Може бити да је ово војна болница али ми нешто не личи на Београд. То понајвише кажем због зграде у другом плану која је грађена од камена. Таквих зграда у Београду нема. Можда је ово Мостар, Подгорица...?
У поводу иницијативе за именовање Савског моста нужно је упозорити на историјску истину: да је мост приликом повлачења немачке војске 1944. спашен захваљујући Земунцима Николи Баћи Милованчеву и Крсти Крстићу а да је иницијатор акције спасавања моста био Никола Милованчев.
Значи да су Зарић с једне, и Милованчев и Крстић деловали независно, и не знајући једни за друге...
П. С.
Обе наведене књиге могу се наћи читаве на нету. Малочас т их скинух, и одиста, тамо постоје детаљни описи.
Исто се наводи и у књизи "Земун и околина у рату и револуцији", коју имам од раније, али сам, морам признати, тек сад обратила пажњу на део где је описано деминирање моста са земунске стране, као и деминирање Команде ваздухополовства.
Нисам имао појма за ову двојицу Земунаца. Оно што ме додатно збуњује јесте нека врста "навијања" ко је заслужнији за спас моста. На овом форуму је неко објаснио (мени као лаику изгледало је то довољно логично и стручно) можда пре годину дана или нешто више, да заправо мост не би био срушен већ само (недовољно) оштећен чак и да су Немци детонирали мине. Како сам разумео (и упамтио), Немци нису имали довољно мина да сруше мост, чак мислим да је поменуто и то да су мине прављене преправком других убојних средстава и да су биле сумњивог квалитета па неке сигурно (а можда и већина) не би опалиле. Закључак је био да акција Зарића сама по себи није имала битнијег ефекта али је представљала чин личне храбрости и патриотизма. Ако и даље стојимо до тог закључка, онда и акцију Земунаца треба посматрати у истом светлу и равноправно, Новински текст сугерише да Зарић у целој причи уопште није битан по резултат целог догађаја већ да реалну заслугу носе Земунци. Неко други ће (из идеолошких разлога) ипак акцију Земунаца третирати као мање битну сматрајући да је Зарић руковођен чисто патриотским мотивима а за Милованчева и Крстића је таква акција била подразумевана и вероватно партијски задата тема.
Е сад, што би многи рекли, нисам више паметан. Изгледа да би мост требао носити име по свој тројици. Међутим, нема тог заједничког имена или придева за сву тројицу. Назвати овај објекат "Мост Зарића, Милованчева и Крстића" (редослад није битан) је неприкладно због рогобатности назива. Народ ће га звати или Зарићев или по ономе ко је први наведен у службеном називу (опет можда по Зарићу). Не знам чак ни да ли таквог примера има негде у свету и да ли се "примио". Бојим се, какви смо, ако се не договоримо да ћемо морати мост срушити и на његовом месту правити сасвим нови и другачији мост који ће онда бити назван по сасвим неком четвртом или по нечем десетом.
Да се разумемо: ако мислимо да се неко ново име "прими" међ' народом онда то име мора бити кратко и јасно. Ако мост понесе име "Зарићев мост" то ће се можда и десити. Већ "Мост Миладина Зарића" је предугачко, то неће нико употребљавати осим у службеним приликама. Све дуже од тога је апсурдно. Питање је да ли ће се и свом могућом пропагандом име моста променити од "Стари савски" или "Трамвајски" до било чега другог, али би временом име "Зарићев мост" могло вероватно да постане једнако коришћемо. По мени, мост већ има име а Зарићу се треба одужити неком таблом, бистом, некаквим спомеником... Или, још најбоље, на неки много инвентивнији начин који би могао да осмисли неку уметник.
На предлог Јосипа, Зарић је одликован 18. децембра 1944. године Орденом за храброст, а уз златни и сребрни орден за храброст „Милош Обилић”, Крст краља Петра првог од 1913. године и „Албанску споменицу” које је добио за заслуге у претходним ратовима, за смело спасавање моста добио је и руска и бугарска одликовања за храброст.
Син Миладина Зарића, Милош (1925), пензионисани хирург, у разговору за „Политику” описао нам је како га је вест о великом подвигу његовог оца затекла на фронту у Босни.
