Београд 1914. године. Несрећа српске престонице је била што се нашла на самој граници. Аустријанци су хтели што пре да је освоје. Али српски војници су били будни, бирали су сваки положај за осматрање, па и иза живе ограде у калемегданском парку. Ево осматрача кога је снимио Самсон Чернов:
А онда су ископали и мале, појединачне ровове, па се, богами, и припуцало:
Међу војницима се нашао и један дванаестогодишњи дечак, кога су фоторепортери снимили 28. августа 1914. И он је пуцао преко Дунава...
Мало је пуцао, мало је мазио своју козу:
А понекад се дружио и са војницима:
Постао је пупуларан међу новинарима, па су га сликавали и поред артиљеријских оруђа. Можда је и неку гранату испалио:
А пупуларан јесте био. Његову слику су објавиле и њујоршке новине:
Мада, кад размислим, цела та прича с малцем ми мало личи на Танкосића.
Танкосић је био шеф Контраобавештајне службе и био надлежан за пропаганду.
Можда уопште није случајно што дечак не носи комплетну војничку униформу, као Гаврић, већ горе носи војничку блузу, а доле чакшире какве су носили Срби у Старој Србији. Тако су се облачиле и српске комите пред и у току Балканских ратова:
МИЛАН ПАЈЕВИЋ / Једна младост у Београду 1941-1955 / Бомбардовање 18. маја 1941.
После бомбардовања на дан Ускрса, напади су настављени па су се моји родитељи договорили са породицама Гашић и Јанковић да се на неко време преселимо код њихових пријатеља на Пашино брдо, јер у овом крају Београда није било војних или индустријских објеката па се сматрао безбедним. Куће су углавном биле породичне и са баштама па нам је и то уливало наду да овакав крај неће бити мета напада.
Наши домаћини становали су у једноспратној кући у нагибу између две улице. Главни улаз био је са више стране, а приземље је било делимично укопано и окренуто дворишту у коме се налазила још једна мања зграда. Сместили смо се у ту зграду и неколико дана смо уживали у миру који је овде владао. У недељу, 18. маја, небо је било прекривено облацима и сипила је кишица када су око 10 сати почеле да завијају сирене. Убрзо се зачула противавионска артиљерија па смо из „наше“ куће преко дворишта претрчали у подрумско приземље домаћина. Чули смо како преко нас прелећу велике формације бомбардера и започело је интензивно бомбардовање које је овога пута, на наше велико изненађење, највише погодило крај у који смо избегли - Пашино брдо.
Пошто су експлозије биле све интензивније, отишли смо у ходник који се налазио у најдубљем делу приземља укопаном према вишој улици. На крају ходника сам чучнуо и, тражећи у паници нешто чиме ћу се заштитити, угледао колица са лутком покривеном малим јорганчетом. Њиме сам покрио главу, а преко тога сам, као импровизовани шлем, ставио лавор који се нашао у близини.
,,Тепих-бомбе“ сручивалe су се уз страшне експлозије и у једном тренутку се зачуо звиждук који је изузетно дуго трајао и завршио се поготком бомбе у горњи део „наше“ куће. После кратког заслепљујућег бљеска све се зацрнело и под јаким притиском ваздуха пао сам на цементни под. Када сам мало дошао к себи, опипао сам се да видим где сам повређен и по укусу констатовао да ми се крв слива низ лице. Имао сам срећу јер су врата, која су била насупрот места на коме сам чучао, од експлозије излетела и заглавила се на зиду иза мене створивши штит на који су се сручиле цигле и комади бетона. Гушећи се прашином, успео сам да се у потпуном мраку некако извучем испод врата, али нисам могао да се крећем даље, јер се горњи спрат куће, срушен експлозијом, превалио у двориште и затрпао део ходника у коме сам се налазио.
Чуо сам гласове споља и избезумљене позиве моје мајке, па сам викнуо да сам добро и некако сам се искобељао. Мора бити да сам страшно изгледао, јер мије лице било умрљано смешом прашине и крви, па је мама била у шоку када ме је угледала. Опрали су ми лице и испоставило се да нисам тако опасно озлеђен као штоје изгледало у први мах. При паду на под, кожа на бради ми је пукла, па је доста крварила и размазала се по целом лицу.
Ту се срећом затекао и др Мијушковић, пријатељ домаћина, који ме је посадио на столицу у дворишту и на лицу места је почео да ми зашива браду *. За то време у улици изнад нас владао је хаос. Све је било у диму, а на местима где су биле неке породичне куће остали су само кратери. Из подрума многих кућа чули су се очајнички позиви за помоћ.
