Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.
Hvala za ovaj tužan podatak. Iznenadjen sam da neko o ovome vodi računa. Možda bi trebalo staviti neku lepu ploču na kojoj bi ovo pisalo.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.
Hvala za ovaj tužan podatak. Iznenadjen sam da neko o ovome vodi računa. Možda bi trebalo staviti neku lepu ploču na kojoj bi ovo pisalo.
Свакако би требало ставити плочу на којој би се спомињало на "стазу смрти".
Борислав Б. Тодоровић, снимљен у Ници, за време Првог светског рата
Борислав Тодоровић је творац првог средњошколског програма хемије у Србији. Рођен је 26. октобра 1846. године у селу Овчини које припада ужичком округу. Умро је 24. јула 1925. године у Београду.
Основну школу је завршио у Рогачици, гимназију у Ужицу 1862. године, а вишу гимназију у београдској Првој гимназији 1868. године. Пошто је у Првој гимназији био одличан ђак, држава га је стипендирала (био је тзв. благодејанац). Такође, у тој гимназији је био оснивач и први председник ђачке дружине „Српска нада“.
На Великој школи у Београду се уписао на Технички факултет 1868. године, али је убрзо прешао на Филозофски факултет. Хемију је похађао код Михаила Рашковића, али је после његове смрти вероватно похађао предавања Симе Лозанића. Његов рад на Великој школи је био веома успешан: већ 1872. године је путовао са Јосифом Панчићем по Србији као један од најбољих ђака, са циљем истраживања флоре, потом су његови радови два пута били награђивани и био је и члан студентског друштва „Побратимство“, а једно време и председник тог друштва.
Велику школу је завршио 1873. године, али је наставио студије природних наука на Универзитету у Берлину још два семестра код чувеног Хофмана, код кога је студирао и Сима Лозанић.
По повратку у земљу, 22. августа 1874. године, почео је да предаје у крагујевачкој гимназији и хонорарно у истом граду у учитељској школи хемију, али и друге науке, па и српски језик. Држао је и јавна предавања, која је спремао из најновијих књига из хемије које је поручивао из Берлина. Старао се и о опремљености кабинета свих природних наука у школама у којима је радио.
Тодоровић је у августу 1877. премештен у Београд у Учитељску школу где је убрзо постао професор. С обзиром да му је плата била иста, он је овај премештај сматрао казном јер је живот у Београду био скупљи. Уз подршку директора школе у Крагујевцу молио је министра просвете да остане на свом старом радном месту, али његовој молби није удовољено. У школи у Београду је провео 14 година. Предавао је физику, хемију са минерологијом и технологијом, ботанику и зоологију. Опремио је кабинете свих ових наука, поручујући средства из иностранства, толико да су постали најуређенији кабинети у земљи, што је изазвало позитивне реакције савременика. Током свог рада у учитељској школи, хонорарно је предавао и у многим другим школама, попут Богословије и Више женске школе, где је такође опремио хемијски кабинет.
Почетком 1889. године почиње да предаје у Вишековој трговачкој школи, јединој школи ове врсте тада у земљи. Неколико година касније, када је та школа постала државна, постављен је за директора те школе. Захваљујући пре свега његовом раду, школа је постала један од најуређенијих завода у Србији, чији су план и програм одговарали светским трговачким академијама. Тако је након неколико година школа прерасла у Државну трговачку академију и Тодоровић стиче звање сталног директора у фебруару 1900. године које задржава све до пензије 1910. године.
Тодоровић је остао активан и након пензије. Најпре је предавао природне науке у Монашкој школи у Раковици. Затим је радио у Ћуприји као директор приватне гимназије, али је истовремено држао предавања и у Женској школи. У том граду је био и управник Трговачко-занатске школе. Радио је и у Скопљу, а након Првог светског рата и у Ужицу, да би се тек пред крај живота вратио у Београд, где је и умро.
У току његовог живота вођено је више ратова у којима је он учествовао као припадник војске. У српско-турском рату 1876. је био и у саставу минерске чете и као стручњак активирао мине. Одликован је медаљом за храброст и енергију. У другом српско-турском рату 1877 — 1878. је био управник магацина, а потом и помоћник интенданта јаворског кора у Ивањици и одликован је сребрном медаљом за ревносну службу. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. године, као и касније у рату 1912-1913. године и тада је био комесар у више резервних болница. И тада је понео више одликовања као што су Крст друштва српског црвеног крста, Крст друштва енглеског црвеног крста, Таковски крст, Орден Светог Саве трећег реда, Крст милосрђа и Орден Белог орла. Имао је четири сина и две кћери: Берислава (ађутант краља Петра), Бранислава (правник и економиста и власник Трговачке академије у мишарској улици), Мирослава (економиста у Бечу), Војислава (коњички пуковник), Љубицу (удата за генерала Бранка Пешића) и Ружицу (удата за генерала Мирослава Томића). Има бројне потомке.
