Onda knjiga ne valja a Aleksandar Deroko koji se i sam nalazi na fotografiji kao pilot izmišlja priču o pripremama na Banjici pred odlazak za Francusku u pilotsku školu. "Pre nego što smo bili upućeni u Francusku, proveli smo par meseci na Banjici više Beograda, gde je bila prva aeroplanska eskadrila Srpske vojske. Vežbali smo na nama dragom "Skakavcu" ali smo i leteli kao izviđači i bacali, sećam se, letke iznad Dunava sa pobedonosnom objavom o velikoj pobedi Ruske vojske - da je pala Austriska tvrđava "Pšemisl"....
Fotografija nije mogla nikako da bude napravljena 1914. jer je tvrđava Pšemisl pala 22. marta 1915. i Rusi su je držali sve do 3. juna iste godine. Osim toga, pitomci su upućeni u Francusku u leto ili jesen 1915. Do tog vremena (kako piše u članku u "Novostima") "nakon oslobođenja Beograda, Balonsko odeljenje i Aeroplanska eskadra su premešteni na Banjicu, odakle su od januara do kraja aprila 1915. godine uglavnom izvršavali izviđačke zadatke za potrebe Komande odbrane Beograda. Posle velikih uspeha srpske vojske u Kolubarskoj bici, francuska vlada donosi odluku da kao pomoć u Srbiju uputi eskadrilu MF-93 sa dvanaest novih aviona tipa “farman”. Ova eskadrila je posela ratno letelište na Banjici sa zadatkom da štiti deo fronta od Smedereva, duž Dunava, Save i Drine do Loznice. Srpska eskadrila se premešta u Požarevac i pokriva deo fronta od Smedereva do Golupca. Sredinom 1915. godine u Požarevcu sa radom otpočinje i prva pilotska škola, u koju stižu odabrani mladići - vazduhoplovni entuzijasti iz redova srpske vojske (Aleksandar Deroko, Milorad Popović, Mateja Hođera, Dragiša Vujić, Petar Bulić, Fridrih Rot, Siniša Stefanović i drugi). Škola je radila nepunih mesec dana, a njeni polaznici su, zbog ratnih uslova u zemlji, upućeni na dalje školovanje u Francusku." Kao što je napisao Iznogud, Blerio Pingvin je stigao u Srbiju 1915. i odmah upućen u Požarevac (a gde bi drugde kad je tamo bila srpska eskadrila od kraja aprila 1915.)
Ovi podaci su dovoljan materijal za rekonstrukciju tog perioda. Svaka čast sećanjima Deroka ali ovo je primer kada izjave očevidaca nisu dovoljno pouzdane. Dakle, Deroko pravilno u sećanjima locira eskadrilu na Banjici ali on zaboravlja da je došlo do prekomande nakon pada Pšemisla. Ono što mi je nejasno u celoj priči jeste kako je Deroko leteo kao izviđač početkom godine a u Požarevcu bio pitomac vojne pilotske škole. Mada je u ratu mnogo šta moguće pa i to da zbog potrebe službe nauči da leti i počne da leti a kasnije ode na zvanični kurs. Ovde je ključni moment datum preseljenja jedinice u Požarevac i datum dolaska Blerio Pingvina u sastav srpskog vazduhoplovstva. Ili se Deroko prebacio u svojim sećanjima i prespojio događaje ili je Iznogud izneo netačan podatak o prijemu aviona. Treće ne vidim.
Sam podatak da je fotografija napravljena na Banjici 1914. (datovanje sigurno pogrešno) dovodi u sumnju, po prirodi stvari, i podatke u knjizi. Zapravo, mogu se smatrati tačnim samo oni podaci koje potvrđuju drugi izvori. Bez ljutnje (znam da će ovo nekom ići na nerve), ali u ozbiljnim istraživanjima je to osnovni princip. Ne samo što su 1300 kaplara bili u Skoplju na obuci do Kolubarske bitke a zatim svi u novembru upućeni na front kada su pre same Kolubarske bitke svi unapređeni u podnarednike i postavljeni za komandire vodova. Pogledajte Mihajlovića, Rota i Hođeru na fotografiji: nose šapke a ne obične šajkače, znači da je snimak posle Kolubarske bitke jer su ovde u podoficirskim činovima. Osim toga, obratite pažnju na izraslu travu (neću da tvrdim da je već košena) i poprilično olistalo drveće. Mislim, ipak, da je fotografija napravljena u Požarevcu i to najverovatnije ubrzo po prijemu Blerio Pingvina.
