Ove zgrade u Cvijicevoj zidane su specijalno za smestaj ruskih "instruktora". Posle Rezol. informbiroa Rusi odlaze, ispraznjene su i u njih useljavaju se nasi 'funcioneri' manjeg kalibra. Tetka i teca su tu ziveli i tu je rodjen, njihov sin, moj brat. Kasnije odlaze u razna mesta u Srbiji po direktivama i iz idealizma ( kao i Iznogudovi roditelji ) da bi zavrsili u Nisu.
Inace: jako je "dirljiv" partizanski-engleski jezik na fotkama sto je i postovana knjeginja uocila/o.
Jeste u Vukovoj, ulici osnivaca modernizma u srpskom jeziku - odmah vis-a-vis "Palace"- a. Vidi se i firma izlozbenog prostora koji i danas postoji na ovom lepom trgicu. Tada autobus jos nije nazivan "bus" niti se govorilo "trola", sto i objasnjava potkradenu tipografsku omasku. Jos nije bio sazreo trenutak za ove termine.
Da li je ova slika bila ikada i igde i ikome neophodna ! (pardon, - ?). Nekome jeste. Svet se zgrozio nad ubistvom srpskog kraljevskog para - normalno, jer jadan 'kulturni' svet bio je i ostao izuzetno nevin, Ha! Jedino Srbija nikako da stekne nevinost ( ako ju je ikada i imala - nobelovac Harold Pinter misli da ju je imala i ima je jos, i to mnogo vise od drugih ). Meni licno bitno je jedino da Nemacka ostane i dalje nevina.
Isti taj svet dobro znao je ( buduci ni najmanje 'juce rodjen' ) da Karadjordjevici nisu imali nikakvog udela u ovom ubistvu ( imajmo na umu da su ubistva vladara, jedna istorijski 'rutinska' stvar ). Zato se relativno brzo i "oprostilo" Karadjordjevicima. Ali, oni ipak seli su na okrvavljen presto Srbije - zato su ga i sami okrvavili 1934g.
Narod ( ne samo nas ) davno je primetio da velike pare ( ma bile one i savrseno posteno zaradjene ili korektno dobijene na lutriji ) donose kuci nesrecu ( da sada ne citiram ovde i neke prokupacke babe ). Ipak, narod ne daje neko objasnjenje zasto je to tako. Ali on empirijski zna da je vecinom tako.
Ove prelepe Zemunke dugih butina ( ne bi ih dao ni za neku postavu iz Holivuda ali dao bi ih mozda za odgovarajucu postavu iz Plejboja ), nisu mogle znati da ce se kroz 60. godina neopozivo utvrditi da duvan ( za razliku od alkohola, ovaj .. hm..! ) izaziva rak pluca, potencira nastanak raka dojke i uplivise da se trudnicama koje puse duvan radjaju deca s izvesnim anomalijama u razvoju, itd.
Sve im se treba da ioprosti. Mislim da se i Milorad slaze?
Ove zgrade u Cvijicevoj zidane su specijalno za smestaj ruskih "instruktora". Posle Rezol. informbiroa Rusi odlaze, ispraznjene su i u njih useljavaju se nasi 'funcioneri' manjeg kalibra. Tetka i teca su tu ziveli i tu je rodjen, njihov sin, moj brat. Kasnije odlaze u razna mesta u Srbiji po direktivama i iz idealizma ( kao i Iznogudovi roditelji ) da bi zavrsili u Nisu.
Inace: jako je "dirljiv" partizanski-engleski jezik na fotkama sto je i postovana knjeginja uocila/o.
Zanimljivo, stanovi po svojoj strukturi i organizaciji (pa čak i načinu zidanja) uopšte nisu loši - sledili su načine zidanja od pre rata (čak je i jedan predratni arhitekta, Vladeta Maksimović, ovo projektovao).
