Foto Benčić - Sveslovenski bal

Pre svega, hvala na ljubaznim rečima :)

U nekom mom "fotografskom" pamćenju su žandari sa malo drugačijim kačketima od "redovne" vojske - njihove šapke su imale našivene crvene "trake" (ne znam tačan termin), kao i da je oblik bio malo drugačiji... ili mi se samo čini.
Ova tri oficira nemaju te "žandarske" oznake, koje su verovatno i nošene kao bi se iz daleka žandar razlikovao od oficira vojske.
.
Takođe, oficiri na fotografiji imaju ovalne "kokarde" (u bojama zastave Kraljevine Jugoslavije sa monogramom vladara) a kod Nedićevaca su se isticale neke kasnije oznake (valjda uvedene uoči rata, ali su nacionalni simboli na njima bili modifikovani sa S-H-S na čisto srpske).

Koliko mogu da primetim, svi ovi nedićevci na ovim fotografijama na kapama imaju te velike kokarde sa orlom, niko nema malu ovalnu.

Tako kada se složi: vojna kapa (ne žandarska) sa ovalnom kokardom, trojca naših, jedan Nemac, a najviše - civila i dece, nekako mi nije delovalo da je slikano u vreme okupacije, ali se ipak nisam usudio, znam da ovde ima ozbiljnih poznavalaca kako istorije tako i starih uniformi. Plus - pogrešan tekst na poleđini.

A Topčideru stvarno svaka čast kako "iskopa" fon Herena i ovaj članak iz Vremena

Da li neko ima ideju gde je nastala ova fotografija?

Ispred ulaza u današnju zgradu Vlade Srbije, na uglu Nemanine i Miloša Velikog

Jedna stara Vukomavova sa foruma





Ograda u pozadini je ograda Vojne akademije u Nemanjinoj
Jeramija Stanojević via Zvezdarka Vračarić



A stepenište koje se vidi u gornjem levom uglu je ulazno stepeište od Ministarstva Vojske i Mornarice




I da dodam, major Živan Knežević na svojoj šapki nosi ovalnu jugoslovensku kokardu, različitu od one koje su nosili nedićevci (bar na većini fotografija).

Mnogo hvala na ovoj brzoj identifikaciji. Zanimljivo, Cvetkovića, dakle, uvode u Ministarstvo finansija...

POZDRAV SVIMA ....

Да, Топчидеру свака част а и вама!

Ево још једног документа из нешто ранијег периода који поред освећења темеља Задружног дома (чик ко зна који је то објекат  ) описује исти догађај, само што је овај пут немачки велепосланик Олхаузен а уз то нека иде и интересантан текст.




Slovenec: političen list za slovenski narod (24.07.1926, volume 54, issue 165)

Spor z Nemčijo poravnan.

Belgrad, 23. julija. (Izv.) Svoječasno smo poročali o konfliktu ki je nastal med našo in nemško vlado radi pisanja revije »Kriegs-schuldenfrage« in radi članka, ki je izšel v »Deutsche Allgemeine Zeitung« in v katerem se govori tudi o našem kralju. Raditega je naš berlinski poslanik S m o d 1 a k a storil potrebne korake pri berlinski vladi. Tukajšnji nemški poslanik Olhausen je obiskal Ninčiča in mu predložil odgovor nemške vlade. O tem obisku je izdala pisarna tiskovnega oddelka zunanjega ministra sledeče uradno obvestilo:

»Na zahtevo kraljevske vlade, naslovljeno povodom članka v »Deutsche Allgemeine Zei-tung«, je nemška vlada izjavila, da ji ni mogoče preprečiti znanstvenih raziskavanj, ki imajo namen razsvetliti dejstva, ki so izzvala vojjriu. Ona je istočasno posebno naglasila, da dotičnega članka, ki se bavi z osebo Njegovega Veličanstva kralja, ni ona inspirirala. Nemška vlada je prepričana, da pisec tega članka v nameri, da zbere zgodovinska dejstva, ni imel namena, napraviti žaljive insi-nuacije napram Nj. Vel. kralju. Nemška vlada je poleg tega izrazila mnenje, da bi se iz teh razlogov ne smelo dopustiti, da bi se radi članka uosd. Wecereria poslabšali dobri od-nošaji med obema narodoma, ki jih obe strani želita. Na vprašanje časnikarjev je g. Nin- 1 čič izjavil, da se po tej izjavi nemške vlade j smatra incident, ki ga je izzvala s člankom »Deutsche Algemeine Zeitung<, smatra za končan. Z izmenjavo misli je uspelo, tozadevno priti do tega rezultata, da se še enkrat dokažejo iskrene želje obeh vlad po odstranitvi vsega, kar bi moglo motiti dobre od-nošaje med obema narodoma «


A што се униформи тиче, ова ваша нова опаска је разумљива и потпуно тачна јер су временом припадници СДС мењали овалне кокарде и добијали нове са двоглавим орлом, којих је такође било неколико типова.
Тако имамо ситуацију да СДС током 1941. и 1942. задржава овалну кокарду у неким својим службама (жандармерија је заменила међу првима) док касније уводи нове различитих типова с тим да овалну кокарду можемо пронаћи и касније, додуше јако ретко.


