На фотографији откривања споменика можемо видети друга Дражу Марковића, у том тренутку новопеченог председника Скупштине СР Србије, на висини постављеног му задатка.
У зависности од ситуације, друг Марковић је морао да се прилагођава околностима па га можемо видети и у еклектичној сцени отварања Народне библиотеке: Брозови на Савинцу.
Фотографије Драже Марковића са Краљевих винограда код Смедерева не би биле прикладне за овај форум јер га приказују у тренуцима опуштања између тешких изазова које је социјалистичка заједница свакодневно постављала пред њега.
Као што је код нас све мутно и неуређено, тако је и овај музеј само одраз нашег лицемерја.
Подацима се барата као да нису у питању животи људи, од претеривања којим овај логор треба да постане противтежа неким другим логорима у региону, до потпуног умањивања жртава и називања овог логора истражним затвором.
На сајту Музеја града Београда имамо податак да је кроз логор прошло 24.000 људи а да је поуздано идентификовано 4.700 стрељаних логораша док у чланку који следи а који се базира на неким објављеним подацима, углавном у популарној литератури, читамо о пролазу 200.000 људи од којих је 30.000 стрељано у Јајинцима.
Историјски архив Београда пак, барата подацима о скоро 30.000 људи који су били заточеници овог логора од којих је 4.286 страдало.
Да будемо до краја отворени, ни послератна комунистичка власт није много водила рачуна о чувању успомене на ово стратиште из једног ускогрудог идеолошког разлога. Наиме, заточеника је било различитих националности, професија и идеолошких схватања. Такође је било и много преступника који су починили кривична дела. Поред комуниста, имамо велики број припадника Равногорског покрета који су овде скончали или пак били депортовани са Бањице у концентрационе логоре. Све ово није било баш најзгодније за послератну власт па су врло опрезно и не претерано често спомињали овај логор, говорећи само о страдањима комуниста, Јевреја и по неког сељака.
Распоред бањичких соба изгледао је овако:
Приземље
Соба бр.3 - соба где су били затварани партизани и присталице НОП-а
Соба бр.4 - соба смрти за све политичке осуђенике.
Соба бр.6 - соба где су били затварани Јевреји.
Соба бр.7 - соба где су били затварани четници и присталице Равногорског покрета.
Соба бр.8 - соба где су били затварани политички кривци по линији НОП-а.
Соба бр.9 - женска соба талаца које су биле затваране као присталице Драже Михаиловића (супруге четничких команданата и истакнутих политичких или војних личности у Равногорском покрету).
Соба бр.10 - соба где су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.11 - соба за смештај логорских стражара.
Соба бр.12 - заједничка соба где су затваране присталице НОП-а и Равногорског покрета. Од септембра 1943. искључиво соба присталица Равногорског покрета.
Соба бр.13- женска соба. Од марта 1943. соба у којој су били затварани кривци Специјалне полиције.
Соба бр.14 - канцеларија управника логора.
Соба бр.16 - соба где су затваране Јеврејке.
Соба бр.17 - соба где су затварани кривци Гестапоа. Од априла 1944. соба присталица Равногорског покрета.
Соба бр.24 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.
Соба бр.25 - соба у којој су затварани криминалци и преступници.
Соба бр.35 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Соба бр.36 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Први спрат
Соба бр.37 - соба у којој су затварани интелектуалци (доктори наука, магистри и научници)
Соба бр.38 - женска соба смрти. Од 1943. соба присталица Равногорског покрета, а затим мешовита партизанско-четничка соба.
Соба бр.56 - соба која је претворена у логорску амбуланту и стационар.
Соба бр.62 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.64 - соба у којој су затваране присталице Равногорског покрета.
Соба бр.65 - соба у којој су затварани осуђеници на временске казне „Роковци“.
Соба бр.66 - друга соба смрти. У њој су затварани политички и војни осуђеници на смрт Специјалне полиције и Гестапоа који су чекали на стрељање.
Соба бр.67 - соба у којој су затварани логораши са нерешеним статусом, односно они над којима је у логору примењиван иследни поступак.
Соба бр.68 - соба за пролазне затворенике који су чекали транспорт у интернацију или неки други логор.