Борислав Б. Тодоровић, снимљен у Ници, за време Првог светског рата
Борислав Тодоровић је творац првог средњошколског програма хемије у Србији. Рођен је 26. октобра 1846. године у селу Овчини које припада ужичком округу. Умро је 24. јула 1925. године у Београду.
Основну школу је завршио у Рогачици, гимназију у Ужицу 1862. године, а вишу гимназију у београдској Првој гимназији 1868. године. Пошто је у Првој гимназији био одличан ђак, држава га је стипендирала (био је тзв. благодејанац). Такође, у тој гимназији је био оснивач и први председник ђачке дружине „Српска нада“.
На Великој школи у Београду се уписао на Технички факултет 1868. године, али је убрзо прешао на Филозофски факултет. Хемију је похађао код Михаила Рашковића, али је после његове смрти вероватно похађао предавања Симе Лозанића. Његов рад на Великој школи је био веома успешан: већ 1872. године је путовао са Јосифом Панчићем по Србији као један од најбољих ђака, са циљем истраживања флоре, потом су његови радови два пута били награђивани и био је и члан студентског друштва „Побратимство“, а једно време и председник тог друштва.
Велику школу је завршио 1873. године, али је наставио студије природних наука на Универзитету у Берлину још два семестра код чувеног Хофмана, код кога је студирао и Сима Лозанић.
По повратку у земљу, 22. августа 1874. године, почео је да предаје у крагујевачкој гимназији и хонорарно у истом граду у учитељској школи хемију, али и друге науке, па и српски језик. Држао је и јавна предавања, која је спремао из најновијих књига из хемије које је поручивао из Берлина. Старао се и о опремљености кабинета свих природних наука у школама у којима је радио.
Тодоровић је у августу 1877. премештен у Београд у Учитељску школу где је убрзо постао професор. С обзиром да му је плата била иста, он је овај премештај сматрао казном јер је живот у Београду био скупљи. Уз подршку директора школе у Крагујевцу молио је министра просвете да остане на свом старом радном месту, али његовој молби није удовољено. У школи у Београду је провео 14 година. Предавао је физику, хемију са минерологијом и технологијом, ботанику и зоологију. Опремио је кабинете свих ових наука, поручујући средства из иностранства, толико да су постали најуређенији кабинети у земљи, што је изазвало позитивне реакције савременика. Током свог рада у учитељској школи, хонорарно је предавао и у многим другим школама, попут Богословије и Више женске школе, где је такође опремио хемијски кабинет.
Почетком 1889. године почиње да предаје у Вишековој трговачкој школи, јединој школи ове врсте тада у земљи. Неколико година касније, када је та школа постала државна, постављен је за директора те школе. Захваљујући пре свега његовом раду, школа је постала један од најуређенијих завода у Србији, чији су план и програм одговарали светским трговачким академијама. Тако је након неколико година школа прерасла у Државну трговачку академију и Тодоровић стиче звање сталног директора у фебруару 1900. године које задржава све до пензије 1910. године.
Тодоровић је остао активан и након пензије. Најпре је предавао природне науке у Монашкој школи у Раковици. Затим је радио у Ћуприји као директор приватне гимназије, али је истовремено држао предавања и у Женској школи. У том граду је био и управник Трговачко-занатске школе. Радио је и у Скопљу, а након Првог светског рата и у Ужицу, да би се тек пред крај живота вратио у Београд, где је и умро.
У току његовог живота вођено је више ратова у којима је он учествовао као припадник војске. У српско-турском рату 1876. је био и у саставу минерске чете и као стручњак активирао мине. Одликован је медаљом за храброст и енергију. У другом српско-турском рату 1877 — 1878. је био управник магацина, а потом и помоћник интенданта јаворског кора у Ивањици и одликован је сребрном медаљом за ревносну службу. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. године, као и касније у рату 1912-1913. године и тада је био комесар у више резервних болница. И тада је понео више одликовања као што су Крст друштва српског црвеног крста, Крст друштва енглеског црвеног крста, Таковски крст, Орден Светог Саве трећег реда, Крст милосрђа и Орден Белог орла. Имао је четири сина и две кћери: Берислава (ађутант краља Петра), Бранислава (правник и економиста и власник Трговачке академије у мишарској улици), Мирослава (економиста у Бечу), Војислава (коњички пуковник), Љубицу (удата за генерала Бранка Пешића) и Ружицу (удата за генерала Мирослава Томића). Има бројне потомке.
