Обавештавам вас, као што сам обећао, о новој, другој књизи господина Милана Пајевића, који живи на углу Палмотићеве и улице Мајке Јевросиме
У првој књизи је описао своје детињство, а у другој своју младост, од 1941. до 1955. године. Ратно и непосредно поратно доба. Отац у концентрационом логору, а по повратку поново ухапшен од стране Гестапоа. Време без хране и огрева, али млади се сналазе, преправља се стара одећа и шију "нове" хаљине, слушају се предратне плоче... После рата Сремски фронт, стрељања, опет хапшења, али и слушање џеза и дружење са Бубишом Симићем, Душаном Видаком, Војином Поповићем, свирање клавира у џез саставима, игранке са свингом и козарачким колом...
Mika Žuća
Početkom 1943. god. video sam nemački muzički film Wir Machen Muziek sa holandsko-nemačkom glumicom Ilze Verner i Viktor de Kovom u glavnim ulogama. Film je bio kopija holivudskih muzičkih spektakla i u nedostatku odgovarajućih filmova sa Zapada oduševio me je, tako da sam odmah nabavio note sa šlagerima iz filma i krenuo da ih sviram na klaviru.
Sa školskim drugom Mikom Žućom Živanovićem pričao sam o šlagerima, džezu i ovom filmu pa smo se dogovorili da dođem kod njega i razmenimo neke note. Mika je, za razliku od mene, koji sam kasno počeo da uzimam privatne časove, učio klavir od osme godine i išao je u srednju muzičku školu. Nismo mogli da prestanemo da pričamo jer je i on slušao džez sa radio Londona pa smo se sjajno slagali.
Pokazao mi je kako na klaviru da sviram nekoliko jednostavnih bluz kompozicija i dogovorili smo se da se sledeći sastanak održi kod mene. Posle ovoga sastavili smo mali bend u kome sam ja pevao, Mika je svirao klavir, a naš školski drug Časlav S. Stojanović svirao violinu.„Ritam sekciju“ činili su mali doboš koji je zamenjivao bubnjeve (kupili smo ga zajedničkim parama) i češalj u flis papiru koji je zamenjivao bas. Ne sećam se, nažalost, imena ove poslednje dvojice drugara koji su predano i sa sluhom obavljali svoj deo svirke.
Moje sviranje sa Mikom nastavilo se jedno kraće vreme na igrankama posle rata u prvobitnom - amaterskom sastavuFis dur. Svirali smo sving džez, pri čemu sam ja svirao klavir, a Mika klarinet.
Šestica tref
Pred kraj rata, sa mojim najboljim drugovima oformio sam družinu koju smo, ne znam više zašto, nazvali Šestica tref. Družinu su, pored mene, činili: Dragan Radivojević, Nikola Zare Zarić, Živojin Žika Tajsić, Dušan Dule Stojanović i Milan Andra Andrejević. Osim Dragana, svi članovi družine bili su u istom razredu III muške gimnazije.
Od bliskih prijatelja koji nisu pripadali Šestici tref bio je Pavle Paja Tipsarević. Tada sam počeo da se družim i sa školskim drugom Duškom Vidakom, sa kojim me je u velikoj meri zbližila zajednička ljubav prema džezu.
Sakupili smo mali broj Brunsvikovih ploča 78 o/min, među kojima smo najviše voleli: orkestar Kaunta Bajzija sa njegovim klasicima Topsy, Jumpin' at the Woodside i April in Paris, hitove sestara Andrjus Hold Tight, Hold Tight i Ciribiribin sa Bing Krosbijem, Luis Armstronga sa Jeepers Creepers i Ele Ficdžerald sa A-tisketa-tasket. Ovo smo slušali na Duletovom starom His master's voice gramofonu koji je dosta dugo dobro služio. Ton se sistematski pogoršavao jer nismo mogli da nabavimo nove igle i gramofon je krajem 1944. god. ispustio svoju napaćenu dušu kada mu je pukao feder. Do nabavke novog električnog gramofona sa pikapom, stari gramofon je i dalje služio tako što je Dule ujednačenim tempom strpljivo okretao ploču svojim kažiprstom.
