Samo za našeg g-dina Grka, ...jedino ovo pivo sa Geringom.....!!!
Da, mozda joj konkretno ove Kizzonijeve fotke ne cine potpunu pravdu. Ipak, vidi se plemenitost njenog lika i deportmana, itd. Hvala cenjenom Kizzoniju. Pozdrav, g.
Dve decenije kasnije, tačnije pre tri godine, na adresu Komisije za imenovanje ulica i trgova stigao je još jedan zahtev da se čelični gorostas dugačak 430 metara nazove po zaboravljenom heroju koji se sam popeo na most, uzeo ašov koji je ležao kraj mrtvog nemačkog vojnika i njime prekinuo već zapaljenu detonatorsku žicu. Na odgovor komisije Vladimir Petrović, podnosilac tog predloga, čekao je tri meseca, od marta do juna 2010. Zahtev je odbijen jer se „mostovima u Beogradu ne daju imena po znamenitim građanima”.
Ovo je već ludilo i slepilo birokratije.
Čak i da postoji takav akt Grada, potpuno je besmislen.
"Brankov most", iako mu to nije zvanično ime, iako niko sa sigurnošću ne može da kaže da li ga tako zovemo po Radičeviću zbog ulice ili Ćopiću zbog crnog humora ili počasti, dakle uprkos tome - čak i u gradskim dokumentima u zadnjih par decenija se most naziva imenom "Brankov most".
Tramvajski će biti nazvan po Zariću, u inat birokratiji.
А да се овде словослагачима није поткрала грешка: ПецикоЗића има а за ПецикоВиће нисам досад чуо нити сам их у неком именику нашао. Ситна грешка и остаде да збуњује и век касније! : )
Ako sam dobro upamtio, puno ime vlasnika bilo je Moša Avram Maca.
Takođe, ako su tačne priče raznih starih ljudi (i ako su tačno "interpolirane", pribeležene i protumačene) Moša Avram je "zglajzao" nešto po političkoj osnovi u mladosti. Od tada je "naučio školu" i prestao da se bavi politikom. Kada bi ga pitali za mišljenje, mudro bi, izbegavajući bilo kakav odgovor i svrstavanje na bilo čiju stranu govorio: "Ama ljudi, pustite me - ja samo prodajem amreli".
Tako se izraz "prodajem amrele" odomaćio neko vreme u govoru, mada je danas potpuno nestao...
Да, ја сам се управо тога сетила кад сам наишла на овај оглас, прелиставајући старе "Политике" ових дана.
А Ђорђе Жујовић о томе у својим сећањима каже овако:
Моша-Аврам Маца је био власник познате београдске “Прве српске фабрике амрела”, која је од последње четвртине 19.века па све до краја друге деценије XXвека била у Васиној улици, са десне стране, идући од Народног позоришта ка Калемегдану, на првом спрату изнад кафане “Златни анђео”. Касније - под Мошиним наследницима - радња је пресељена у Чика Љубину улицу где се налазила све до Другог светског рата. Добро се сећам да је на кући, у Васиној улици, стајала фабричка фирма изнад балкона, а на балкону, као амблем, разапет један велики метални тробојни амрел. Када је Моша, као обично, рано ујутру 29. маја дошао да отвори радњу, њему приђе сав усплахирен први комшија и пошто се осврну лево-десно, кришом му шапну на уво: - Бежи кући, не отварај радњу, ноћас су официри убили краља и краљицу! Моша се не збуни већ одгурну индискретног комшију и одговори: Гледај ти свој посао, ја ништа нећу да знам и, запамти, ја само продајем амрели! (Моша је рђаво говорио српски). - Море, Мошо, ја не терам комедију, одиста су убили краља! - убеђивао га је комшија. - Ама, човече, остави ме на миру, лепо ти кажем, ја продајем амрели - и, безобзирце оде да отвори радњу. Тај чувени Мошин одговор: “Продајем амрели!” се толико одомаћио код Београђана да се дуго помињао кадгод ко није желео да буде умешан у неку интригу. Много доцније је тај Мошин опрезни цитат оживео када су 1917. године, на Солунском фронту, војне и цивилне српске власти трагале, гониле, хватале, саслушавале и хапсиле пријатеље и познанике Црнорукаца, као и много касније, под немачком Окупацијом, четрдесетих година.
Чини ми се да се овде аутору поткрала грешка (поново ја о грешкама): "Златни анђео" је био са леве стране идући од Народног позоришта Калемегдану. Да се не збуни неко.