У том тренутку, под утицајем преживљеног, доживео сам неку врсту хистерије, скочио са столице, мада су ми још висили конци из браде, и полетео на улицу да спашавам затрпане. За мном се стуштило неколико наших пријатеља који су ме убрзо стигли и вратили у кућу где су ми дали неко средство за умирење.
*Др Мијушковић, главни хирург Градске болнице, био је пред крај рата неколико месеци министар здравља у Недићевој Влади, због чега су га, одмах по уласку у Београд, стрељали партизани.
Ових дана последњег краља Југославије, Петра II Карађорђевића, полажу у вечно почивалиште...
А 1945. године, и поред договора да се на референдуму одлучи да ли ће Југославија бити монархија или република, на улицама Београда су исписиване пароле: Краља Перу на бандеру, а партизани су држали митинге против њега и играли...Ојха!
МИЛАН ПАЈЕВИЋ / Једна младост у Београду 1941-1955 / Бомбардовање 18. маја 1941.
Železničke instalacije u Beogradu 18.maja 1944. napalo je najmanje 115. teških bombardera američke 15. vazduhoplovne armije, stacionirane na aerodromima u Italiji.
Bacili su najmanje 290 tona bombi.
Мада, кад размислим, цела та прича с малцем ми мало личи на Танкосића.
Танкосић је био шеф Контраобавештајне службе и био надлежан за пропаганду.
Можда уопште није случајно што дечак не носи комплетну војничку униформу, као Гаврић, већ горе носи војничку блузу, а доле чакшире какве су носили Срби у Старој Србији. Тако су се облачиле и српске комите пред и у току Балканских ратова:
А Воја Танкосић је био командант свих комита...
Nisam neki strucnjak za cetnistvo i reklamu ali se slazem: slike decaka su najverovatnije deo propagandnog posla. Detetu nije mesto medju cetnicima jer "posao" je izuzetno opasan i tezak. Medjutim, skoro svaka "formalna armija" imala je svoje maskote i male vojnike sto je prihvatljivo obzirom na prirodu njihovog operisanja. Decko je obucen kao komita a i kamu nosi napred zadenutu kao cetnik a na boku nosi bajonet, kao sto mora da cini regularan vojnik. Svakako je ovo propaganda, kao i mnoge "namestene" fotke prenosa ranjenika, njihovog previjanja, iznosenja s bojista i nege i sl. Sve je to bio deo uobicajenih vojnih "psiholoskih akcija" i, da!, Voja Tankosic u tome biznisu imao je itekako umesane svoje prste.
А онда су ископали и мале, појединачне ровове, па се, богами, и припуцало:
Међу војницима се нашао и један дванаестогодишњи дечак, кога су фоторепортери снимили 28. августа 1914. И он је пуцао преко Дунава...
Мало је пуцао, мало је мазио своју козу:
А понекад се дружио и са војницима:
Постао је пупуларан међу новинарима, па су га сликавали и поред артиљеријских оруђа. Можда је и неку гранату испалио:
А пупуларан јесте био. Његову слику су објавиле и њујоршке новине:
Танкосић је био шеф Контраобавештајне службе и био надлежан за пропаганду.
Можда уопште није случајно што дечак не носи комплетну војничку униформу, као Гаврић, већ горе носи војничку блузу, а доле чакшире какве су носили Срби у Старој Србији. Тако су се облачиле и српске комите пред и у току Балканских ратова:
А Воја Танкосић је био командант свих комита...
После бомбардовања на дан Ускрса, напади су настављени па су се моји родитељи договорили са породицама Гашић и Јанковић да се на неко време преселимо код њихових пријатеља на Пашино брдо, јер у овом крају Београда није било војних или индустријских објеката па се сматрао безбедним. Куће су углавном биле породичне и са баштама па нам је и то уливало наду да овакав крај неће бити мета напада.
Наши домаћини становали су у једноспратној кући у нагибу између две улице. Главни улаз био је са више стране, а приземље је било делимично укопано и окренуто дворишту у коме се налазила још једна мања зграда. Сместили смо се у ту зграду и неколико дана смо уживали у миру који је овде владао. У недељу, 18. маја, небо је било прекривено облацима и сипила је кишица када су око 10 сати почеле да завијају сирене. Убрзо се зачула противавионска артиљерија па смо из „наше“ куће преко дворишта претрчали у подрумско приземље домаћина. Чули смо како преко нас прелећу велике формације бомбардера и започело је интензивно бомбардовање које је овога пута, на наше велико изненађење, највише погодило крај у који смо избегли - Пашино брдо.