– Двојица браће и ја били смо у партизанима, имао сам тада 19 година и сећам се да ми је командир бригаде кратко саопштио шта је мој отац учинио. Све детаље чуо сам тек 1947. године, када сам демобилисан и када сам стигао у Београд. После очевог спасавања моста, Иван Рибар наредио је да браћа и ја добијемо нове униформе. Када се рат завршио отац је постао први председник Трећег рејона, али био је против одузимања кућа на Дедињу и њиховог пљачкања, па је напустио ту функцију. Последњих година живота повукао се, био је увређен, иако се није ни са ким свађао. Није волео да говори о томе како је спасао мост, мислим да је био разочаран у ондашње друштво, али је нас учио да будемо као он и волимо своју земљу – прича Милош Зарић.
На овој страни су Градимир, Милован и Звездарка су пре годину дана спомињали Централу за хумор. Ова новинска реклама изашла је у недељнику Српски народ у јулу 1943.
Komentar američkog vojnog snimatelja je "ukrcavanje izbegličke dece i ranjenika na brod koji će ih prebaciti do kampa". Slika sam "izvadio" iz video snimka sa sajta Stevena Spielberga http://resources.ushmm.org/film/display/detail.php?file_num=3687
Snimljeno 29 marta 1945. Što se tiče vojne bolnice i kamene zgrade, verovatno nije Beograd iako imam još par slika sa iste slave i svuda je "Beograd 1926"...Pozdrav!!!!
Dr David Albala – Specijalni delegat pri Jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942.
Dr Albala je bio izaslanik kneza Pavla Karađorđevića, upućenog u SAD sa ciljem da izdejstvuje kredite za nabavku oružja, kako bi se Kraljevina Jugoslavija mogla odbraniti u slučaju napada Sila Osovine.
Rođen je u Beogradu 1. septembra 1886, a umro u Vašingtonu 4. aprila 1942. godine. Osnovnu školu i gimnaziju učio je ovde, u rodnom gradu, a medicinu u Beču. Diplomirao je 1910. godine. Tamo se kao student upoznao se s cionističkim pokretom, pa je izabran i za predsednika Udruženja jevrejskih studenata Balkana.
Kao lekar, sanitetski oficir, učestvovao je oba balkanska i Prvom svetskom ratu, i to kao borac u prvim redovima. Bio je i ranjavan, preživeo je tešku kontuziju, pegavi tifus i koleru. Po okončanju rata poneo je Albansku spomenicu.
У поводу иницијативе за именовање Савског моста нужно је упозорити на историјску истину: да је мост приликом повлачења немачке војске 1944. спашен захваљујући Земунцима Николи Баћи Милованчеву и Крсти Крстићу а да је иницијатор акције спасавања моста био Никола Милованчев.
Значи да су Зарић с једне, и Милованчев и Крстић деловали независно, и не знајући једни за друге...
П. С.
Обе наведене књиге могу се наћи читаве на нету. Малочас т их скинух, и одиста, тамо постоје детаљни описи.
Исто се наводи и у књизи "Земун и околина у рату и револуцији", коју имам од раније, али сам, морам признати, тек сад обратила пажњу на део где је описано деминирање моста са земунске стране, као и деминирање Команде ваздухополовства.
Нисам имао појма за ову двојицу Земунаца. Оно што ме додатно збуњује јесте нека врста "навијања" ко је заслужнији за спас моста. На овом форуму је неко објаснио (мени као лаику изгледало је то довољно логично и стручно) можда пре годину дана или нешто више, да заправо мост не би био срушен већ само (недовољно) оштећен чак и да су Немци детонирали мине. Како сам разумео (и упамтио), Немци нису имали довољно мина да сруше мост, чак мислим да је поменуто и то да су мине прављене преправком других убојних средстава и да су биле сумњивог квалитета па неке сигурно (а можда и већина) не би опалиле. Закључак је био да акција Зарића сама по себи није имала битнијег ефекта али је представљала чин личне храбрости и патриотизма. Ако и даље стојимо до тог закључка, онда и акцију Земунаца треба посматрати у истом светлу и равноправно, Новински текст сугерише да Зарић у целој причи уопште није битан по резултат целог догађаја већ да реалну заслугу носе Земунци. Неко други ће (из идеолошких разлога) ипак акцију Земунаца третирати као мање битну сматрајући да је Зарић руковођен чисто патриотским мотивима а за Милованчева и Крстића је таква акција била подразумевана и вероватно партијски задата тема.