(Подаци према Википедији)
Кћер Борислава Тодоровића, Љубица Пешић, као добровољна болничарка у току Балканских ратова.
На слици је у средини, са црвеним крстом на грудима.
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. . Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
pozdrzavam Vasu inicijativu, mnogi ni ne razmisljaju o Banjickom logoru i tim teskim danima,al kad sam procitao svedocanstva iz knjige "Grad borbe i slobode" zaledio sam se. Zaista strasno. Zahvaljujuci listu Savski venac,ja sam za tu kaldrmu cuo jos pre,al sam u medjuvrmeenu zaboravio gde se ona nalazi,pa sam pogresno vezivao njenu lokaciju za Senjak,u momentima kad sam se setio tog clanka. Inace,danas sam sa ocem bio na otkrivanju biste Milutinca,htedoh da Vam se javim,ali bila guzva oko vas i predsednika, pa rekoh ajd da ne prekidam ljude u razgovoru :) Vlada V.
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
Било би јако добро када би се ту нашла и спомен-плоча.
Мени се допала идеја о нишама са свећама на зиду уз улицу, мислим да би то био прави израз пијетета према жртвама.
А промена имена улице још једном потврђује како је Србија, па самим тим и Београд, пуна супротности које се стичу у неком историјском тренутку.
Музеј логора који су основали Немци (тачније нацисти) да би затварали и убијали људе са ових простора, који су означени као непријатељи Трећег Рајха (иако је Јеврејима ускраћена чак и могућност да буду лојални), налази се у улици која носи име једног Немца (тачније Лужичког Србина), пруског официра који се несебично ставио у службу овог народа и постао један од нас.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.
Hvala za ovaj tužan podatak. Iznenadjen sam da neko o ovome vodi računa. Možda bi trebalo staviti neku lepu ploču na kojoj bi ovo pisalo.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.
Hvala za ovaj tužan podatak. Iznenadjen sam da neko o ovome vodi računa. Možda bi trebalo staviti neku lepu ploču na kojoj bi ovo pisalo.
Свакако би требало ставити плочу на којој би се спомињало на "стазу смрти".
Борислав Б. Тодоровић, снимљен у Ници, за време Првог светског рата
Борислав Тодоровић је творац првог средњошколског програма хемије у Србији. Рођен је 26. октобра 1846. године у селу Овчини које припада ужичком округу. Умро је 24. јула 1925. године у Београду.
(Подаци према Википедији)Основну школу је завршио у Рогачици, гимназију у Ужицу 1862. године, а вишу гимназију у београдској Првој гимназији 1868. године. Пошто је у Првој гимназији био одличан ђак, држава га је стипендирала (био је тзв. благодејанац). Такође, у тој гимназији је био оснивач и први председник ђачке дружине „Српска нада“.
На Великој школи у Београду се уписао на Технички факултет 1868. године, али је убрзо прешао на Филозофски факултет. Хемију је похађао код Михаила Рашковића, али је после његове смрти вероватно похађао предавања Симе Лозанића. Његов рад на Великој школи је био веома успешан: већ 1872. године је путовао са Јосифом Панчићем по Србији као један од најбољих ђака, са циљем истраживања флоре, потом су његови радови два пута били награђивани и био је и члан студентског друштва „Побратимство“, а једно време и председник тог друштва.
Велику школу је завршио 1873. године, али је наставио студије природних наука на Универзитету у Берлину још два семестра код чувеног Хофмана, код кога је студирао и Сима Лозанић.
По повратку у земљу, 22. августа 1874. године, почео је да предаје у крагујевачкој гимназији и хонорарно у истом граду у учитељској школи хемију, али и друге науке, па и српски језик. Држао је и јавна предавања, која је спремао из најновијих књига из хемије које је поручивао из Берлина. Старао се и о опремљености кабинета свих природних наука у школама у којима је радио.
Тодоровић је у августу 1877. премештен у Београд у Учитељску школу где је убрзо постао професор. С обзиром да му је плата била иста, он је овај премештај сматрао казном јер је живот у Београду био скупљи. Уз подршку директора школе у Крагујевцу молио је министра просвете да остане на свом старом радном месту, али његовој молби није удовољено. У школи у Београду је провео 14 година. Предавао је физику, хемију са минерологијом и технологијом, ботанику и зоологију. Опремио је кабинете свих ових наука, поручујући средства из иностранства, толико да су постали најуређенији кабинети у земљи, што је изазвало позитивне реакције савременика. Током свог рада у учитељској школи, хонорарно је предавао и у многим другим школама, попут Богословије и Више женске школе, где је такође опремио хемијски кабинет.