(Подаци према Википедији)
Кћер Борислава Тодоровића, Љубица Пешић, као добровољна болничарка у току Балканских ратова.
На слици је у средини, са црвеним крстом на грудима.
Фотографије потичу из архиве г. Милана Пајевића.
Lepa slika! Ovo sam jedino zaboravio da iskomentarisem u vezi nje a jesam nameravao : na donjoj slici ( tj. sada slici gore ) koju daje nas uvazeni, cenjeni i velepostovani Milorad, sta mislite da rade ove zene? I sta je u ovim silnim irigatorima ( da izvinu dame) obesenim po zidovima, pitace se mozda mnogi. E, nije u njima rakija! Mada bilo je i nje.
Samo radi informacije: u irigatorima po zidovima nalazi se Carrel - Dakinov rastvor ( natrium hipohlorit ) koji koristio se u I Svetskom ratu za irigaciju ( ispiranje ) gnojnih rana. Nije jos bilo sulfonamida i antibiotika a ni srpskih srednjevekovnih melema iz poslekosovskog ciklusa narodnih pesama [ jer je vreme 'naopacke' bilo okrenuto, tj. ka sadasnjici ]. Zato ove dame, pozrtvovne bolnicarke, ispiraju rane svojih ranjenih srpskih junaka upravo ovim rastvorom, a oni sta su pri tome pili - pili su.
Da li sam ovo vec ispricao? Ispravicete me: elem, 1942. posecuje Churchill severnu Afriku da obodri svoje trupe (protiv Rommela). Ali nije znao da tamo iako je preko dana T = +40 C, nocu T bude do -6 C. Ledi se voda u casi ( istini za volju, ne i viski ). Tamo Churchill dobije tesko zapaljenje pluca. Spavao je on pod satorom ( kao u veme kada je bio mladic u Burskom ratu ) sa svojom vojskom, jer voleo je da se 'blizi' s vojnicima ( dakle, ocito nas covek! ). Poznati, njegov sistem: " V ", uz tompus.
Engleski lekari kazu mu da primi jedan najsavremeniji lek koji je izumeo neki A. Fleming i koji leci sve infekcije i prema kome su sulfonamidi ( nemacki izum ) nemocni. Churchill [ jogunio se i nece, pa nece da prima sulfonamide, makar i umro - jos jedan dokaz da je naseg gore list ] pristade na penicilin i tako bude izlecen. Kada su mu posle naglasavali vrline antibiotika, kome je i dugovao izlecenje, on ispovrti flasu viskija ( jer, verovatno svi shvataju, da u Sahari nije nikako mogla da se nabavi srpska prepecenica, mada je Churchill nije nipodastavao ) ispod svog poljskog kreveta. Rece im: ja sam, uz vas penicilin, ipak koristio i ovaj lek za "susicu" koji smo koristili nekada u Burskom ratu. Vidi se da on ima i krvi Obrenovica u sebi - sto rekao i Milorad. A upravo taj Milorad nas, da je zdrav !, i jeste i bice i mora da bude u pravu, i to: sada, potom, uvek i u vekove vekova!
Ove zgrade u Cvijicevoj zidane su specijalno za smestaj ruskih "instruktora". Posle Rezol. informbiroa Rusi odlaze, ispraznjene su i u njih useljavaju se nasi 'funcioneri' manjeg kalibra. Tetka i teca su tu ziveli i tu je rodjen, njihov sin, moj brat. Kasnije odlaze u razna mesta u Srbiji po direktivama i iz idealizma ( kao i Iznogudovi roditelji ) da bi zavrsili u Nisu.