Е сад, што би многи рекли, нисам више паметан. Изгледа да би мост требао носити име по свој тројици. Међутим, нема тог заједничког имена или придева за сву тројицу. Назвати овај објекат "Мост Зарића, Милованчева и Крстића" (редослад није битан) је неприкладно због рогобатности назива. Народ ће га звати или Зарићев или по ономе ко је први наведен у службеном називу (опет можда по Зарићу). Не знам чак ни да ли таквог примера има негде у свету и да ли се "примио". Бојим се, какви смо, ако се не договоримо да ћемо морати мост срушити и на његовом месту правити сасвим нови и другачији мост који ће онда бити назван по сасвим неком четвртом или по нечем десетом.
Да се разумемо: ако мислимо да се неко ново име "прими" међ' народом онда то име мора бити кратко и јасно. Ако мост понесе име "Зарићев мост" то ће се можда и десити. Већ "Мост Миладина Зарића" је предугачко, то неће нико употребљавати осим у службеним приликама. Све дуже од тога је апсурдно. Питање је да ли ће се и свом могућом пропагандом име моста променити од "Стари савски" или "Трамвајски" до било чега другог, али би временом име "Зарићев мост" могло вероватно да постане једнако коришћемо. По мени, мост већ има име а Зарићу се треба одужити неком таблом, бистом, некаквим спомеником... Или, још најбоље, на неки много инвентивнији начин који би могао да осмисли неку уметник.
Подсећајући се ранијих времена, читајући старе новине, и разну другу историографску грађу, као да присуствујем некаквом вечном враћању истог, или римовању историје. И тако изнова схватам да ће то увек тако бити. И зашто нам све иде тако споро, неефикасно, зашто многе ствари остају нерешене деценијама...
И зашто сам за то да се мост именује по Зарићу. Да би се избегла даља комликовања.
Ако већ није и до сад довољно закомпликовано, па од читаве ствари на крају не буде ништа, што ће се свакако десити ако се комисији за именовање улица сад додају и ови нови подаци.
Стога, знајући како све то иде, мислим да уношење нових предлога, за одуживање Зарићу неком таблом, бистом, спомеником, премда је добро дошло као идеја, такође тренутно не помаже читавој ствари. Боље би било да се ово започето с иницијативом за именовање моста заврши, и оствари.
Стога би, по моме суду, најмудрије било наставити само с иницијативом да мост понесе Зарићево име, јер једино тако постоје неке шансе за успех.
Битно је да се нешто овде - уопште заврши.
Да ли се овде ишта уопште може завршити без некаквих заврзлама?
Но, ако се и не заврши, онда опет по ко зна који пут потврђујемо где смо.
Али знамо и да смо са своје стране учинили све што је у нашој моћи - нисмо само седели и говорили или куцкали по тастатури "треба ово, треба оно урадити"...
Јер, уосталом, као што већ (ваљда) рекох, ја одавно мост називам Миладинов, а то је зато прихватила и моја околина, тако да, што се мене лично тиче, мост је већ увелико Миладинов мост.
И тако бих заправо (наизглед парадоксално) на други начин, а с обзиром на то како се ствари развијају, могла рећи: није ми више толико ни важно хоће ли мост званично понети Зарићево име.
Komentar američkog vojnog snimatelja je "ukrcavanje izbegličke dece i ranjenika na brod koji će ih prebaciti do kampa". Slika sam "izvadio" iz video snimka sa sajta Stevena Spielberga http://resources.ushmm.org/film/display/detail.php?file_num=3687
Snimljeno 29 marta 1945. Što se tiče vojne bolnice i kamene zgrade, verovatno nije Beograd iako imam još par slika sa iste slave i svuda je "Beograd 1926"...Pozdrav!!!!
Тешко да је ово Београд. Црквени торањ личи на торањ Саборне цркве али Саборна није заклоњена стамбеним зградама , а падина лево не личи на Калемегдан. Осим тога, онај торањ преко реке личи на старо Сајмиште али зато мост не личи уопште на "Зарићев". Има много стубова а нема гвоздени лук на средини.
Може бити да је ово војна болница али ми нешто не личи на Београд. То понајвише кажем због зграде у другом плану која је грађена од камена. Таквих зграда у Београду нема. Можда је ово Мостар, Подгорица...?