Sastanci na kojima smo razmatrali naše planove i programe održavali su se na smenu po kućama, ali je najpopularniji u tom smislu bio naš drug Zare, koji je tada stanovao u zgradi Devanha preko puta sadašnje Beograđanke. Zarićevi su na selu imali imanje sa koga su dobijali namirnice i u to vreme oskudica najviše smo uživali u svežim čvarcima koji su obilato služeni prilikom održavanja naših„sednica“.
Početkom 1944. god. počeli smo da pozivamo i naše drugarice na proslave rođendana i žureve. Majke su nam pripremale sendviče, maline i limunade, a pitanje alkoholnih pića krišom smo rešavali tako što je Žika donosio iz apoteke svoga oca etil-alkohol, a ostali su donosili jaja i šećer pa smo to mutili i pravili ajer konjak.
Imao je prijatan ukus, ali bi u slučajevima kada bi neko od nas više toga popio da bi prevazišao svoju stidljivost, posledice bile katastrofalne. Najuzbudljiviji deo priprema žureva bilo je sastavljanje spiska devojaka koje ćemo pozvati i telefoniranje. U početku je to bila grupa devojaka koje sam upoznao na Nemačkom institutu, koje su stanovale u centru grada, kao i Dušica Damjanović. Kasnije smo se upoznalisa devojkama koje su stanovale u i oko Kumanovske ulice - Ljiljanom i Bojkom Popović, Gordanom Sokolović, Milicom Kalajdžić i Bebom Živković.
Iz predgovora prof dr Predraga J Markovića
Kao i u prethodnoj knjizi, i deo o Drugom svetskom ratu je fini sklop opšte priče i pojedinosti i životu pod okupacijom kakve se malogde mogu naći. Kako se prehranjivalo, stanovalo, prevozilo, zabavljalo. Svojim preciznim, inženjerskim umom, Pajević iskopava iz sećanja mnoštvo detalja, koji razvetljavaju i neke šire priče. Recimo, sadržaj (sa sve satnicom) radijskih skečeva Žanke Stokić na nemačkom vojničkom radiju. Ova epizoda objašnjava mistifikovanu sudbinu ove glumice posle rata. Karakteristično je za ovu porodicu, kao i za njihove prijatelje da su i pored rata nastojali da održe dostojanstvo i građanski način života, kao i da nastave obrazovanje dece, pogotovo vanškolsko, kao stoje učenje jezika. Usred rata i stradanja, Pajević i njegovi vršnjaci uspevaju da prođu i radosti mladosti, otkrivanje muzike, knjiga, filmova... Milan Pajević zanimljivo povezuje eskapističku strategiju izbegavanja politike devedesetih godina sa sličnom strategijom Beograđana za vreme okupacije sa tom razlikom stoje, čini se, ukus tadašnjih Beograđana, koji su kod crnoberzijanaca kupovali karte za koncerte na Kolarcu, bio bolji. Epizoda o bombardovanju je jedna od najboljih u našoj memoarskoj literaturi....
Прва књига се може купити још увек у Кафе - књижари у улици Мајке Јевросиме, а друга улази у продају за који дан. Као што увек кажем, ово није реклама, већ само препорука лепих књига и културних догађаја у нашем граду.