Inace: jako je "dirljiv" partizanski-engleski jezik na fotkama sto je i postovana knjeginja uocila/o.
Odlične slike Vukomane i na njima interesantna odrednica za stari aerodrom na čudnoj varjanti srpsko-engleskog -- THE AERODROM
POZDRAV SVIMA ...
TROLEBUS U VUKA KARADZICA ... !!!?????
autobus
Jeste u Vukovoj, ulici osnivaca modernizma u srpskom jeziku - odmah vis-a-vis "Palace"- a. Vidi se i firma izlozbenog prostora koji i danas postoji na ovom lepom trgicu. Tada autobus jos nije nazivan "bus" niti se govorilo "trola", sto i objasnjava potkradenu tipografsku omasku. Jos nije bio sazreo trenutak za ove termine.
Da li je ova slika bila ikada i igde i ikome neophodna ! (pardon, - ?). Nekome jeste. Svet se zgrozio nad ubistvom srpskog kraljevskog para - normalno, jer jadan 'kulturni' svet bio je i ostao izuzetno nevin, Ha! Jedino Srbija nikako da stekne nevinost ( ako ju je ikada i imala - nobelovac Harold Pinter misli da ju je imala i ima je jos, i to mnogo vise od drugih ). Meni licno bitno je jedino da Nemacka ostane i dalje nevina.
Isti taj svet dobro znao je ( buduci ni najmanje 'juce rodjen' ) da Karadjordjevici nisu imali nikakvog udela u ovom ubistvu ( imajmo na umu da su ubistva vladara, jedna istorijski 'rutinska' stvar ). Zato se relativno brzo i "oprostilo" Karadjordjevicima. Ali, oni ipak seli su na okrvavljen presto Srbije - zato su ga i sami okrvavili 1934g.
Narod ( ne samo nas ) davno je primetio da velike pare ( ma bile one i savrseno posteno zaradjene ili korektno dobijene na lutriji ) donose kuci nesrecu ( da sada ne citiram ovde i neke prokupacke babe ). Ipak, narod ne daje neko objasnjenje zasto je to tako. Ali on empirijski zna da je vecinom tako.
Ove prelepe Zemunke dugih butina ( ne bi ih dao ni za neku postavu iz Holivuda ali dao bi ih mozda za odgovarajucu postavu iz Plejboja ), nisu mogle znati da ce se kroz 60. godina neopozivo utvrditi da duvan ( za razliku od alkohola, ovaj .. hm..! ) izaziva rak pluca, potencira nastanak raka dojke i uplivise da se trudnicama koje puse duvan radjaju deca s izvesnim anomalijama u razvoju, itd.
Sve im se treba da ioprosti. Mislim da se i Milorad slaze?
Ove zgrade u Cvijicevoj zidane su specijalno za smestaj ruskih "instruktora". Posle Rezol. informbiroa Rusi odlaze, ispraznjene su i u njih useljavaju se nasi 'funcioneri' manjeg kalibra. Tetka i teca su tu ziveli i tu je rodjen, njihov sin, moj brat. Kasnije odlaze u razna mesta u Srbiji po direktivama i iz idealizma ( kao i Iznogudovi roditelji ) da bi zavrsili u Nisu.
Inace: jako je "dirljiv" partizanski-engleski jezik na fotkama sto je i postovana knjeginja uocila/o.
Zanimljivo, stanovi po svojoj strukturi i organizaciji (pa čak i načinu zidanja) uopšte nisu loši - sledili su načine zidanja od pre rata (čak je i jedan predratni arhitekta, Vladeta Maksimović, ovo projektovao).
Jedino je završna obrada bila očajno skromna.