Соба бр.85 - колективна женска соба.
Соба бр.86 - соба у којој су били затварани логораши предвиђени за интернацију.
Соба бр.87 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима „Дирисовци"
Соба бр.88 - соба у којој су затварани осуђеници који нису испоручивали жито окупаторима „Дирисовци"
Соба бр.89 - соба у којој су затваране Јеврејке.
Соба бр.90 - колективна женска соба.
Те давне 2008. било је неких реакција, чак и веома добрих замисли али мислим да је све остало на томе.
Једино је улица Вељка Лукића Курјака променила име у Павла Јуришића Штурма.
Обрадовало би ме да ме неко демантује.
Музеј ради, кад кустос сврати
Мануела Граф | 22. 04. 2008.
Музеј Бањичког логора, смештен у аутентичном делу некадашњег злогласног нацистичког здања, Београђани су одавно заборавили, али не својом кривицом. Прилаз музеју претворен је у паркинг, висока метална капија је најчешће замандаљена, над натпис, једини наговештај шта се иза ње крије, спустила се грана оближњег дрвета, а радно време кустоса тешко је установити.
Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941 - 1944). Кроз њега је прошло преко 200.000 Срба, Јевреја и Рома, њих 30.000 је стрељано на стратишту у Јајинцима. Више хиљада логораша из њега депортовано у друге концентрационе и радне логоре окупиране Европе, од норвешких поларних предела до Матхаузена и Аушвица. Овај меморијал припада Музеју града Београда.
- Музеј Бањичког логора ради четири дана у недељи: уторак, среда, четвртак и, ваљда, субота - ракао нам је несигурно кустос Дарко Ћирић, испред Музеја града задужен баш за Бањички логор, кад смо, према упутствима на сајту, покушали да најавимо посету.
Ометамо га, каже, припрема велику изложбу, нема времена да обилази музеје, ићи ће ако му директор нареди. Директор је на састанку који ће потрајати, затим излази на кратко из канцеларије и не враћа се више. Немамо среће ни са госпођом која у Музеју Бањичког логора ради, јер има слободан дан, а ПР музеја оперише крајнике. Проблеме сличне нашим нису имали протеклих година само Београђани, већ и поједине институције.
- Стране делегације, студенти, чак и бивши логораши дођу да посете Музеј, али нема ко да им отвори. Кустос дође петком, после десет обично. Зовем директора Музеја хиљаду пута, једва га добијем, јавља се љутито: „Даћу вам музеј! Ето вам га!“. Шта да радим, не могу да помогнем, кључеве Музеја Бањичког логора има само Музеја града, али то је луда кућа - каже потпуковник Драган Аврамовић, начелник Одсека за цивилно-војну сарадњу. Војна академија је власник зграде, напомиње он, и управо са Заводом за заштиту споменика преговара о њеној рестаурацији, такође води рачуна и о њеној безбедности.
Отежану комуникацију са поменутим музејем има и Горица Мојовић, в.д. градоначелника.
- Музеј Бањичког логора је један од најважнијих тематских музеја у Београду, то је јако чудна ситуација, тешко ми је да причам о томе. Музеј града се јако небрижно односи према свим повереним објектима, а радно време кустоса је врло растегљиво. Надамо се да ће се ствари убрзо средити. Директору Бојану Ковачевићу је истекао мандат и на следећој седници Скупштине града изабраћемо новог - објашњава Горица Мојовић.
До тада документарну грађу, плакате и фотографије, многобројне личне предмете логораша, њихове цртеже и ручне радови, као и меморијална сала, реконструисан амбијент логорашке собе, моћи ће да виде само они који буду имали среће да кустоса затекну на свом радном месту.
Нише са свећама дуж улице
На иницијативу Томислава Ђорђевића, председника Општине Савски венац, недавно је покренута акција уређења прилаза и платоа испред улаза у Музеј бањичког логора. Пројекат ће помоћи Војна академија, у оквиру које се музеј налази, општина Вождовац и Град Београд.