Na kraju, ovde je upotrebljena ružna fraza "... Aleksandar Deroko koji se i sam nalazi na fotografiji kao pilot izmišlja priču ..." koja indirektno navodi na pomisao kako (ne daj Bože) optužismo čoveka da ne govori istinu, da ne upotrebim ružniji izraz. Daleko bilo, samo ni izjave direktnih očevidaca ponekad nisu sasvim objektivne i podležu kritičkoj analizi. To što se Deroko (verovatno) "prebacio" u sećanjima ne oduzima ništa od njegove veličine.
Сећања су сећања, али документи су меродавни. Из већ наведене пожаревачке публикације:
Ево још једног сведочанства савременика из исте епохе из које је и Дероково. Надајмо се да је тачније : ) Из књиге Јована Д. Ружића "Сећања и успомене", Београд 1973.
"Била је то прва победа «Велике Србије» и то над једним реномираним противником, која је оправдавала оснивање још једног клуба у Београду са изгледима да се са успехом бори са већ постојећим клубовима и тиме допринесе даљем развоју и напретку фудбала. Када се то и догодило, руководство клуба је сматрало да ту прву победу треба прославити на нарочити начин. То је и учињено на «банкету» који је клуб, после утакмице, приредио у познатој палилулској кафани «Сабља димискија». Та кафана се налазила отприлике на месту где је данас (на Булевару Народне Револуције) ресторан «Мадера» и била је чувена по одличном јелу и пићу, весељу и песми њених гостију, боема Палилулаца. Налазећи се у непосредној близини сва три фудбалска игралишта «БСК-а», «Велике Србије» и «Српског мача», која су се налазила на «Тркалишту» тј. на простору од Правног факултета до Студентског дома, ова је кафана била састајалиште спортиста и навијача, па је због тога и изабрана за ово спортско славље. Домаћин је разуме се био «Чика Дача» као председник клуба и најстарији његов члан. Поред играча присуствовали су и чланови управе, а кафану су напунили и навијачи клуба. Одржане су безбројне и одушевљене здравице у част победе, изречене су оптимистичке наде у погледу следећих победа. За мене је ово био први «банкет» у част победе у којој сам и ја као играч учествовао, па тако је то била и прва «награда» за добру игру. Са том напоменом да ће ова врста «награде» за мене и за све друге праве аматере спортисте онога доба, остати до краја наше спортске активности једина награда коју смо добијали од клубова. Клуб нам је по завршеној утакмици плаћао неограничене количине роштиља уз понеку чашу пива или шприцера. То су користили само неки од старијих играча јер ми млађи нисмо пили алкохол. На тим «банкетима» после победе, као што је био случај и са овим мојим првим, орила се песма праћена шалама и бескрајним коментарима саме игре. После изгубљене утакмице атмосфера би се већ мењала. Роштиљ би био брзо ликвидиран, изостале би песме и шале а сви смо изјављивали да смо «уморни» и брзо се разилазили кућама.
Познат као одличан угоститељ, власник «Сабље димискије» Мика Николић популарно звани «Цукер», био је ватрени навијач «БСК-а», па је ова кафана била стварно састајалиште чланова и пријатеља тога клуба и ако су се у њој окупљали и припадници других клубова. Она је то остала и после Првог светског рата, када је због рушења зграде на «Ташмајдану» кафана пресељена у зграду у улици Џорџа Вашингтона број 54 где и данас постоји као радионица. Игралиште «БСК-а» било је пресељено на место где је данас стадион ЈНА, а «Сабља димискија» је после Другог светског рата затворена."
Погледао сам, Џорџа Вашингтона 54 је онај мали комад између Стевана Сремца и Генерала Лешјанина.
Ђачко купатило налазило се на обали Дунава, отприлике где је данас споменик браниоцима Београда из Првог светског рата. Изграђено је 1930-их на иницијативу професора гимнастике из Реалке. Личило је на остала купатила са дрвеним кабинама и ограђеним делом (тј. базеном). Испочетка отворено само за ђаке реалке, ускоро је постало доступно свима. Било је омиљено окупљалиште младих, поред њега се играо фудбал па и кошарка. 1959. у њега се усељава Академски кајак клуб који ту остаје све до његовог уклањања 1974. током радова на изградњи спортског центра "25. мај".
Зна ли неко нешто више о Ђачком купатилу на Дунаву од овога? Хвала унапред!