Борислав Б. Тодоровић, снимљен у Ници, за време Првог светског рата
Борислав Тодоровић је творац првог средњошколског програма хемије у Србији. Рођен је 26. октобра 1846. године у селу Овчини које припада ужичком округу. Умро је 24. јула 1925. године у Београду.
(Подаци према Википедији)Основну школу је завршио у Рогачици, гимназију у Ужицу 1862. године, а вишу гимназију у београдској Првој гимназији 1868. године. Пошто је у Првој гимназији био одличан ђак, држава га је стипендирала (био је тзв. благодејанац). Такође, у тој гимназији је био оснивач и први председник ђачке дружине „Српска нада“.
На Великој школи у Београду се уписао на Технички факултет 1868. године, али је убрзо прешао на Филозофски факултет. Хемију је похађао код Михаила Рашковића, али је после његове смрти вероватно похађао предавања Симе Лозанића. Његов рад на Великој школи је био веома успешан: већ 1872. године је путовао са Јосифом Панчићем по Србији као један од најбољих ђака, са циљем истраживања флоре, потом су његови радови два пута били награђивани и био је и члан студентског друштва „Побратимство“, а једно време и председник тог друштва.
Велику школу је завршио 1873. године, али је наставио студије природних наука на Универзитету у Берлину још два семестра код чувеног Хофмана, код кога је студирао и Сима Лозанић.
По повратку у земљу, 22. августа 1874. године, почео је да предаје у крагујевачкој гимназији и хонорарно у истом граду у учитељској школи хемију, али и друге науке, па и српски језик. Држао је и јавна предавања, која је спремао из најновијих књига из хемије које је поручивао из Берлина. Старао се и о опремљености кабинета свих природних наука у школама у којима је радио.
Тодоровић је у августу 1877. премештен у Београд у Учитељску школу где је убрзо постао професор. С обзиром да му је плата била иста, он је овај премештај сматрао казном јер је живот у Београду био скупљи. Уз подршку директора школе у Крагујевцу молио је министра просвете да остане на свом старом радном месту, али његовој молби није удовољено. У школи у Београду је провео 14 година. Предавао је физику, хемију са минерологијом и технологијом, ботанику и зоологију. Опремио је кабинете свих ових наука, поручујући средства из иностранства, толико да су постали најуређенији кабинети у земљи, што је изазвало позитивне реакције савременика. Током свог рада у учитељској школи, хонорарно је предавао и у многим другим школама, попут Богословије и Више женске школе, где је такође опремио хемијски кабинет.
Почетком 1889. године почиње да предаје у Вишековој трговачкој школи, јединој школи ове врсте тада у земљи. Неколико година касније, када је та школа постала државна, постављен је за директора те школе. Захваљујући пре свега његовом раду, школа је постала један од најуређенијих завода у Србији, чији су план и програм одговарали светским трговачким академијама. Тако је након неколико година школа прерасла у Државну трговачку академију и Тодоровић стиче звање сталног директора у фебруару 1900. године које задржава све до пензије 1910. године.
Тодоровић је остао активан и након пензије. Најпре је предавао природне науке у Монашкој школи у Раковици. Затим је радио у Ћуприји као директор приватне гимназије, али је истовремено држао предавања и у Женској школи. У том граду је био и управник Трговачко-занатске школе. Радио је и у Скопљу, а након Првог светског рата и у Ужицу, да би се тек пред крај живота вратио у Београд, где је и умро.
У току његовог живота вођено је више ратова у којима је он учествовао као припадник војске. У српско-турском рату 1876. је био и у саставу минерске чете и као стручњак активирао мине. Одликован је медаљом за храброст и енергију. У другом српско-турском рату 1877 — 1878. је био управник магацина, а потом и помоћник интенданта јаворског кора у Ивањици и одликован је сребрном медаљом за ревносну службу. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. године, као и касније у рату 1912-1913. године и тада је био комесар у више резервних болница. И тада је понео више одликовања као што су Крст друштва српског црвеног крста, Крст друштва енглеског црвеног крста, Таковски крст, Орден Светог Саве трећег реда, Крст милосрђа и Орден Белог орла.
