblioteci i išao na časove“. Danilo Kiš nije bio „vuk samotnjak“. Volio je društvo i nikada sam nije pio. A i piće nije bio glavni motiv našeg odlaska u kafane …
Kako je u „Tri šešira“ bio veći izbor jela, poslije izvjesnog vremena uputili smo se u tu kafanu. Večerali smo, pili i uz prijatnu atmosferu uspostavili kontakt sa gostima susjednog stola – dvije žene i dva muškarca. Uz razgovor, protkan dosjetkama, oni su nas čašćavali pićem, a da bi se revanširali, i mi njima uzvraćali. Spojili smo stolove i slijedilo je predstavljanje. Jedan od muškaraca kazao je svoje ime, pokazao na ženu do sebe i rekao da mu je supruga, a žena dalja od njega bivša supruga. I drugi je kazao da je žena do njega njegova supruga a druga žena bivša supruga. Postavljena je zagonetka koju je trebalo riješiti. Kiš se brzo snašao i sa dozom ironije kazao: “Blago vama, vi ne dangubite kao mi. Samo da ne uspostavite i druge dve veze koje su ostale prazne između vas“. Tek tada je razgovor poprimio veseli ton. Novi naš poznanik, bio je psihijatar, izvadio je gumeni čekić i zahtijevao da nam provjerava reflekse, udarom čekića o naša koljena. Odjednom smo se našli okruženi atmosferom psihijatrijskog odjeljenja – nije nam bilo jasno gdje su granice između normalnosti i izopačenosti.
U poponoćnim satima htjeli smo da „osmotrimo“ i kafanu „Skadarliju“. Na prostoru ispred nje doživjeli smo susret sa Olgom Jančeveckom, ruskom emigrantkinjom. Njen glas i ruske romanse punile su godinama gostima „Skadarliju“. A ove noći, poslije završetka nastupa, uputila se svojoj kući. Prišli smo joj i opkolili je, s molbom da nam otpjeva jednu romansu. Odbila je, govoreći da ne može da pjeva u ovo doba noći na otvorenom prostoru, i da mora da ide kući. Iz njenih plavih očiju, na ostarelom licu, nije se pokazivala ljutnja. Danilo Kiš je napravio korak prema njoj i kazao: “Ljubimo vas, učinite nam to“. Naša dama je popustila i upitala: “Koju da vam pevam?“. Neko od nas je predložio: “Oči čornie“. Pjevala je Olga Jančevecka, a mi je ćuteći slušali. Kad je završila pjesmu, mi smo joj zahvaljivali aplauzom i usklicima oduševljenja, kao da smo u pozorišnoj dvorani…
Danilo Kiš i ja stanovali smo u blizini bioskopa „Zvezda“ na Terazijama. Posljednji dani aprila zatekli su nas bez novca, a trebalo je još nekoliko da prođe da bi Danilo dobio porodičnu penziju, ili ja stipendiju ili novac od svojih roditelja. Nikakav honorar za Danila nije bio na vidiku. Dani su bili topli i sunčani. Proljeće je ubrzano prodiralo sa svih strana na beogradske trgove i bulevare.
...
Klub književnika bio je sastajalište pisaca, slikara, glumaca i kulturnih stvaralaca, kao i tobožnjih stvaralaca. Ja nijesam pripadao ni prvoj ni drugoj grupi, već sam povremeno silazio u njegove prostore i osjećao zadovoljstvo ako bih upoznao nekog istinskog stvaraoca. Kada bi se mogla izmjeriti energetska misaona gustina njegovih prostorija, tada ona ne bi zavisila od broja posjetilaca niti od njihovih godina, već od duhovnog zračenja svakog ponaosob posjetioca…
...