Било јe то онда када је Фреди Хабард наступио на Београд-ском: џез фестивалу, у Сава центру. Негде у то време помагао сам Оливеру Мандићу око његове нове плоче (радио сам рифове,,,спојнице" делова композиција). Само привидно лак посао. Зашто? Једноставно: Мандић је један од неколицине музичара пред којима „имам" (чудан израз Јаснијије на енглеском: I ћауе), трему. Данимај е тражио једну ноту више-једну ноту мање. Мени, навик лом на бескрајна џез сола, помогло је да разумем осећање које горштак има кад први пут обује „шими" ципеле. Све тесно, и у ногама нема оног осећања „шљапензи-шљапензи". Мандић је био решио да сола на његовој плочи свирајунајбо љи светски џез музичарњ Невероватна идеја, али ко зна Мандића и мало, знаће да у тој његовој намери и нема ничега чудног. Тако, ка- же он, ако је тај Хабард тада у Београду, снимићу и њега („дата не јурим по свету"), а ти Милоше види како ћеш с њим. Одосмо на концерт. Оливер је већ договорио са Хабардовим менаџером снимање одмах после концерта. Хабарда публика ие пушта, први, четврти бис, поноћ је, стојимо иза сцене, чекамо, Мандић каже менаџеру: ,Је л' ти то мене зезаш?" Менаџер, Холанђанин, мршав, блед, ружан утисак по.-све- му и у свему, каже: „Ево, ево, само што нисмо кренули..."' Уђосмо у онај чувени такси („мерцедес" са шесторо вра- та), па право на Славију у студио.Хабард слуша матрице испред микрофона, „слушке" му на глави, ћути, труба у рукама, све је „профи". Мандић седи у углу студија, каже: „Милоше, па, ради бре!" Гестикулирам ру кама: „Господине Хабард, сад иде тај део, ево... сад... сад!" И све се то заврши за мање од сат времена. Запањен сам! Није Хабард трубач - онје музичар! И, шта сад? Хабардов авион лети негде око подне. Као што Је ред, ето нас на неком сплаву. Тује, наравно, и менаџер. Олајава Хабарда. Као, средио је Хабарду турнеју у Шпанији, а он се појавио само наједном концерту. А Хабард, извињава се. Каже да има дивну породицу, показује слике жене и деце, и не без поноса слику своје куће и кадилака испред ње. Као, не знамо ми како је лепо седети код куће и трошити паре од неодсвираних концерата. У неко доба рече ми да му идем на живце. А Мандић му помаже: „Имени,имени!"То ми Хабард говори држећи пржену рибу по дужини у устима као усну хармонику. Само слегох раменима, а и шта да му кажем. Јутро је. Довозимо Хабарда до хотела. Поздравља ме љу базно и каже: „Шалио сам се, извини, нисам тако мислир", Ја њему, као: „Ма, не брини" (на енглеском). Ипак, негде у себи осећам да ми није свеједно.
"ILUSTROVANI LIST" - 25.4.1926.
POZDRAV SVIMA...
http://www.oldtajmeri.rs/phpbb3/viewtopic.php?f=36&t=117&start=1000
У првој књизи је описао своје детињство, а у другој своју младост, од 1941. до 1955. године. Ратно и непосредно поратно доба. Отац у концентрационом логору, а по повратку поново ухапшен од стране Гестапоа. Време без хране и огрева, али млади се сналазе, преправља се стара одећа и шију "нове" хаљине, слушају се предратне плоче... После рата Сремски фронт, стрељања, опет хапшења, али и слушање џеза и дружење са Бубишом Симићем, Душаном Видаком, Војином Поповићем, свирање клавира у џез саставима, игранке са свингом и козарачким колом...
Mika Žuća
Početkom 1943. god. video sam nemački muzički film Wir Machen Muziek sa holandsko-nemačkom glumicom Ilze Verner i Viktor de Kovom u glavnim ulogama. Film je bio kopija holivudskih muzičkih spektakla i u nedostatku odgovarajućih filmova sa Zapada oduševio me je, tako da sam odmah nabavio note sa šlagerima iz filma i krenuo da ih sviram na klaviru.
Sa školskim drugom Mikom Žućom Živanovićem pričao sam o šlagerima, džezu i ovom filmu pa smo se dogovorili da dođem kod njega i razmenimo neke note. Mika je, za razliku od mene, koji sam kasno počeo da uzimam privatne časove, učio klavir od osme godine i išao je u srednju muzičku školu. Nismo mogli da prestanemo da pričamo jer je i on slušao džez sa radio Londona pa smo se sjajno slagali.
Pokazao mi je kako na klaviru da sviram nekoliko jednostavnih bluz kompozicija i dogovorili smo se da se sledeći sastanak održi kod mene. Posle ovoga sastavili smo mali bend u kome sam ja pevao, Mika je svirao klavir, a naš školski drug Časlav S. Stojanović svirao violinu. „Ritam sekciju“ činili su mali doboš koji je zamenjivao bubnjeve (kupili smo ga zajedničkim parama) i češalj u flis papiru koji je zamenjivao bas. Ne sećam se, nažalost, imena ove poslednje dvojice drugara koji su predano i sa sluhom obavljali svoj deo svirke.