Имао је четири сина и две кћери: Берислава (ађутант краља Петра), Бранислава (правник и економиста и власник Трговачке академије у мишарској улици), Мирослава (економиста у Бечу), Војислава (коњички пуковник), Љубицу (удата за генерала Бранка Пешића) и Ружицу (удата за генерала Мирослава Томића). Има бројне потомке.
Кћер Борислава Тодоровића, Љубица Пешић, као добровољна болничарка у току Балканских ратова.
На слици је у средини, са црвеним крстом на грудима.
Фотографије потичу из архиве г. Милана Пајевића.
Lepa slika! Ovo sam jedino zaboravio da iskomentarisem u vezi nje a jesam nameravao : na donjoj slici ( tj. sada slici gore ) koju daje nas uvazeni, cenjeni i velepostovani Milorad, sta mislite da rade ove zene? I sta je u ovim silnim irigatorima ( da izvinu dame ) obesenim po zidovima, pitace se mozda mnogi. E, nije u njima rakija! Mada bilo je i nje.
Samo radi informacije: u irigatorima po zidovima nalazi se Carrel - Dakinov rastvor ( natrium hipohlorit ) koji koristio se u I Svetskom ratu za irigaciju ( ispiranje ) gnojnih rana. Nije jos bilo sulfonamida i antibiotika a ni srpskih srednjevekovnih melema iz poslekosovskog ciklusa narodnih pesama [ jer je vreme 'naopacke' bilo okrenuto, tj. ka sadasnjici ]. Zato ove dame, pozrtvovne bolnicarke, ispiraju rane svojih ranjenih srpskih junaka upravo ovim rastvorom, a oni sta su pri tome pili - pili su.
Da li sam ovo vec ispricao? Ispravicete me: elem, 1942. posecuje Churchill severnu Afriku da obodri svoje trupe (protiv Rommela). Ali nije znao da tamo iako je preko dana T = +40 C, nocu T bude do -6 C. Ledi se voda u casi ( istini za volju, ne i viski ). Tamo Churchill dobije tesko zapaljenje pluca. Spavao je on pod satorom ( kao u veme kada je bio mladic u Burskom ratu ) sa svojom vojskom, jer voleo je da se 'blizi' s vojnicima ( dakle, ocito nas covek! ). Poznati, njegov sistem: " V ", uz tompus.
Engleski lekari kazu mu da primi jedan najsavremeniji lek koji je izumeo neki A. Fleming i koji leci sve infekcije i prema kome su sulfonamidi ( nemacki izum ) nemocni. Churchill [ jogunio se i nece, pa nece da prima sulfonamide, makar i umro - jos jedan dokaz da je naseg gore list ] pristade na penicilin i tako bude izlecen. Kada su mu posle naglasavali vrline antibiotika, kome je i dugovao izlecenje, on ispovrti flasu viskija ( jer, verovatno svi shvataju, da u Sahari nije nikako mogla da se nabavi srpska prepecenica, mada je Churchill nije nipodastavao ) ispod svog poljskog kreveta. Rece im: ja sam, uz vas penicilin, ipak koristio i ovaj lek za "susicu" koji smo koristili nekada u Burskom ratu. Vidi se da on ima i krvi Obrenovica u sebi - sto rekao i Milorad. A upravo taj Milorad nas, da je zdrav !, i jeste i bice i mora da bude u pravu, i to: sada, potom, uvek i u vekove vekova!
А ово где је прецизно?
(Обиђох и круг ВМА, и Раковицу, и забележих тамо разне споменике, али ове не нађох)
Прецизну локацију сам Вам назначио на снимку.
У току је нека реконструкција овог спомен-паркића, видео сам у пролазу пре пар недеља.
Хвала најлепше такође.
A oво је снимак из супротног правца, негде из 1971-72. У том сам паркићу одрастао.