Ево жандармеријског наредника СДС 1941. након окупације





На овој комунисти спроводе заробљеног официра СДС 1944.




Иако о кокарди нисте ни размишљали приликом идентификације фотографије, инстинктивно сте изразили сумњу да се ради о ратном периоду а томе је допринело и фотографско памћење, како сте сами навели.
Јако вам је добра анализа саме атмосфере у којој доминирају цивилна лица док униформисани припадници нису у ратној спреми, тако да ми остаје да вам још једном честитам.

А то што нисте видели, није ни могло да се види тако често али то не значи да га није било.
Ево кокарде СДС коју су носили припадници Српске граничне страже




Мени је посебно интересантно како су тик након Великог рата, делегације одлазиле на немачко војно гробље и одавале помен жртвама палим са обе стране уз присуство православних, католичких и евангелистичких свештеника.
Могу да прихватим да су разарања у Другом светском рату била страшнија, да су на том гробљу касније сахрањивани и припадници Вермахта али да је на то гробље прва висока немачка делегација дошла тек 1985. говори ми о великој идеолошкој острашћености.
Хелмут Кол одаје почаст српским јунацима...



Ако су наши преци имали толико ширине да неколико година након завршетка Великог рата заједнички одлазе на помен са бившим непријатељима, послератна идеолошки острашћена власт то је доживљавала као издају.
Понављам да могу да прихватим страшне злочине који су се десили али зар их није било и за време Првог светског рата?
Напослетку, која је то идеологија успела да у нас усади селективну мржњу према онима који су над нама вршили злочине?
Немци нису могли да положе венац на војничко гробље а живели смо у братству са Хрватима, Мађарима, Бугарима и Албанцима?
Па нису читаве нације криве за ратове и злочине који се за време њих дешавају да би такво нецивилизацијско понашање имало оправдања.
 

Ne bih da "lupim" , ali i nama su do danas u kolektivnoj memoriji ostali zločini Autsrougara i Bugara tokom ofanziva i okupacije u I vetskom ratu, ne i Nemaca.
Nemac Makenzen je, opet, posle klanice podigao spomenik protivniku. Iskreno, ne znam da li se ikakvi zločini pripisuju nemačkoj vojsci...

A u II Sv. ratu, zločine je počinila - nemačka vojska.

Na kraju krajeva, za sve se pita vlast i politika. Pobednici iz 1945, predstavnici nove vlasti, su bili gonjeni i lovljeni kao zveri od Užica do Drvara, a običan narod je trpeo odmazde, teror i nemaštinu.
Kada se ta druga klanica konačno završila verujem da nikome nije padalo na pamet da ukazuje čast i milost protivniku koji sam nikome nije pokazao istu tu čast i milost.
Toliko je bilo smrti i patnje da niko nije obraćao pažnju kakav je krst na spomeniku - kukasti ili onaj iz nemačke carevine.

Хммм, могу да се сложим са тврдњом да се у Првом светску рату на овим просторима за Немце не везују злочини над цивилима који су пратили аустроугарске и бугарске трупе али пред чињеницом да је огроман број наших војника изгубило живот у сукобу са њима, не могу да останем слеп и не изразим дивљење према заједничким поменима непосредно после рата.
Други део објашњења о смрти и патњи која није разликовала кукасти крст од немачког империјалног крста ми није јасан, посебно ако као чињеницу узмемо братство и јединство са народима чији су припадници починили такође зверске злочине над српским народом, од којих су неки по бестијалности превазилазили немачке, ако је злочине уопште могуће мерити на тај начин.
Можда је проблем у мени али ја не прихватам чињеницу да је немачки народ колективно крив а хрватски, муслимански, мађарски, бугарски и албански злочини се третирају као дела појединаца.
Сматрам да нема народа-криваца и да злочине треба памтити како се не би поновили али их и опростити.
Свима, па и Немцима, чији су се представници у неколико наврата за почињене злочине и јавно извињавали тражећи опрост, плаћали ратне одштете и дискретно тражили поштовање према својим мртвима.
Могуће је да балкански народи у окружењу, укључујући и нас, тешко прихватају да се суоче са чињеницама и прихвате део одговорности за злодела њихових припадника почињених у име читаве нације.

Како год било, никада нећу прихватити оправдање за овакво стање дела немачког војничког гробља данас




када знамо да је 1931. изгледало овако

Ne trudim se ni da opravdam ni da sudim.
Mi nismo živeli u tom vremenu. Takođe, tadašnja vlast nije bila mnogo miostiva ni prema svojim, tada živim građanima koji nisu bili politički podobni, pa šta onda očekivati za groblje? Uostalom, nisu marili ni gde je sahranjen Franjo Kluz...

A preostale spomenike nikada nije kasno obnoviti.
Ako već možemo da se hvalimo poštovanjem koje je fon Maknezen ukazao našim precima, nemojmo biti licemeri i budimo i mi korektni.

Mislim da je tu najveći problem kako objasniti našoj javnosti žbog čega bi država finansirala spomenike vojnicima agresora.
Meni je fon Makenzenov spomenik dovoljan razlog.