- Простор музеја је фантастичан културно-историјски и сакрални споменик, али је нажалост слабо маркетиншки испраћен. О њему се мало зна, а још ређе се посећује. Цела моја породица је била музеју холокауста у Јерусалиму, рецимо, а моја ћерка ни не зна где је Музеј Бањичког логора. Ми ћемо урадити оно што је у нашој моћи, већ током јесени потпуно ћемо изменити изглед саме улице Вељка Лукића Курјака у којој се Музеј налази. Конкурс за студенте Архитектонског факултета за идејно решење овог пројекат је расписан, а једна од идеја је да се дуж целе улице поставе нише са свећама - каже Томислав Ђорђевић.
Почетак зидања зграде на углу Палмотићеве и Улице мајке Јевросиме (Палмотићева 11). Снимљено 29. маја 1933. године, пре 80 година.
Дијагонално, преко раскрснице, види се зграда Министарства пошта, а лево део металне бараке, иначе поштанског магацина.
Инвеститор зграде је Крсто Анђус, директор Главног радио телеграфа Београд-Врачар-Раковица.
Господин Крсто Анђус је био таст г. Милана Пајевића, чијом љубазношћу имамо прилику да видимо ову фотографију.
To je ona zgrada sto ima mediteranske "skure" na prozorima ....
Podsetimo i to da je tvorac ovog zdanja arhitekta Dragoslav Radisavljević, tvorac nekih od najlepštih neobaroknih zgrada u Beogradu: Smiljanićevoj 33 i na uglu Krušedolske i Svetog Save.
U stručnoj literaturi (Godišnjak Muzeja Grada Beograda) se, neargumentovano, osporava autorstvo ove druge zgrade (koje sam svojevremeno otkrio) iako su svi elementi Radisavljevićevog rukopisa prisutni, i to ne samo u spoljašnjosti - gde je to posebno vidljivo - nego i u osnovama kuće koje su, u dobroj meri upravo veoma slične osnovama kuće u Palmotićevoj.
"Misterija" planova koji su zagubljeni u Istorijskom arhivu grada (autor teksta koji negira Radisavljevićevo autorstvo se poziva na ozalidne kopije planova mešajući pritom izvođača radova - proglašavajući ga za projektanta) lako se razrešava kada se zna jedan detalj koji je otkrio inženjer Pajević: Krsta Anđus i naručilac zgrade u Svetog Save bili su u bliskim poslovnim (i čini mi se, mada ne mogu stopostotno da tvrdim), rodbinskim vezama.
Arhitekta Radisavljević je debelo nastradao od posleratne vlasti. Predratni docent fakulteta, proglašen je posle rata buržoaskim arhitektom, a njegov projekat za jednu bolnicu "iskasapljen" je rečima da je to nepotrebno, i socijalizmu, neprimereno "bacanje" prostora na novom društvu nepodobne širine hodnika (valjda je "novo društvo" želelo da bolesnike trpa u dušegupke).
Sa jednog sajta na internetu može se saznati nešto više o sudbini ovog arhitekte, rečju njegovog sina Koste:
Dragocen crtež arhitekte Radisavljevića Miloševog konaka u Topčideru, načinjenog neposredno pre arhitektovog odlaska iz Jugoslavije (1950) sa kojeg se može sagledati da je bio i vešt umetnik:
Najverovatnije kod samog ulaza u krug Vojne akademije (kasarne, šta li se već sada tamo nalazi).
Na mape.B92.net se vidi mozačka šara kodu ulaza u muzej logora, slična popločanoj površini sa fotografija i ovog video snimka.
Нише са свећама дуж улице
На иницијативу Томислава Ђорђевића, председника Општине Савски венац, недавно је покренута акција уређења прилаза и платоа испред улаза у Музеј бањичког логора. Пројекат ће помоћи Војна академија, у оквиру које се музеј налази, општина Вождовац и Град Београд.
- Простор музеја је фантастичан културно-историјски и сакрални споменик, али је нажалост слабо маркетиншки испраћен. О њему се мало зна, а још ређе се посећује. Цела моја породица је била музеју холокауста у Јерусалиму, рецимо, а моја ћерка ни не зна где је Музеј Бањичког логора. Ми ћемо урадити оно што је у нашој моћи, већ током јесени потпуно ћемо изменити изглед саме улице Вељка Лукића Курјака у којој се Музеј налази. Конкурс за студенте Архитектонског факултета за идејно решење овог пројекат је расписан, а једна од идеја је да се дуж целе улице поставе нише са свећама - каже Томислав Ђорђевић.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.