U vremenu provedenom na studijama u Beogradu bio sam Kišov intiman prijatelj. Bivajući često zajedno i stanujući jedno vrijeme u istom stanu, kroz razgovor i njegove postupke sam saznao o njegovom unutrašnjem životu, bilo da se radi o životnim željama, nadanjima i ljubavima, kao i o drugim emocijama koje se u čovjeku prepliću. Bilo je dana kada se ponašao kao da mu nije bilo stalo ni do čega. Ovakvo ponašanje gledao sam kao njegovo izmotavanje. Jednom prilikom, izlaskom iz Narodne biblioteke, na početku Kalemegdana naišli smo na kolica za đubrivo. Tu je bio i fotograf. Kiš je ubacio svoje knjige u kantu i fotografisao se u ulozi čistača ulica. Kasnije na poleđini fotografije je napisao: “Fušer, ti si svedok da su u ovoj kanti za đubre moje knjige. Nadam se da ćeš uskoro biti i svedok da sam u kanti za đubre – ja lično. (Možda me neće drugi prepoznati) D E Kiš“. (Fušer je moj nadimak kojega mi je dao Pavle Zorić za vrijeme gimnazijskog školovanja. Često sam dobijao partije šaha, ne pridržavajući se teorije)…
( Iz sjećanja Boška Mijanovića na Danila Kiša) http://www.cetinje-mojgrad.org/?p=4062
A i grk je u pravu da je ovaj u sredini leptirić. I on je kasnije postao poznat u oblasti kojom se bavio, mada
je, realno, malo verovatno da će ga neko prepoznati na osnovu ove fotografije. Kasnije je objavio i autobiografiju
u kojoj pominje svoje bavljenje sokolstvom, itd.
Пошто су на овом форуму кафане на цени, ево једне фотографије из вероватно 1940. Улица је ваљда Драгослава Јовановића, већ ће неко боље знати. Десно је Кафана код Скупштине, у средини Гурмански ресторан код Мите, лево Све врсте ... производа ...
Teško je prepoznati na osnovu karakterističnih portala i izloga. Ovakav nije viđen u današnjoj zoni oko Skupštine (što ne znači i da nije postojao), a posebno ga danas nema u ulici Dragoslava Jovanovića.
Možda je u pitanju neka druga ulica.
Da nije Vlajkoviceva, a da skrece u Kosovsku?
To i meni pade napamet. Ono veliko slovo cirilicom " ш " na firmi krajnje levo, odgovaralo bi lokaciji bifea "Rab" u soc-real. fazi.
Ко се први буде шетао Гавриним крајем нека баци поглед да ли је остало нешто од тих улаза и подрумских отвора па да потврди или оповргне ову тврдњу. Овако, на други поглед, и мени то изгледа сасвим могуће. Уосталом око Скупштине и нема других улица које имају овакав нагиб.
Mislim da ipak nije. Izmedju prvog lokala na cosku i dva niza u Vlajkovicevoj postoji ulaz u zgradu. To bi bilo ovde otprilike gde pise "kafana kod skupstine". Mada ovaj lucni element na vratima podseca na jedan koji stoji na jednom od ta dva lokala.
Препознајете ли овог соколског "брата"?
Nije li ovo V. Djordjevic, iz muz. drustva "Stankovic" i sa onih decjih serpentina ... ima njega svugde . Hvataju leptire. A ovaj malac u sredini predstavlja leptita ... . Nabokov bi ih usvojio ... .
... U septembru mjesecu 1954. Danilo Kiš je upisao svjetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupu osnovanu te godine. Pavle Đonović upisao je na istom Fakultetu grupu za srpski jezik i jugoslovensku književnost, na kojoj je, kao student, već godinu dana bio i Pavle Zorić. Ja sam sa Građevinskog fakulteta prešao na Prirodno-matematički fakultet, na grupu za matematiku. Te godine u Beogradu često smo se sastajali, i naše druženje iz gimnazijskih dana dobilo je viši oblik – ušlo u jedan čvrsti i iskreni odnos. Ubrzo naš prijateljski krug zatvorio je Milan-Beli Popović iz Titograda, takođe student srpskog jezika i jugoslovenske književnosti, sa kojim smo se iste godine upoznali…
Danilo Kiš i Pavle Zorić ulazili su u svijet literature, i svaki na svoj način raščlanjivali misli smještene u njemu.... Često smo se nalazili i u mom stanu, jer sam do sredine 1957. živio u ulici Tadeuša Košćuška, nedaleko od Narodne biblioteke. I Pavle Zorić je jedan kratak period stanovao sa mnom. Od početka studija Zorić se opredijelio za književni časopis „realista“ Savremenik, a Kiš za časopis „modernista“ Delo, od kada je počeo da izlazi. I jedan i drugi su pisali za ove časopise.
