1937 - Start moto trke Beograd - Rakovica - Avala. Br 20 Petar Milošević na DKW 350, u pozadini Slavija a dole stare dobre kuvane bukove kocke............
Stalno sam se pitao ( a posebno kada popijem ) 'di je ovde spomenik Knjazu Mi'jajlu?
Dobro, pozoriste daje svoj okrajak ovim fenjerom desno. Ali nema "Spomenika". Gde da se iskrabaju grafiti? Izgleda da su onomasnji "Dardaneli" bili poprilicno povuceni 'unazad' ka Kalisu, u odnosu na prednju fasadu danasnjeg Narodnog muzeja, itd. ... ( oprostite na enoloskom tumacenju koje ne priznaje perspektivu ). Jedino tako, sem ako se zloupotrebi vreme samo, knez Mihajlo izbeze "musicu" snimatelja/atentatora.
Da, H. Varos Kapiji. Sledi da je gornja fotka "Dardanela" iz vremena ( tj. treba 'zloupotrebiti' vreme ) pre dizanja Spomenika 1882g. Pozdrav, grk
МИЛАН М ПАЈЕВИЋ / ЈЕДНА МЛАДОСТ У БЕОГРАДУ 1941 - 1955
Бомбардовање на Ускрс, 16. и 17. априла 1944. године
Први дан Ускрса, 16. априла 1944. год, затекао нас је у дединој кући у Малајничкој улици бр. 10, где смо се преселили годину дана раније. Дан је био леп па смо се са баком Мином и породицом мога ујака Милета - његовом женом Итом [Ита Рина], њеном мајком и децом Миланом (1940) и Тијаном (1943), окупили око 9 сати у дворишту где је био намештен сто за доручак са разним ђаконијама. Међу њима је била и потица- укусан словеначки куглоф пун сувог грожђа, кога је за ову прилику увек правила Нонца, мајка тетка Ите.
Знакза узбуну дат је први пут око 10 сати, а други пут око 11, али с обзиром на честа прелетања нисмо овоме поклонили много пажње. Оценили смо да бомбе падају на Железничку станицу, а видели смо и како је оборен један авион из кога је посада искочила са падобранима. Одушевљено смо клицали и махали јер смо сматрали да се ближи крај рата и наше ослобођење.
У подне смо почели да се туцамо ускршњим јајима када је радио Sender Belgrad, најавио уобичајеним сигналом цвркутања поновни долазак авиона. Нисмо могли да верујемо да ће нас савезници бомбардовати на дан најсветијег празника, па нас знак узбуне ни овога пута није навео да предузмемо неке заштитне мере.
Озбиљност ситуације схватили смо тек када су на нас почели да падају гелери распрснутих граната немачке противавионске одбране и невољно смо се склонили у ходник куће. На почетку једва чујан звук авионских мотора све се више појачавао да би се претворио у грмљавину од које је земља подрхтавала. Изнад себе угледали смо стотине летећих тврђава Б 17 које су се пресијавале на сунцу и настављале да лете у формацији не обазирући се на експлозије граната које су се као бели облачићи распрскавале око њих.
У једном моменту пуцњаватопова је престала, а затим смо, после напете паузе у којој се само чула грмљавина мотора, зачули звук испуштања бомби који је личио на издисај неког џина. Тресак експлозија је са приближавањем бомби у низу постајао све јачи, да бисмо у једном моменту, када је звиждук запарао уши, сви погнули главе и покушали нечим да се заштитимо. Једна од бомби пала је у нашој непосредној близини, све се замрачило и затресло, а ходнички прозор према авлији, који је био изнад мене, распрснуо се, пао ми на главу и посекао ми лице.
Мама је одмах донела прибор за прву помоћ, испрала посекотине алкохолом и ставила фластере. Малајничка улица је била сва у диму и прашини. Чуло се потмуло рушење зидова, вапаји и позиви за помоћ људи затрпаних у подрумима суседних кућа. По престанку бомбардовања започело је спашавање преживелих и одношење мртвих.
На углу Катанићеве и Макензијеве улице видели смо масу света која је у паници безглаво бежала из једног погођеног дела града у други. Међу њима смо видели и избезумљеног човека прекривеног прашином који је у наручју носио ћерку и обраћао се пролазницима за помоћ, мада је било очигледно да детету више нема спаса. У Молеровој улици скоро да није остало ниједне неоштећене куће. Многи су изгинули у кућама пријатеља код којих су се нашли да би честитали Ускрс.
Живот у Београду је после овога постао потпуно дезорганизован. Породице Немаца из Рајха пребачене су у Немачку, а породице фолксдојчера у Банат. Радно време је утврђено на 7 до 9 часова ујутро, после чега су сви одлазили изван града, на Звездару и у Мали Мокри Луг и враћали се увече на спавање. Аутобуси нису радили, па су за превоз углавном коришћена шпедитерска кола са коњском запрегом и бицикли.