Откривање споменика жртвама Бањичког логора 1969.
Где је ово тачно?
На фотографији откривања споменика можемо видети друга Дражу Марковића, у том тренутку новопеченог председника Скупштине СР Србије, на висини постављеног му задатка.
У зависности од ситуације, друг Марковић је морао да се прилагођава околностима па га можемо видети и у еклектичној сцени отварања Народне библиотеке: Брозови на Савинцу.
Фотографије Драже Марковића са Краљевих винограда код Смедерева не би биле прикладне за овај форум јер га приказују у тренуцима опуштања између тешких изазова које је социјалистичка заједница свакодневно постављала пред њега.
http://www.subnor.org.rs/jajinci-banjica
Као што је код нас све мутно и неуређено, тако је и овај музеј само одраз нашег лицемерја.
Подацима се барата као да нису у питању животи људи, од претеривања којим овај логор треба да постане противтежа неким другим логорима у региону, до потпуног умањивања жртава и називања овог логора истражним затвором.
На сајту Музеја града Београда имамо податак да је кроз логор прошло 24.000 људи а да је поуздано идентификовано 4.700 стрељаних логораша док у чланку који следи а који се базира на неким објављеним подацима, углавном у популарној литератури, читамо о пролазу 200.000 људи од којих је 30.000 стрељано у Јајинцима.
Историјски архив Београда пак, барата подацима о скоро 30.000 људи који су били заточеници овог логора од којих је 4.286 страдало.
Да будемо до краја отворени, ни послератна комунистичка власт није много водила рачуна о чувању успомене на ово стратиште из једног ускогрудог идеолошког разлога. Наиме, заточеника је било различитих националности, професија и идеолошких схватања. Такође је било и много преступника који су починили кривична дела. Поред комуниста, имамо велики број припадника Равногорског покрета који су овде скончали или пак били депортовани са Бањице у концентрационе логоре. Све ово није било баш најзгодније за послератну власт па су врло опрезно и не претерано често спомињали овај логор, говорећи само о страдањима комуниста, Јевреја и по неког сељака.
Распоред бањичких соба изгледао је овако:
Приземље
Први спрат
Те давне 2008. било је неких реакција, чак и веома добрих замисли али мислим да је све остало на томе.
Једино је улица Вељка Лукића Курјака променила име у Павла Јуришића Штурма.
Обрадовало би ме да ме неко демантује.
Музеј ради, кад кустос сврати
Мануела Граф | 22. 04. 2008.
Музеј Бањичког логора, смештен у аутентичном делу некадашњег злогласног нацистичког здања, Београђани су одавно заборавили, али не својом кривицом. Прилаз музеју претворен је у паркинг, висока метална капија је најчешће замандаљена, над натпис, једини наговештај шта се иза ње крије, спустила се грана оближњег дрвета, а радно време кустоса тешко је установити.
Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941 - 1944). Кроз њега је прошло преко 200.000 Срба, Јевреја и Рома, њих 30.000 је стрељано на стратишту у Јајинцима. Више хиљада логораша из њега депортовано у друге концентрационе и радне логоре окупиране Европе, од норвешких поларних предела до Матхаузена и Аушвица. Овај меморијал припада Музеју града Београда.
- Музеј Бањичког логора ради четири дана у недељи: уторак, среда, четвртак и, ваљда, субота - ракао нам је несигурно кустос Дарко Ћирић, испред Музеја града задужен баш за Бањички логор, кад смо, према упутствима на сајту, покушали да најавимо посету.
Ометамо га, каже, припрема велику изложбу, нема времена да обилази музеје, ићи ће ако му директор нареди. Директор је на састанку који ће потрајати, затим излази на кратко из канцеларије и не враћа се више. Немамо среће ни са госпођом која у Музеју Бањичког логора ради, јер има слободан дан, а ПР музеја оперише крајнике. Проблеме сличне нашим нису имали протеклих година само Београђани, већ и поједине институције.