Нико није коментарисао ову слику а она је на мене синоћ док сам прегледао свој заостатак на форуму произвела највећи утисак. Бујица опека које куља свуда око овог портала. Занимљиво је како су од целог зидног платна остала само ова лепо украшена врата и све ове табле почев од уличног броја. Покушавам да одгонетнем ко је све препоручивао "Српског краља". Са леве стране је плочица "Touring Klub"-a (не знам зашто са "к" а не са "с"). Са десне је, судећи по грбу, таблица неког Чехословачког друштва а још даље десно нешто чему у врху пише "Europe" а онда испод "Guide". Можда неки амерички тур-оператер? Одмах испод тога је табла Осигуравајућег друштва "Србија" које овде, очигледно, није добро прошло.
Нешо, велика ти хвала! Јако лепе ствари! Морам признати да нисам ни знао да је постојао Југословенски туринг клуб...
Vrhunska fotografija. Ko zna gde mu dodje Dajcova radnja? Lici na Brace Krsmanovic ulicu kod broja 8..
Јесте, то је Дајчово стовариште у Браће Крсмановића. Зграда десно је још увек у истом стању, ту је сад онај велики ноћни клуб, не знам како се зове. Него, ове слике личе на оне где смо видели Немце из југословенске војске како пролазе кроз Београд. Чини се да су и ово неки фолксдојчери, само одакле?
Прича о уметнику који се убија због детаља дела које је сматрао савршеним је познати лутајући мотив. Мене занима да ли је то само урбана легенда која се усмено преносила дуго времена пре но што је забележена или постоји и неки извор ближи 1882. који нам говори о томе? Ко је први забележио ову причу? Већ Никола Трајковић у свом "Споменару о старом Београду" говори о супротном па каже: "Ове редове наводимо овде и зато што су се деценијама ширили гласови по Београду, како се овај угледни италијански скулптор грдно разочарао у Београд, како му тобоже није исплаћен обећани хонорар, и то с амо из разлога што је кнез приказан ѓологлав' на споменику". Да ли су то била само олајавања или је неко то негде и записао?
Samo za našeg g-dina Grka, ...jedino ovo pivo sa Geringom.....!!!
Da, mozda joj konkretno ove Kizzonijeve fotke ne cine potpunu pravdu. Ipak, vidi se plemenitost njenog lika i deportmana, itd. Hvala cenjenom Kizzoniju. Pozdrav, g.
G-dine Milorade !..i ovo mi liči na Nataliju Javornić ?
Сјајно!
Свака ти част, и хвала што делиш с нама овако занимљиве и до сад невиђене фотографије!
Sjajna slika. pridruzujem se akoladama Kizzoniju! g.
Zanimljivo:
Dve decenije kasnije, tačnije pre tri godine, na adresu Komisije za imenovanje ulica i trgova stigao je još jedan zahtev da se čelični gorostas dugačak 430 metara nazove po zaboravljenom heroju koji se sam popeo na most, uzeo ašov koji je ležao kraj mrtvog nemačkog vojnika i njime prekinuo već zapaljenu detonatorsku žicu. Na odgovor komisije Vladimir Petrović, podnosilac tog predloga, čekao je tri meseca, od marta do juna 2010. Zahtev je odbijen jer se „mostovima u Beogradu ne daju imena po znamenitim građanima”.
Ovo je već ludilo i slepilo birokratije.
Čak i da postoji takav akt Grada, potpuno je besmislen.
"Brankov most", iako mu to nije zvanično ime, iako niko sa sigurnošću ne može da kaže da li ga tako zovemo po Radičeviću zbog ulice ili Ćopiću zbog crnog humora ili počasti, dakle uprkos tome - čak i u gradskim dokumentima u zadnjih par decenija se most naziva imenom "Brankov most".
Tramvajski će biti nazvan po Zariću, u inat birokratiji.
Superiorna Holivudu ...
desna ...
Ко` што видите не требају визе ....
:)
Ко` што видите не требају визе ....
:)
А да се овде словослагачима није поткрала грешка: ПецикоЗића има а за ПецикоВиће нисам досад чуо нити сам их у неком именику нашао. Ситна грешка и остаде да збуњује и век касније! : )
Ako sam dobro upamtio, puno ime vlasnika bilo je Moša Avram Maca.