Moje sviranje sa Mikom nastavilo se jedno kraće vreme na igrankama posle rata u prvobitnom - amaterskom sastavu Fis dur. Svirali smo sving džez, pri čemu sam ja svirao klavir, a Mika klarinet.
Šestica tref
Pred kraj rata, sa mojim najboljim drugovima oformio sam družinu koju smo, ne znam više zašto, nazvali Šestica tref. Družinu su, pored mene, činili: Dragan Radivojević, Nikola Zare Zarić, Živojin Žika Tajsić, Dušan Dule Stojanović i Milan Andra Andrejević. Osim Dragana, svi članovi družine bili su u istom razredu III muške gimnazije.
Od bliskih prijatelja koji nisu pripadali Šestici tref bio je Pavle Paja Tipsarević. Tada sam počeo da se družim i sa školskim drugom Duškom Vidakom, sa kojim me je u velikoj meri zbližila zajednička ljubav prema džezu.
Sakupili smo mali broj Brunsvikovih ploča 78 o/min, među kojima smo najviše voleli: orkestar Kaunta Bajzija sa njegovim klasicima Topsy, Jumpin' at the Woodside i April in Paris, hitove sestara Andrjus Hold Tight, Hold Tight i Ciribiribin sa Bing Krosbijem, Luis Armstronga sa Jeepers Creepers i Ele Ficdžerald sa A-tisketa-tasket. Ovo smo slušali na Duletovom starom His master's voice gramofonu koji je dosta dugo dobro služio. Ton se sistematski pogoršavao jer nismo mogli da nabavimo nove igle i gramofon je krajem 1944. god. ispustio svoju napaćenu dušu kada mu je pukao feder. Do nabavke novog električnog gramofona sa pikapom, stari gramofon je i dalje služio tako što je Dule ujednačenim tempom strpljivo okretao ploču svojim kažiprstom.
Sastanci na kojima smo razmatrali naše planove i programe održavali su se na smenu po kućama, ali je najpopularniji u tom smislu bio naš drug Zare, koji je tada stanovao u zgradi Devanha preko puta sadašnje Beograđanke. Zarićevi su na selu imali imanje sa koga su dobijali namirnice i u to vreme oskudica najviše smo uživali u svežim čvarcima koji su obilato služeni prilikom održavanja naših„sednica“.
Početkom 1944. god. počeli smo da pozivamo i naše drugarice na proslave rođendana i žureve. Majke su nam pripremale sendviče, maline i limunade, a pitanje alkoholnih pića krišom smo rešavali tako što je Žika donosio iz apoteke svoga oca etil-alkohol, a ostali su donosili jaja i šećer pa smo to mutili i pravili ajer konjak.
Imao je prijatan ukus, ali bi u slučajevima kada bi neko od nas više toga popio da bi prevazišao svoju stidljivost, posledice bile katastrofalne. Najuzbudljiviji deo priprema žureva bilo je sastavljanje spiska devojaka koje ćemo pozvati i telefoniranje. U početku je to bila grupa devojaka koje sam upoznao na Nemačkom institutu, koje su stanovale u centru grada, kao i Dušica Damjanović. Kasnije smo se upoznali sa devojkama koje su stanovale u i oko Kumanovske ulice - Ljiljanom i Bojkom Popović, Gordanom Sokolović, Milicom Kalajdžić i Bebom Živković.
Iz predgovora prof dr Predraga J Markovića
Kao i u prethodnoj knjizi, i deo o Drugom svetskom ratu je fini sklop opšte priče i pojedinosti i životu pod okupacijom kakve se malogde mogu naći. Kako se prehranjivalo, stanovalo, prevozilo, zabavljalo. Svojim preciznim, inženjerskim umom, Pajević iskopava iz sećanja mnoštvo detalja, koji razvetljavaju i neke šire priče. Recimo, sadržaj (sa sve satnicom) radijskih skečeva Žanke Stokić na nemačkom vojničkom radiju. Ova epizoda objašnjava mistifikovanu sudbinu ove glumice posle rata. Karakteristično je za ovu porodicu, kao i za njihove prijatelje da su i pored rata nastojali da održe dostojanstvo i građanski način života, kao i da nastave obrazovanje dece, pogotovo vanškolsko, kao stoje učenje jezika. Usred rata i stradanja, Pajević i njegovi vršnjaci uspevaju da prođu i radosti mladosti, otkrivanje muzike, knjiga, filmova... Milan Pajević zanimljivo povezuje eskapističku strategiju izbegavanja politike devedesetih godina sa sličnom strategijom Beograđana za vreme okupacije sa tom razlikom stoje, čini se, ukus tadašnjih Beograđana, koji su kod crnoberzijanaca kupovali karte za koncerte na Kolarcu, bio bolji. Epizoda o bombardovanju je jedna od najboljih u našoj memoarskoj literaturi....