Ali, postojao je i jedan paralelan život ovom životu. Došavši iz sredine u kojoj smo preživjeli godine straha i beznađa, život nam se u Beogradu primamljivo javljao u osjećanju slobode. Jedan dio noćnog vremena provodili smo u kafanama, najčešće u „Prešernovoj kleti“ i „Tri šešira“. Sretali smo mnoge ljude, od pozera do iščašenih iz tokova života i sa njima ulazili u poznanstva. Kroz razgovor, raspravu, piće i pjesmu dodirnuli smo posljednje godine beogradske boemije. Postepeno se kafanski život gasio. Ja sam sa Kišom ili Zorićem, ili obojicom odlazio u Klub književnika u Francuskoj ulici. Kasnije, 1972. godine, Kiš je govorio o vremenu kafanskog života – kada se zagnjurio u „svet tzv. boemije, u „Tri šešira“, u „Prešernovu klet“, i pio (…) pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks“. Noću je pokušavao „sasvim glupo i uzaludno“ da otkrije „tajnu koju krije boemija“, a danju je „sedao u Narodnoj biblioteci i išao na časove“. Danilo Kiš nije bio „vuk samotnjak“. Volio je društvo i nikada sam nije pio. A i piće nije bio glavni motiv našeg odlaska u kafane …
Kako je u „Tri šešira“ bio veći izbor jela, poslije izvjesnog vremena uputili smo se u tu kafanu. Večerali smo, pili i uz prijatnu atmosferu uspostavili kontakt sa gostima susjednog stola – dvije žene i dva muškarca. Uz razgovor, protkan dosjetkama, oni su nas čašćavali pićem, a da bi se revanširali, i mi njima uzvraćali. Spojili smo stolove i slijedilo je predstavljanje. Jedan od muškaraca kazao je svoje ime, pokazao na ženu do sebe i rekao da mu je supruga, a žena dalja od njega bivša supruga. I drugi je kazao da je žena do njega njegova supruga a druga žena bivša supruga. Postavljena je zagonetka koju je trebalo riješiti. Kiš se brzo snašao i sa dozom ironije kazao: “Blago vama, vi ne dangubite kao mi. Samo da ne uspostavite i druge dve veze koje su ostale prazne između vas“. Tek tada je razgovor poprimio veseli ton. Novi naš poznanik, bio je psihijatar, izvadio je gumeni čekić i zahtijevao da nam provjerava reflekse, udarom čekića o naša koljena. Odjednom smo se našli okruženi atmosferom psihijatrijskog odjeljenja – nije nam bilo jasno gdje su granice između normalnosti i izopačenosti.
U poponoćnim satima htjeli smo da „osmotrimo“ i kafanu „Skadarliju“. Na prostoru ispred nje doživjeli smo susret sa Olgom Jančeveckom, ruskom emigrantkinjom. Njen glas i ruske romanse punile su godinama gostima „Skadarliju“. A ove noći, poslije završetka nastupa, uputila se svojoj kući. Prišli smo joj i opkolili je, s molbom da nam otpjeva jednu romansu. Odbila je, govoreći da ne može da pjeva u ovo doba noći na otvorenom prostoru, i da mora da ide kući. Iz njenih plavih očiju, na ostarelom licu, nije se pokazivala ljutnja. Danilo Kiš je napravio korak prema njoj i kazao: “Ljubimo vas, učinite nam to“. Naša dama je popustila i upitala: “Koju da vam pevam?“. Neko od nas je predložio: “Oči čornie“. Pjevala je Olga Jančevecka, a mi je ćuteći slušali. Kad je završila pjesmu, mi smo joj zahvaljivali aplauzom i usklicima oduševljenja, kao da smo u pozorišnoj dvorani…
Danilo Kiš i ja stanovali smo u blizini bioskopa „Zvezda“ na Terazijama. Posljednji dani aprila zatekli su nas bez novca, a trebalo je još nekoliko da prođe da bi Danilo dobio porodičnu penziju, ili ja stipendiju ili novac od svojih roditelja. Nikakav honorar za Danila nije bio na vidiku. Dani su bili topli i sunčani. Proljeće je ubrzano prodiralo sa svih strana na beogradske trgove i bulevare.