У поводу иницијативе за именовање Савског моста нужно је упозорити на историјску истину: да је мост приликом повлачења немачке војске 1944. спашен захваљујући Земунцима Николи Баћи Милованчеву и Крсти Крстићу а да је иницијатор акције спасавања моста био Никола Милованчев.
http://www.pravda.rs/2013/08/09/ko-je-spasao-savski-most-oktobra-1944-godine-istina-o-zemuncima-nikoli-milovancevu-i-krsti-krsticu/?lng=lat
Значи да су Зарић с једне, и Милованчев и Крстић деловали независно, и не знајући једни за друге...
П. С.
Обе наведене књиге могу се наћи читаве на нету. Малочас т их скинух, и одиста, тамо постоје детаљни описи.
Исто се наводи и у књизи "Земун и околина у рату и револуцији", коју имам од раније, али сам, морам признати, тек сад обратила пажњу на део где је описано деминирање моста са земунске стране, као и деминирање Команде ваздухополовства.
Нисам имао појма за ову двојицу Земунаца. Оно што ме додатно збуњује јесте нека врста "навијања" ко је заслужнији за спас моста. На овом форуму је неко објаснио (мени као лаику изгледало је то довољно логично и стручно) можда пре годину дана или нешто више, да заправо мост не би био срушен већ само (недовољно) оштећен чак и да су Немци детонирали мине. Како сам разумео (и упамтио), Немци нису имали довољно мина да сруше мост, чак мислим да је поменуто и то да су мине прављене преправком других убојних средстава и да су биле сумњивог квалитета па неке сигурно (а можда и већина) не би опалиле. Закључак је био да акција Зарића сама по себи није имала битнијег ефекта али је представљала чин личне храбрости и патриотизма. Ако и даље стојимо до тог закључка, онда и акцију Земунаца треба посматрати у истом светлу и равноправно, Новински текст сугерише да Зарић у целој причи уопште није битан по резултат целог догађаја већ да реалну заслугу носе Земунци. Неко други ће (из идеолошких разлога) ипак акцију Земунаца третирати као мање битну сматрајући да је Зарић руковођен чисто патриотским мотивима а за Милованчева и Крстића је таква акција била подразумевана и вероватно партијски задата тема.
Е сад, што би многи рекли, нисам више паметан. Изгледа да би мост требао носити име по свој тројици. Међутим, нема тог заједничког имена или придева за сву тројицу. Назвати овај објекат "Мост Зарића, Милованчева и Крстића" (редослад није битан) је неприкладно због рогобатности назива. Народ ће га звати или Зарићев или по ономе ко је први наведен у службеном називу (опет можда по Зарићу). Не знам чак ни да ли таквог примера има негде у свету и да ли се "примио". Бојим се, какви смо, ако се не договоримо да ћемо морати мост срушити и на његовом месту правити сасвим нови и другачији мост који ће онда бити назван по сасвим неком четвртом или по нечем десетом.
Да се разумемо: ако мислимо да се неко ново име "прими" међ' народом онда то име мора бити кратко и јасно. Ако мост понесе име "Зарићев мост" то ће се можда и десити. Већ "Мост Миладина Зарића" је предугачко, то неће нико употребљавати осим у службеним приликама. Све дуже од тога је апсурдно. Питање је да ли ће се и свом могућом пропагандом име моста променити од "Стари савски" или "Трамвајски" до било чега другог, али би временом име "Зарићев мост" могло вероватно да постане једнако коришћемо. По мени, мост већ има име а Зарићу се треба одужити неком таблом, бистом, некаквим спомеником... Или, још најбоље, на неки много инвентивнији начин који би могао да осмисли неку уметник.
Дубоко у сенци ове кампање око преименовања моста је Зарићева судбина после догађаја из 1944.
Политика, 17. 10. 2009.
Син Миладина Зарића, Милош (1925), пензионисани хирург, у разговору за „Политику” описао нам је како га је вест о великом подвигу његовог оца затекла на фронту у Босни.
– Двојица браће и ја били смо у партизанима, имао сам тада 19 година и сећам се да ми је командир бригаде кратко саопштио шта је мој отац учинио. Све детаље чуо сам тек 1947. године, када сам демобилисан и када сам стигао у Београд. После очевог спасавања моста, Иван Рибар наредио је да браћа и ја добијемо нове униформе. Када се рат завршио отац је постао први председник Трећег рејона, али био је против одузимања кућа на Дедињу и њиховог пљачкања, па је напустио ту функцију. Последњих година живота повукао се, био је увређен, иако се није ни са ким свађао. Није волео да говори о томе како је спасао мост, мислим да је био разочаран у ондашње друштво, али је нас учио да будемо као он и волимо своју земљу – прича Милош Зарић.