Hvala za fotografiju. Sa nje se može sagledati koliko su današnji takozvani "restauratori" ovog zdanja proizvoljno i tendenziozno prepravili arhitekturu ove zgrade, stavljajući elemente koje ona nikada nije imala.
Kao da je u pitanju nečija prćija sa kojom se svako igra prema nahođenju.
Onda knjiga ne valja a Aleksandar Deroko koji se i sam nalazi na fotografiji kao pilot izmišlja priču o pripremama na Banjici pred odlazak za Francusku u pilotsku školu. "Pre nego što smo bili upućeni u Francusku, proveli smo par meseci na Banjici više Beograda, gde je bila prva aeroplanska eskadrila Srpske vojske. Vežbali smo na nama dragom "Skakavcu" ali smo i leteli kao izviđači i bacali, sećam se, letke iznad Dunava sa pobedonosnom objavom o velikoj pobedi Ruske vojske - da je pala Austriska tvrđava "Pšemisl"....
Fotografija nije mogla nikako da bude napravljena 1914. jer je tvrđava Pšemisl pala 22. marta 1915. i Rusi su je držali sve do 3. juna iste godine. Osim toga, pitomci su upućeni u Francusku u leto ili jesen 1915. Do tog vremena (kako piše u članku u "Novostima") "nakon oslobođenja Beograda, Balonsko odeljenje i Aeroplanska eskadra su premešteni na Banjicu, odakle su od januara do kraja aprila 1915. godine uglavnom izvršavali izviđačke zadatke za potrebe Komande odbrane Beograda. Posle velikih uspeha srpske vojske u Kolubarskoj bici, francuska vlada donosi odluku da kao pomoć u Srbiju uputi eskadrilu MF-93 sa dvanaest novih aviona tipa “farman”. Ova eskadrila je posela ratno letelište na Banjici sa zadatkom da štiti deo fronta od Smedereva, duž Dunava, Save i Drine do Loznice. Srpska eskadrila se premešta u Požarevac i pokriva deo fronta od Smedereva do Golupca. Sredinom 1915. godine u Požarevcu sa radom otpočinje i prva pilotska škola, u koju stižu odabrani mladići - vazduhoplovni entuzijasti iz redova srpske vojske (Aleksandar Deroko, Milorad Popović, Mateja Hođera, Dragiša Vujić, Petar Bulić, Fridrih Rot, Siniša Stefanović i drugi). Škola je radila nepunih mesec dana, a njeni polaznici su, zbog ratnih uslova u zemlji, upućeni na dalje školovanje u Francusku." Kao što je napisao Iznogud, Blerio Pingvin je stigao u Srbiju 1915. i odmah upućen u Požarevac (a gde bi drugde kad je tamo bila srpska eskadrila od kraja aprila 1915.)
Ovi podaci su dovoljan materijal za rekonstrukciju tog perioda. Svaka čast sećanjima Deroka ali ovo je primer kada izjave očevidaca nisu dovoljno pouzdane. Dakle, Deroko pravilno u sećanjima locira eskadrilu na Banjici ali on zaboravlja da je došlo do prekomande nakon pada Pšemisla. Ono što mi je nejasno u celoj priči jeste kako je Deroko leteo kao izviđač početkom godine a u Požarevcu bio pitomac vojne pilotske škole. Mada je u ratu mnogo šta moguće pa i to da zbog potrebe službe nauči da leti i počne da leti a kasnije ode na zvanični kurs. Ovde je ključni moment datum preseljenja jedinice u Požarevac i datum dolaska Blerio Pingvina u sastav srpskog vazduhoplovstva. Ili se Deroko prebacio u svojim sećanjima i prespojio događaje ili je Iznogud izneo netačan podatak o prijemu aviona. Treće ne vidim.
Sam podatak da je fotografija napravljena na Banjici 1914. (datovanje sigurno pogrešno) dovodi u sumnju, po prirodi stvari, i podatke u knjizi. Zapravo, mogu se smatrati tačnim samo oni podaci koje potvrđuju drugi izvori. Bez ljutnje (znam da će ovo nekom ići na nerve), ali u ozbiljnim istraživanjima je to osnovni princip. Ne samo što su 1300 kaplara bili u Skoplju na obuci do Kolubarske bitke a zatim svi u novembru upućeni na front kada su pre same Kolubarske bitke svi unapređeni u podnarednike i postavljeni za komandire vodova. Pogledajte Mihajlovića, Rota i Hođeru na fotografiji: nose šapke a ne obične šajkače, znači da je snimak posle Kolubarske bitke jer su ovde u podoficirskim činovima. Osim toga, obratite pažnju na izraslu travu (neću da tvrdim da je već košena) i poprilično olistalo drveće. Mislim, ipak, da je fotografija napravljena u Požarevcu i to najverovatnije ubrzo po prijemu Blerio Pingvina.