...
Klub književnika bio je sastajalište pisaca, slikara, glumaca i kulturnih stvaralaca, kao i tobožnjih stvaralaca. Ja nijesam pripadao ni prvoj ni drugoj grupi, već sam povremeno silazio u njegove prostore i osjećao zadovoljstvo ako bih upoznao nekog istinskog stvaraoca. Kada bi se mogla izmjeriti energetska misaona gustina njegovih prostorija, tada ona ne bi zavisila od broja posjetilaca niti od njihovih godina, već od duhovnog zračenja svakog ponaosob posjetioca…
U vremenu provedenom na studijama u Beogradu bio sam Kišov intiman prijatelj. Bivajući često zajedno i stanujući jedno vrijeme u istom stanu, kroz razgovor i njegove postupke sam saznao o njegovom unutrašnjem životu, bilo da se radi o životnim željama, nadanjima i ljubavima, kao i o drugim emocijama koje se u čovjeku prepliću. Bilo je dana kada se ponašao kao da mu nije bilo stalo ni do čega. Ovakvo ponašanje gledao sam kao njegovo izmotavanje. Jednom prilikom, izlaskom iz Narodne biblioteke, na početku Kalemegdana naišli smo na kolica za đubrivo. Tu je bio i fotograf. Kiš je ubacio svoje knjige u kantu i fotografisao se u ulozi čistača ulica. Kasnije na poleđini fotografije je napisao: “Fušer, ti si svedok da su u ovoj kanti za đubre moje knjige. Nadam se da ćeš uskoro biti i svedok da sam u kanti za đubre – ja lično. (Možda me neće drugi prepoznati) D E Kiš“. (Fušer je moj nadimak kojega mi je dao Pavle Zorić za vrijeme gimnazijskog školovanja. Često sam dobijao partije šaha, ne pridržavajući se teorije)…
( Iz sjećanja Boška Mijanovića na Danila Kiša) http://www.cetinje-mojgrad.org/?p=4062
'atljicna ... !
PRE GODINU DANA SMO OSTALI BEZ GOSPODINA SVETOZARA JOVIČIĆA , NAŠEG DUNDA. MNOGO NEDOSTAJE OVOM FORUMU .... HVALA MU ZA SVE .
A i grk je u pravu da je ovaj u sredini leptirić. I on je kasnije postao poznat u oblasti kojom se bavio, mada
je, realno, malo verovatno da će ga neko prepoznati na osnovu ove fotografije. Kasnije je objavio i autobiografiju
u kojoj pominje svoje bavljenje sokolstvom, itd.
No, da probamo. Ovaj forum je čudo...
Teško je prepoznati na osnovu karakterističnih portala i izloga. Ovakav nije viđen u današnjoj zoni oko Skupštine (što ne znači i da nije postojao), a posebno ga danas nema u ulici Dragoslava Jovanovića.
Možda je u pitanju neka druga ulica.
Da nije Vlajkoviceva, a da skrece u Kosovsku?
To i meni pade napamet. Ono veliko slovo cirilicom " ш " na firmi krajnje levo, odgovaralo bi lokaciji bifea "Rab" u soc-real. fazi.
Ко се први буде шетао Гавриним крајем нека баци поглед да ли је остало нешто од тих улаза и подрумских отвора па да потврди или оповргне ову тврдњу. Овако, на други поглед, и мени то изгледа сасвим могуће. Уосталом око Скупштине и нема других улица које имају овакав нагиб.
Mislim da ipak nije. Izmedju prvog lokala na cosku i dva niza u Vlajkovicevoj postoji ulaz u zgradu. To bi bilo ovde otprilike gde pise "kafana kod skupstine". Mada ovaj lucni element na vratima podseca na jedan koji stoji na jednom od ta dva lokala.
PRE GODINU DANA SMO OSTALI BEZ GOSPODINA SVETOZARA JOVIČIĆA , NAŠEG DUNDA. MNOGO NEDOSTAJE OVOM FORUMU .... HVALA MU ZA SVE .
Bravo i H. Topcidere!