Почетком 1889. године почиње да предаје у Вишековој трговачкој школи, јединој школи ове врсте тада у земљи. Неколико година касније, када је та школа постала државна, постављен је за директора те школе. Захваљујући пре свега његовом раду, школа је постала један од најуређенијих завода у Србији, чији су план и програм одговарали светским трговачким академијама. Тако је након неколико година школа прерасла у Државну трговачку академију и Тодоровић стиче звање сталног директора у фебруару 1900. године које задржава све до пензије 1910. године.
Тодоровић је остао активан и након пензије. Најпре је предавао природне науке у Монашкој школи у Раковици. Затим је радио у Ћуприји као директор приватне гимназије, али је истовремено држао предавања и у Женској школи. У том граду је био и управник Трговачко-занатске школе. Радио је и у Скопљу, а након Првог светског рата и у Ужицу, да би се тек пред крај живота вратио у Београд, где је и умро.
У току његовог живота вођено је више ратова у којима је он учествовао као припадник војске. У српско-турском рату 1876. је био и у саставу минерске чете и као стручњак активирао мине. Одликован је медаљом за храброст и енергију. У другом српско-турском рату 1877 — 1878. је био управник магацина, а потом и помоћник интенданта јаворског кора у Ивањици и одликован је сребрном медаљом за ревносну службу. Учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. године, као и касније у рату 1912-1913. године и тада је био комесар у више резервних болница. И тада је понео више одликовања као што су Крст друштва српског црвеног крста, Крст друштва енглеског црвеног крста, Таковски крст, Орден Светог Саве трећег реда, Крст милосрђа и Орден Белог орла.
Имао је четири сина и две кћери: Берислава (ађутант краља Петра), Бранислава (правник и економиста и власник Трговачке академије у мишарској улици), Мирослава (економиста у Бечу), Војислава (коњички пуковник), Љубицу (удата за генерала Бранка Пешића) и Ружицу (удата за генерала Мирослава Томића). Има бројне потомке.
Кћер Борислава Тодоровића, Љубица Пешић, као добровољна болничарка у току Балканских ратова.
На слици је у средини, са црвеним крстом на грудима.
Фотографије потичу из архиве г. Милана Пајевића.
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. . Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
pozdrzavam Vasu inicijativu, mnogi ni ne razmisljaju o Banjickom logoru i tim teskim danima,al kad sam procitao svedocanstva iz knjige "Grad borbe i slobode" zaledio sam se. Zaista strasno. Zahvaljujuci listu Savski venac,ja sam za tu kaldrmu cuo jos pre,al sam u medjuvrmeenu zaboravio gde se ona nalazi,pa sam pogresno vezivao njenu lokaciju za Senjak,u momentima kad sam se setio tog clanka. Inace,danas sam sa ocem bio na otkrivanju biste Milutinca,htedoh da Vam se javim,ali bila guzva oko vas i predsednika, pa rekoh ajd da ne prekidam ljude u razgovoru :) Vlada V.
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
Hvala!!!
POZDRAV SVIMA ....
kaldrma nije originalna, ova poslednja je postavljena kao sto rekoh, pre tacno godinu dana prilikom rekonstrukcije ulice.
Za spomen plocu je sjajna ideja. Videcu da li imamo sredstava da opstina Savski venac to uradi. Danas je, da se malo pohvalim, podignut obnovljen spomenik Milutinu Ivkovicu Milutincu, legendarnom kapitenu fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije u Montevideu 1930. godine. Akciju je pokrenula Politika, a opstina je dala novac... Pre desetak dana je obnovljen i spomenik Vojvodi Putniku, pa, shodno toj orijentaciji opstine da se revitalizuje spomenicko nasledje, mozda uspem da obezbedim i spomen plocu na "stazi smrti".
Било би јако добро када би се ту нашла и спомен-плоча.
Мени се допала идеја о нишама са свећама на зиду уз улицу, мислим да би то био прави израз пијетета према жртвама.
А промена имена улице још једном потврђује како је Србија, па самим тим и Београд, пуна супротности које се стичу у неком историјском тренутку.
Музеј логора који су основали Немци (тачније нацисти) да би затварали и убијали људе са ових простора, који су означени као непријатељи Трећег Рајха (иако је Јеврејима ускраћена чак и могућност да буду лојални), налази се у улици која носи име једног Немца (тачније Лужичког Србина), пруског официра који се несебично ставио у службу овог народа и постао један од нас.
http://www.ofkbeograd.net/index.php?id=199