- Стране делегације, студенти, чак и бивши логораши дођу да посете Музеј, али нема ко да им отвори. Кустос дође петком, после десет обично. Зовем директора Музеја хиљаду пута, једва га добијем, јавља се љутито: „Даћу вам музеј! Ето вам га!“. Шта да радим, не могу да помогнем, кључеве Музеја Бањичког логора има само Музеја града, али то је луда кућа - каже потпуковник Драган Аврамовић, начелник Одсека за цивилно-војну сарадњу. Војна академија је власник зграде, напомиње он, и управо са Заводом за заштиту споменика преговара о њеној рестаурацији, такође води рачуна и о њеној безбедности.
Отежану комуникацију са поменутим музејем има и Горица Мојовић, в.д. градоначелника.
- Музеј Бањичког логора је један од најважнијих тематских музеја у Београду, то је јако чудна ситуација, тешко ми је да причам о томе. Музеј града се јако небрижно односи према свим повереним објектима, а радно време кустоса је врло растегљиво. Надамо се да ће се ствари убрзо средити. Директору Бојану Ковачевићу је истекао мандат и на следећој седници Скупштине града изабраћемо новог - објашњава Горица Мојовић.
До тада документарну грађу, плакате и фотографије, многобројне личне предмете логораша, њихове цртеже и ручне радови, као и меморијална сала, реконструисан амбијент логорашке собе, моћи ће да виде само они који буду имали среће да кустоса затекну на свом радном месту.
Нише са свећама дуж улице
На иницијативу Томислава Ђорђевића, председника Општине Савски венац, недавно је покренута акција уређења прилаза и платоа испред улаза у Музеј бањичког логора. Пројекат ће помоћи Војна академија, у оквиру које се музеј налази, општина Вождовац и Град Београд.
- Простор музеја је фантастичан културно-историјски и сакрални споменик, али је нажалост слабо маркетиншки испраћен. О њему се мало зна, а још ређе се посећује. Цела моја породица је била музеју холокауста у Јерусалиму, рецимо, а моја ћерка ни не зна где је Музеј Бањичког логора. Ми ћемо урадити оно што је у нашој моћи, већ током јесени потпуно ћемо изменити изглед саме улице Вељка Лукића Курјака у којој се Музеј налази. Конкурс за студенте Архитектонског факултета за идејно решење овог пројекат је расписан, а једна од идеја је да се дуж целе улице поставе нише са свећама - каже Томислав Ђорђевић.
Дијагонално, преко раскрснице, види се зграда Министарства пошта, а лево део металне бараке, иначе поштанског магацина.
Инвеститор зграде је Крсто Анђус, директор Главног радио телеграфа Београд-Врачар-Раковица.
Господин Крсто Анђус је био таст г. Милана Пајевића, чијом љубазношћу имамо прилику да видимо ову фотографију.
To je ona zgrada sto ima mediteranske "skure" na prozorima ....
Podsetimo i to da je tvorac ovog zdanja arhitekta Dragoslav Radisavljević, tvorac nekih od najlepštih neobaroknih zgrada u Beogradu: Smiljanićevoj 33 i na uglu Krušedolske i Svetog Save.
U stručnoj literaturi (Godišnjak Muzeja Grada Beograda) se, neargumentovano, osporava autorstvo ove druge zgrade (koje sam svojevremeno otkrio) iako su svi elementi Radisavljevićevog rukopisa prisutni, i to ne samo u spoljašnjosti - gde je to posebno vidljivo - nego i u osnovama kuće koje su, u dobroj meri upravo veoma slične osnovama kuće u Palmotićevoj.
"Misterija" planova koji su zagubljeni u Istorijskom arhivu grada (autor teksta koji negira Radisavljevićevo autorstvo se poziva na ozalidne kopije planova mešajući pritom izvođača radova - proglašavajući ga za projektanta) lako se razrešava kada se zna jedan detalj koji je otkrio inženjer Pajević: Krsta Anđus i naručilac zgrade u Svetog Save bili su u bliskim poslovnim (i čini mi se, mada ne mogu stopostotno da tvrdim), rodbinskim vezama.