Прва књига се може купити још увек у Кафе - књижари у улици Мајке Јевросиме, а друга улази у продају за који дан. Као што увек кажем, ово није реклама, већ само препорука лепих књига и културних догађаја у нашем граду.
Ne zelim da rasplamsavam diskusiju... ali jedan nebitan a interesantan podatak.
Zgrada je kupljena za biblioteku tacno 20 godina pre bombardovanja, 6. aprila 1921. godine.
Ne zelim da rasplamsavam diskusiju... ali jedan nebitan a interesantan podatak.
Zgrada je kupljena za biblioteku tacno 20 godina pre bombardovanja, 6. aprila 1921. godine.
Хвала богу стање се нормализовало.
Милош Петровић ФREДИ ХАБАРД НА СПЛАВУ
Било јe то онда када је Фреди Хабард наступио на Београд-ском: џез фестивалу, у Сава центру. Негде у то време помагао сам Оливеру Мандићу око његове нове плоче (радио сам рифове,,,спојнице" делова композиција). Само привидно лак посао. Зашто? Једноставно: Мандић је један од неколицине музичара пред којима „имам" (чудан израз Јаснијије на енглеском: I ћауе), трему. Данимај е тражио једну ноту више-једну ноту мање. Мени, навик лом на бескрајна џез сола, помогло је да разумем осећање које горштак има кад први пут обује „шими" ципеле. Све тесно, и у ногама нема оног осећања „шљапензи-шљапензи". Мандић је био решио да сола на његовој плочи свирајунајбо љи светски џез музичарњ Невероватна идеја, али ко зна Мандића и мало, знаће да у тој његовој намери и нема ничега чудног. Тако, ка- же он, ако је тај Хабард тада у Београду, снимићу и њега („дата не јурим по свету"), а ти Милоше види како ћеш с њим. Одосмо на концерт. Оливер је већ договорио са Хабардовим менаџером снимање одмах после концерта. Хабарда публика ие пушта, први, четврти бис, поноћ је, стојимо иза сцене, чекамо, Мандић каже менаџеру: ,Је л' ти то мене зезаш?" Менаџер, Холанђанин, мршав, блед, ружан утисак по.-све- му и у свему, каже: „Ево, ево, само што нисмо кренули..."' Уђосмо у онај чувени такси („мерцедес" са шесторо вра- та), па право на Славију у студио. Хабард слуша матрице испред микрофона, „слушке" му на глави, ћути, труба у рукама, све је „профи". Мандић седи у углу студија, каже: „Милоше, па, ради бре!" Гестикулирам ру кама: „Господине Хабард, сад иде тај део, ево... сад... сад!" И све се то заврши за мање од сат времена. Запањен сам! Није Хабард трубач - онје музичар! И, шта сад? Хабардов авион лети негде око подне. Као што Је ред, ето нас на неком сплаву. Тује, наравно, и менаџер. Олајава Хабарда. Као, средио је Хабарду турнеју у Шпанији, а он се појавио само наједном концерту. А Хабард, извињава се. Каже да има дивну породицу, показује слике жене и деце, и не без поноса слику своје куће и кадилака испред ње. Као, не знамо ми како је лепо седети код куће и трошити паре од неодсвираних концерата. У неко доба рече ми да му идем на живце. А Мандић му помаже: „Имени,имени!"То ми Хабард говори држећи пржену рибу по дужини у устима као усну хармонику. Само слегох раменима, а и шта да му кажем. Јутро је. Довозимо Хабарда до хотела. Поздравља ме љу базно и каже: „Шалио сам се, извини, нисам тако мислир", Ја њему, као: „Ма, не брини" (на енглеском). Ипак, негде у себи осећам да ми није свеједно.