На овој страни су Градимир, Милован и Звездарка су пре годину дана спомињали Централу за хумор. Ова новинска реклама изашла је у недељнику Српски народ у јулу 1943.
Текст из истог извора.
Још једна реклама из друге половине 1943.
Текст из истог недељника објављен почетком 1944.
Опет Централа за хумор, али из недељника Коло. Текст објављен у лето 1943.
Кизони, знаш ли шта се овде дешава?
Komentar američkog vojnog snimatelja je "ukrcavanje izbegličke dece i ranjenika na brod koji će ih prebaciti do kampa". Slika sam "izvadio" iz video snimka sa sajta Stevena Spielberga http://resources.ushmm.org/film/display/detail.php?file_num=3687
Snimljeno 29 marta 1945. Što se tiče vojne bolnice i kamene zgrade, verovatno nije Beograd iako imam još par slika sa iste slave i svuda je "Beograd 1926"...Pozdrav!!!!
Dr David Albala – Specijalni delegat pri Jugoslovenskom Kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942.
Dr Albala je bio izaslanik kneza Pavla Karađorđevića, upućenog u SAD sa ciljem da izdejstvuje kredite za nabavku oružja, kako bi se Kraljevina Jugoslavija mogla odbraniti u slučaju napada Sila Osovine.
Rođen je u Beogradu 1. septembra 1886, a umro u Vašingtonu 4. aprila 1942. godine. Osnovnu školu i gimnaziju učio je ovde, u rodnom gradu, a medicinu u Beču. Diplomirao je 1910. godine. Tamo se kao student upoznao se s cionističkim pokretom, pa je izabran i za predsednika Udruženja jevrejskih studenata Balkana.
Kao lekar, sanitetski oficir, učestvovao je oba balkanska i Prvom svetskom ratu, i to kao borac u prvim redovima. Bio je i ranjavan, preživeo je tešku kontuziju, pegavi tifus i koleru. Po okončanju rata poneo je Albansku spomenicu.
У поводу иницијативе за именовање Савског моста нужно је упозорити на историјску истину: да је мост приликом повлачења немачке војске 1944. спашен захваљујући Земунцима Николи Баћи Милованчеву и Крсти Крстићу а да је иницијатор акције спасавања моста био Никола Милованчев.
http://www.pravda.rs/2013/08/09/ko-je-spasao-savski-most-oktobra-1944-godine-istina-o-zemuncima-nikoli-milovancevu-i-krsti-krsticu/?lng=lat
Значи да су Зарић с једне, и Милованчев и Крстић деловали независно, и не знајући једни за друге...
П. С.
Обе наведене књиге могу се наћи читаве на нету. Малочас т их скинух, и одиста, тамо постоје детаљни описи.
Исто се наводи и у књизи "Земун и околина у рату и револуцији", коју имам од раније, али сам, морам признати, тек сад обратила пажњу на део где је описано деминирање моста са земунске стране, као и деминирање Команде ваздухополовства.
Нисам имао појма за ову двојицу Земунаца. Оно што ме додатно збуњује јесте нека врста "навијања" ко је заслужнији за спас моста. На овом форуму је неко објаснио (мени као лаику изгледало је то довољно логично и стручно) можда пре годину дана или нешто више, да заправо мост не би био срушен већ само (недовољно) оштећен чак и да су Немци детонирали мине. Како сам разумео (и упамтио), Немци нису имали довољно мина да сруше мост, чак мислим да је поменуто и то да су мине прављене преправком других убојних средстава и да су биле сумњивог квалитета па неке сигурно (а можда и већина) не би опалиле. Закључак је био да акција Зарића сама по себи није имала битнијег ефекта али је представљала чин личне храбрости и патриотизма. Ако и даље стојимо до тог закључка, онда и акцију Земунаца треба посматрати у истом светлу и равноправно, Новински текст сугерише да Зарић у целој причи уопште није битан по резултат целог догађаја већ да реалну заслугу носе Земунци. Неко други ће (из идеолошких разлога) ипак акцију Земунаца третирати као мање битну сматрајући да је Зарић руковођен чисто патриотским мотивима а за Милованчева и Крстића је таква акција била подразумевана и вероватно партијски задата тема.