Takođe, ako su tačne priče raznih starih ljudi (i ako su tačno "interpolirane", pribeležene i protumačene) Moša Avram je "zglajzao" nešto po političkoj osnovi u mladosti. Od tada je "naučio školu" i prestao da se bavi politikom. Kada bi ga pitali za mišljenje, mudro bi, izbegavajući bilo kakav odgovor i svrstavanje na bilo čiju stranu govorio: "Ama ljudi, pustite me - ja samo prodajem amreli".
Tako se izraz "prodajem amrele" odomaćio neko vreme u govoru, mada je danas potpuno nestao...
Да, ја сам се управо тога сетила кад сам наишла на овај оглас, прелиставајући старе "Политике" ових дана.
А Ђорђе Жујовић о томе у својим сећањима каже овако:
Моша-Аврам Маца је био власник познате београдске “Прве српске фабрике амрела”, која је од последње четвртине 19. века па све до краја друге деценије XX века била у Васиној улици, са десне стране, идући од Народног позоришта ка Калемегдану, на првом спрату изнад кафане “Златни анђео”. Касније - под Мошиним наследницима - радња је пресељена у Чика Љубину улицу где се налазила све до Другог светског рата. Добро се сећам да је на кући, у Васиној улици, стајала фабричка фирма изнад балкона, а на балкону, као амблем, разапет један велики метални тробојни амрел.
Када је Моша, као обично, рано ујутру 29. маја дошао да отвори радњу, њему приђе сав усплахирен први комшија и пошто се осврну лево-десно, кришом му шапну на уво:
- Бежи кући, не отварај радњу, ноћас су официри убили краља и краљицу!
Моша се не збуни већ одгурну индискретног комшију и одговори:
Гледај ти свој посао, ја ништа нећу да знам и, запамти, ја само продајем амрели! (Моша је рђаво говорио српски).
- Море, Мошо, ја не терам комедију, одиста су убили краља! - убеђивао га је комшија.
- Ама, човече, остави ме на миру, лепо ти кажем, ја продајем амрели - и, безобзирце оде да отвори радњу.
Тај чувени Мошин одговор: “Продајем амрели!” се толико одомаћио код Београђана да се дуго помињао кадгод ко није желео да буде умешан у неку интригу. Много доцније је тај Мошин опрезни цитат оживео када су 1917. године, на Солунском фронту, војне и цивилне српске власти трагале, гониле, хватале, саслушавале и хапсиле пријатеље и познанике Црнорукаца, као и много касније, под немачком Окупацијом, четрдесетих година.
Чини ми се да се овде аутору поткрала грешка (поново ја о грешкама): "Златни анђео" је био са леве стране идући од Народног позоришта Калемегдану. Да се не збуни неко.
Нико није коментарисао ову слику а она је на мене синоћ док сам прегледао свој заостатак на форуму произвела највећи утисак. Бујица опека које куља свуда око овог портала. Занимљиво је како су од целог зидног платна остала само ова лепо украшена врата и све ове табле почев од уличног броја. Покушавам да одгонетнем ко је све препоручивао "Српског краља". Са леве стране је плочица "Touring Klub"-a (не знам зашто са "к" а не са "с"). Са десне је, судећи по грбу, таблица неког Чехословачког друштва а још даље десно нешто чему у врху пише "Europe" а онда испод "Guide". Можда неки амерички тур-оператер? Одмах испод тога је табла Осигуравајућег друштва "Србија" које овде, очигледно, није добро прошло.
Нешо, велика ти хвала! Јако лепе ствари! Морам признати да нисам ни знао да је постојао Југословенски туринг клуб...
Јесте, то је Дајчово стовариште у Браће Крсмановића. Зграда десно је још увек у истом стању, ту је сад онај велики ноћни клуб, не знам како се зове. Него, ове слике личе на оне где смо видели Немце из југословенске војске како пролазе кроз Београд. Чини се да су и ово неки фолксдојчери, само одакле?
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:446598-Beogradske-price-Skandal-z...
Прича о уметнику који се убија због детаља дела које је сматрао савршеним је познати лутајући мотив. Мене занима да ли је то само урбана легенда која се усмено преносила дуго времена пре но што је забележена или постоји и неки извор ближи 1882. који нам говори о томе? Ко је први забележио ову причу? Већ Никола Трајковић у свом "Споменару о старом Београду" говори о супротном па каже: "Ове редове наводимо овде и зато што су се деценијама ширили гласови по Београду, како се овај угледни италијански скулптор грдно разочарао у Београд, како му тобоже није исплаћен обећани хонорар, и то с амо из разлога што је кнез приказан ѓологлав' на споменику". Да ли су то била само олајавања или је неко то негде и записао?