Пошто су експлозије биле све интензивније, отишли смо у ходник који се налазио у најдубљем делу приземља укопаном према вишој улици. На крају ходника сам чучнуо и, тражећи у паници нешто чиме ћу се заштитити, угледао колица са лутком покривеном малим јорганчетом. Њиме сам покрио главу, а преко тога сам, као импровизовани шлем, ставио лавор који се нашао у близини.
,,Тепих-бомбе“ сручивалe су се уз страшне експлозије и у једном тренутку се зачуо звиждук који је изузетно дуго трајао и завршио се поготком бомбе у горњи део „наше“ куће. После кратког заслепљујућег бљеска све се зацрнело и под јаким притиском ваздуха пао сам на цементни под. Када сам мало дошао к себи, опипао сам се да видим где сам повређен и по укусу констатовао да ми се крв слива низ лице. Имао сам срећу јер су врата, која су била насупрот места на коме сам чучао, од експлозије излетела и заглавила се на зиду иза мене створивши штит на који су се сручиле цигле и комади бетона. Гушећи се прашином, успео сам да се у потпуном мраку некако извучем испод врата, али нисам могао да се крећем даље, јер се горњи спрат куће, срушен експлозијом, превалио у двориште и затрпао део ходника у коме сам се налазио.
Чуо сам гласове споља и избезумљене позиве моје мајке, па сам викнуо да сам добро и некако сам се искобељао. Мора бити да сам страшно изгледао, јер мије лице било умрљано смешом прашине и крви, па је мама била у шоку када ме је угледала. Опрали су ми лице и испоставило се да нисам тако опасно озлеђен као што је изгледало у први мах. При паду на под, кожа на бради ми је пукла, па је доста крварила и размазала се по целом лицу.
Ту се срећом затекао и др Мијушковић, пријатељ домаћина, који ме је посадио на столицу у дворишту и на лицу места је почео да ми зашива браду *. За то време у улици изнад нас владао је хаос. Све је било у диму, а на местима где су биле неке породичне куће остали су само кратери. Из подрума многих кућа чули су се очајнички позиви за помоћ.
У том тренутку, под утицајем преживљеног, доживео сам неку врсту хистерије, скочио са столице, мада су ми још висили конци из браде, и полетео на улицу да спашавам затрпане. За мном се стуштило неколико наших пријатеља који су ме убрзо стигли и вратили у кућу где су ми дали неко средство за умирење.
*Др Мијушковић, главни хирург Градске болнице, био је пред крај рата неколико месеци министар здравља у Недићевој Влади, због чега су га, одмах по уласку у Београд, стрељали партизани.
А 1945. године, и поред договора да се на референдуму одлучи да ли ће Југославија бити монархија или република, на улицама Београда су исписиване пароле: Краља Перу на бандеру, а партизани су држали митинге против њега и играли...Ојха!
Železničke instalacije u Beogradu 18.maja 1944. napalo je najmanje 115. teških bombardera američke 15. vazduhoplovne armije, stacionirane na aerodromima u Italiji.
Bacili su najmanje 290 tona bombi.
POZDRAV SVIMA ...
Баш је данас у емисији "Све боје живота" на РТС 2 био мој прилог о Руској цркви.
Танкосић је био шеф Контраобавештајне службе и био надлежан за пропаганду.
Можда уопште није случајно што дечак не носи комплетну војничку униформу, као Гаврић, већ горе носи војничку блузу, а доле чакшире какве су носили Срби у Старој Србији. Тако су се облачиле и српске комите пред и у току Балканских ратова:
А Воја Танкосић је био командант свих комита...
Nisam neki strucnjak za cetnistvo i reklamu ali se slazem: slike decaka su najverovatnije deo propagandnog posla. Detetu nije mesto medju cetnicima jer "posao" je izuzetno opasan i tezak. Medjutim, skoro svaka "formalna armija" imala je svoje maskote i male vojnike sto je prihvatljivo obzirom na prirodu njihovog operisanja. Decko je obucen kao komita a i kamu nosi napred zadenutu kao cetnik a na boku nosi bajonet, kao sto mora da cini regularan vojnik. Svakako je ovo propaganda, kao i mnoge "namestene" fotke prenosa ranjenika, njihovog previjanja, iznosenja s bojista i nege i sl. Sve je to bio deo uobicajenih vojnih "psiholoskih akcija" i, da!, Voja Tankosic u tome biznisu imao je itekako umesane svoje prste.