Е сад, што би многи рекли, нисам више паметан. Изгледа да би мост требао носити име по свој тројици. Међутим, нема тог заједничког имена или придева за сву тројицу. Назвати овај објекат "Мост Зарића, Милованчева и Крстића" (редослад није битан) је неприкладно због рогобатности назива. Народ ће га звати или Зарићев или по ономе ко је први наведен у службеном називу (опет можда по Зарићу). Не знам чак ни да ли таквог примера има негде у свету и да ли се "примио". Бојим се, какви смо, ако се не договоримо да ћемо морати мост срушити и на његовом месту правити сасвим нови и другачији мост који ће онда бити назван по сасвим неком четвртом или по нечем десетом.
Да се разумемо: ако мислимо да се неко ново име "прими" међ' народом онда то име мора бити кратко и јасно. Ако мост понесе име "Зарићев мост" то ће се можда и десити. Већ "Мост Миладина Зарића" је предугачко, то неће нико употребљавати осим у службеним приликама. Све дуже од тога је апсурдно. Питање је да ли ће се и свом могућом пропагандом име моста променити од "Стари савски" или "Трамвајски" до било чега другог, али би временом име "Зарићев мост" могло вероватно да постане једнако коришћемо. По мени, мост већ има име а Зарићу се треба одужити неком таблом, бистом, некаквим спомеником... Или, још најбоље, на неки много инвентивнији начин који би могао да осмисли неку уметник.
Подсећајући се ранијих времена, читајући старе новине, и разну другу историографску грађу, као да присуствујем некаквом вечном враћању истог, или римовању историје. И тако изнова схватам да ће то увек тако бити. И зашто нам све иде тако споро, неефикасно, зашто многе ствари остају нерешене деценијама...
И зашто сам за то да се мост именује по Зарићу. Да би се избегла даља комликовања.
Ако већ није и до сад довољно закомпликовано, па од читаве ствари на крају не буде ништа, што ће се свакако десити ако се комисији за именовање улица сад додају и ови нови подаци.
Стога, знајући како све то иде, мислим да уношење нових предлога, за одуживање Зарићу неком таблом, бистом, спомеником, премда је добро дошло као идеја, такође тренутно не помаже читавој ствари. Боље би било да се ово започето с иницијативом за именовање моста заврши, и оствари.
Стога би, по моме суду, најмудрије било наставити само с иницијативом да мост понесе Зарићево име, јер једино тако постоје неке шансе за успех.
Битно је да се нешто овде - уопште заврши.
Да ли се овде ишта уопште може завршити без некаквих заврзлама?
Но, ако се и не заврши, онда опет по ко зна који пут потврђујемо где смо.
Али знамо и да смо са своје стране учинили све што је у нашој моћи - нисмо само седели и говорили или куцкали по тастатури "треба ово, треба оно урадити"...
Јер, уосталом, као што већ (ваљда) рекох, ја одавно мост називам Миладинов, а то је зато прихватила и моја околина, тако да, што се мене лично тиче, мост је већ увелико Миладинов мост.
И тако бих заправо (наизглед парадоксално) на други начин, а с обзиром на то како се ствари развијају, могла рећи: није ми више толико ни важно хоће ли мост званично понети Зарићево име.
Кизони, знаш ли шта се овде дешава?
Komentar američkog vojnog snimatelja je "ukrcavanje izbegličke dece i ranjenika na brod koji će ih prebaciti do kampa". Slika sam "izvadio" iz video snimka sa sajta Stevena Spielberga http://resources.ushmm.org/film/display/detail.php?file_num=3687
Snimljeno 29 marta 1945. Što se tiče vojne bolnice i kamene zgrade, verovatno nije Beograd iako imam još par slika sa iste slave i svuda je "Beograd 1926"...Pozdrav!!!!
Тешко да је ово Београд. Црквени торањ личи на торањ Саборне цркве али Саборна није заклоњена стамбеним зградама , а падина лево не личи на Калемегдан. Осим тога, онај торањ преко реке личи на старо Сајмиште али зато мост не личи уопште на "Зарићев". Има много стубова а нема гвоздени лук на средини.