Na kraju, ovde je upotrebljena ružna fraza "... Aleksandar Deroko koji se i sam nalazi na fotografiji kao pilot izmišlja priču ..." koja indirektno navodi na pomisao kako (ne daj Bože) optužismo čoveka da ne govori istinu, da ne upotrebim ružniji izraz. Daleko bilo, samo ni izjave direktnih očevidaca ponekad nisu sasvim objektivne i podležu kritičkoj analizi. To što se Deroko (verovatno) "prebacio" u sećanjima ne oduzima ništa od njegove veličine.
Сећања су сећања, али документи су меродавни. Из већ наведене пожаревачке публикације:
Koji kvalitet snimka!!!
"Била је то прва победа «Велике Србије» и то над једним реномираним противником, која је оправдавала оснивање још једног клуба у Београду са изгледима да се са успехом бори са већ постојећим клубовима и тиме допринесе даљем развоју и напретку фудбала. Када се то и догодило, руководство клуба је сматрало да ту прву победу треба прославити на нарочити начин. То је и учињено на «банкету» који је клуб, после утакмице, приредио у познатој палилулској кафани «Сабља димискија». Та кафана се налазила отприлике на месту где је данас (на Булевару Народне Револуције) ресторан «Мадера» и била је чувена по одличном јелу и пићу, весељу и песми њених гостију, боема Палилулаца. Налазећи се у непосредној близини сва три фудбалска игралишта «БСК-а», «Велике Србије» и «Српског мача», која су се налазила на «Тркалишту» тј. на простору од Правног факултета до Студентског дома, ова је кафана била састајалиште спортиста и навијача, па је због тога и изабрана за ово спортско славље. Домаћин је разуме се био «Чика Дача» као председник клуба и најстарији његов члан. Поред играча присуствовали су и чланови управе, а кафану су напунили и навијачи клуба. Одржане су безбројне и одушевљене здравице у част победе, изречене су оптимистичке наде у погледу следећих победа. За мене је ово био први «банкет» у част победе у којој сам и ја као играч учествовао, па тако је то била и прва «награда» за добру игру. Са том напоменом да ће ова врста «награде» за мене и за све друге праве аматере спортисте онога доба, остати до краја наше спортске активности једина награда коју смо добијали од клубова. Клуб нам је по завршеној утакмици плаћао неограничене количине роштиља уз понеку чашу пива или шприцера. То су користили само неки од старијих играча јер ми млађи нисмо пили алкохол. На тим «банкетима» после победе, као што је био случај и са овим мојим првим, орила се песма праћена шалама и бескрајним коментарима саме игре. После изгубљене утакмице атмосфера би се већ мењала. Роштиљ би био брзо ликвидиран, изостале би песме и шале а сви смо изјављивали да смо «уморни» и брзо се разилазили кућама.
Познат као одличан угоститељ, власник «Сабље димискије» Мика Николић популарно звани «Цукер», био је ватрени навијач «БСК-а», па је ова кафана била стварно састајалиште чланова и пријатеља тога клуба и ако су се у њој окупљали и припадници других клубова. Она је то остала и после Првог светског рата, када је због рушења зграде на «Ташмајдану» кафана пресељена у зграду у улици Џорџа Вашингтона број 54 где и данас постоји као радионица. Игралиште «БСК-а» било је пресељено на место где је данас стадион ЈНА, а «Сабља димискија» је после Другог светског рата затворена."
Погледао сам, Џорџа Вашингтона 54 је онај мали комад између Стевана Сремца и Генерала Лешјанина.
Ovaj voz ili polazi sa nekog 10, 11 koloseka ili u to vreme stanica još nije imala onaj drugi deo koji gleda na današnju autobusku stanicu.
Зна ли неко нешто више о Ђачком купатилу на Дунаву од овога? Хвала унапред!
Hvala za fotografiju. Sa nje se može sagledati koliko su današnji takozvani "restauratori" ovog zdanja proizvoljno i tendenziozno prepravili arhitekturu ove zgrade, stavljajući elemente koje ona nikada nije imala.
Kao da je u pitanju nečija prćija sa kojom se svako igra prema nahođenju.