Arhitekta Radisavljević je debelo nastradao od posleratne vlasti. Predratni docent fakulteta, proglašen je posle rata buržoaskim arhitektom, a njegov projekat za jednu bolnicu "iskasapljen" je rečima da je to nepotrebno, i socijalizmu, neprimereno "bacanje" prostora na novom društvu nepodobne širine hodnika (valjda je "novo društvo" želelo da bolesnike trpa u dušegupke).
Sa jednog sajta na internetu može se saznati nešto više o sudbini ovog arhitekte, rečju njegovog sina Koste:
http://wannabwriter.hubpages.com/hub/Topcider-Park-in-Belgrade
Dragocen crtež arhitekte Radisavljevića Miloševog konaka u Topčideru, načinjenog neposredno pre arhitektovog odlaska iz Jugoslavije (1950) sa kojeg se može sagledati da je bio i vešt umetnik:
Откривање споменика жртвама Бањичког логора 1969.
Где је ово тачно?
http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/vozdovac/banjicki_logor.html
Video
http://www.kurir-info.rs/polozeni-venci-zatvorenicima-banjickog-logora-clanak...
Najverovatnije kod samog ulaza u krug Vojne akademije (kasarne, šta li se već sada tamo nalazi).
Na mape.B92.net se vidi mozačka šara kodu ulaza u muzej logora, slična popločanoj površini sa fotografija i ovog video snimka.
Хвала најлепше.
Нише са свећама дуж улице
На иницијативу Томислава Ђорђевића, председника Општине Савски венац, недавно је покренута акција уређења прилаза и платоа испред улаза у Музеј бањичког логора. Пројекат ће помоћи Војна академија, у оквиру које се музеј налази, општина Вождовац и Град Београд.
- Простор музеја је фантастичан културно-историјски и сакрални споменик, али је нажалост слабо маркетиншки испраћен. О њему се мало зна, а још ређе се посећује. Цела моја породица је била музеју холокауста у Јерусалиму, рецимо, а моја ћерка ни не зна где је Музеј Бањичког логора. Ми ћемо урадити оно што је у нашој моћи, већ током јесени потпуно ћемо изменити изглед саме улице Вељка Лукића Курјака у којој се Музеј налази. Конкурс за студенте Архитектонског факултета за идејно решење овог пројекат је расписан, а једна од идеја је да се дуж целе улице поставе нише са свећама - каже Томислав Ђорђевић.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
А ово где је прецизно?
(Обиђох и круг ВМА, и Раковицу, и забележих тамо разне споменике, али ове не нађох)
Прецизну локацију сам Вам назначио на снимку.
У току је нека реконструкција овог спомен-паркића, видео сам у пролазу пре пар недеља.
Хвала најлепше такође.
Mnogi prolaznici i dan danas ne znaju sta simbolizuje ova kaldrmisana staza po sredini ulice Pavla Jurisica Sturma (Veljka Lukica Kurjaka)... Kad smo proslog leta obnavljali ovu ulicu bilo je ljudi koji su prilazili i govorili "pa sto ostavljate kaldrmu na novom asfaltu!?", itd. Rec je o "stazi smrti" - putanji kojom su od kapije logora do kamiona za Jajince pesacili mucenici odvodjeni na streljanja. Kamioni su uvek bili parkirani na vrhu ulice, gde je danas pomocna okretnica trolejbusa, i tu bi nacisti ukrcavali ljude koji ce biti ubijeni u narednih pola sata.
Kada je maja 2012. rekonstruisana ulica na zahtev Grada i opstine Savski venac, sa posebnom paznjom je obnovljena ova kaldrma.
Verujem da 99.9999% građana Beograda to ne zna (i sebe ubrajam u tu masu). Hvala za ovaj podatak.
Da li je to kaldrma sa kojom je ulica zaista bila popločana tokom rata ili samo simbolično obeležje postavljeno naknadno pri asfaltiranju?
Vidim da je ista kaldrma korišćena za popločavanje platoa u sklopu samog spomen-obeležja.