зна ли неко годину и шта тачно представљају ове пароле?
1937 - Start moto trke Beograd - Rakovica - Avala. Br 20 Petar Milošević na DKW 350, u pozadini Slavija a dole stare dobre kuvane bukove kocke............
Савска, десно се види Коруновићева пошта.
Још један одличан серијал Кизони, хвала.
Stalno sam se pitao ( a posebno kada popijem ) 'di je ovde spomenik Knjazu Mi'jajlu?
Dobro, pozoriste daje svoj okrajak ovim fenjerom desno. Ali nema "Spomenika". Gde da se iskrabaju grafiti? Izgleda da su onomasnji "Dardaneli" bili poprilicno povuceni 'unazad' ka Kalisu, u odnosu na prednju fasadu danasnjeg Narodnog muzeja, itd. ... ( oprostite na enoloskom tumacenju koje ne priznaje perspektivu ). Jedino tako, sem ako se zloupotrebi vreme samo, knez Mihajlo izbeze "musicu" snimatelja/atentatora.
Da, H. Varos Kapiji. Sledi da je gornja fotka "Dardanela" iz vremena ( tj. treba 'zloupotrebiti' vreme ) pre dizanja Spomenika 1882g. Pozdrav, grk
POZDRAV SVIMA ...
Први дан Ускрса, 16. априла 1944. год, затекао нас је у дединој кући у Малајничкој улици бр. 10, где смо се преселили годину дана раније. Дан је био леп па смо се са баком Мином и породицом мога ујака Милета - његовом женом Итом [Ита Рина], њеном мајком и децом Миланом (1940) и Тијаном (1943), окупили око 9 сати у дворишту где је био намештен сто за доручак са разним ђаконијама. Међу њима је била и потица - укусан словеначки куглоф пун сувог грожђа, кога је за ову прилику увек правила Нонца, мајка тетка Ите.
Знак за узбуну дат је први пут око 10 сати, а други пут око 11, али с обзиром на честа прелетања нисмо овоме поклонили много пажње. Оценили смо да бомбе падају на Железничку станицу, а видели смо и како је оборен један авион из кога је посада искочила са падобранима. Одушевљено смо клицали и махали јер смо сматрали да се ближи крај рата и наше ослобођење.
У подне смо почели да се туцамо ускршњим јајима када је радио Sender Belgrad, најавио уобичајеним сигналом цвркутања поновни долазак авиона. Нисмо могли да верујемо да ће нас савезници бомбардовати на дан најсветијег празника, па нас знак узбуне ни овога пута није навео да предузмемо неке заштитне мере.
Озбиљност ситуације схватили смо тек када су на нас почели да падају гелери распрснутих граната немачке противавионске одбране и невољно смо се склонили у ходник куће. На почетку једва чујан звук авионских мотора све се више појачавао да би се претворио у грмљавину од које је земља подрхтавала. Изнад себе угледали смо стотине летећих тврђава Б 17 које су се пресијавале на сунцу и настављале да лете у формацији не обазирући се на експлозије граната које су се као бели облачићи распрскавале око њих.
У једном моменту пуцњава топова је престала, а затим смо, после напете паузе у којој се само чула грмљавина мотора, зачули звук испуштања бомби који је личио на издисај неког џина. Тресак експлозија је са приближавањем бомби у низу постајао све јачи, да бисмо у једном моменту, када је звиждук запарао уши, сви погнули главе и покушали нечим да се заштитимо. Једна од бомби пала је у нашој непосредној близини, све се замрачило и затресло, а ходнички прозор према авлији, који је био изнад мене, распрснуо се, пао ми на главу и посекао ми лице.
Мама је одмах донела прибор за прву помоћ, испрала посекотине алкохолом и ставила фластере. Малајничка улица је била сва у диму и прашини. Чуло се потмуло рушење зидова, вапаји и позиви за помоћ људи затрпаних у подрумима суседних кућа. По престанку бомбардовања започело је спашавање преживелих и одношење мртвих.
На углу Катанићеве и Макензијеве улице видели смо масу света која је у паници безглаво бежала из једног погођеног дела града у други. Међу њима смо видели и избезумљеног човека прекривеног прашином који је у наручју носио ћерку и обраћао се пролазницима за помоћ, мада је било очигледно да детету више нема спаса. У Молеровој улици скоро да није остало ниједне неоштећене куће. Многи су изгинули у кућама пријатеља код којих су се нашли да би честитали Ускрс.
Живот у Београду је после овога постао потпуно дезорганизован. Породице Немаца из Рајха пребачене су у Немачку, а породице фолксдојчера у Банат. Радно време је утврђено на 7 до 9 часова ујутро, после чега су сви одлазили изван града, на Звездару и у Мали Мокри Луг и враћали се увече на спавање. Аутобуси нису радили, па су за превоз углавном коришћена шпедитерска кола са коњском запрегом и бицикли.