Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
По неким подацима Душан Борчић је погођен и пао на обалу Дунава код Батајнице а не у Сарајевску улицу. Постоји ли неки доказ да је Борчић пао са авионом ИК-3 у Сарајевску улицу? Догађај је толико неуобичајен да би сигурно требало да постоји макар фотографија олупине у одговарајућем окружењу.
Ipak, ovde se pominje i film koji je snimio Marko Babac, Kad je nebo bilo crno nad Beogradom (1978) i u kojem bi trebalo da budu neke sekvence amaterski snimljenih kadrova Beograda iz aprila 1941. od strane kinoamatera Radomira Milojkovića
U ovom RTS-ovom prilogu potkrala se i jedna greška: ono što se vidi na 3.41 je razrušen Univerzitet na Studentskom trgu, a to se desilo po povlačenju Nemaca 1944. kada su celu zgradu minirali i potpuno je razrušili iznutra.
U vezi sa identifikacijom osoba na ovoj fotografiji na Slaviji treba imati u vidu da 1941. godine, po aprilskom bombardovanju nisu svi ljudi odmah hodali u ritama i da, bez obzira na sve užase rata nisu sva lica bila namrgođena i prkosna (kako mi to, na osnovu docnije socrealističke filmske estetike, zamišljamo da je bilo).
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
Капетан I класе Милош Жуњић (не Жунић) није погинуо код Панчева него је убијен у Тамишу код Веслачког клуба у Панчеву. Наиме, његов авион био је погођен, он је искочио и док је висио на падобрану немачки пилот је пуцао у њега (кажу да су у немачким архивима нашли снимак кинофотомитраљеза са немачког ловца на којем се то види). Жуњић је рањен пао у Тамиш где су га двојица наводно фолксдојчера дотукли веслима када су му пришли чамцем.
Наредник Михајло Петров погинуо је на другом борбеном задатку шестог (а не седмог) априла око 16 часова. И данас почива у муљу поред обале Дунава. Пре неколико година покушао сам да покренем акцију његове ексхумације (пре мене то је два пута покушавао покојни г. Петар Боснић), али мрка капа у овој држави...
Каква год да су се "тумачења" појавила, остаје чињеница да су нацистички зликовци извршили агресију с геноцидним елементима - намером затирања српског памћења, спаљивањем Народне библиотеке.
U vezi sa identifikacijom osoba na ovoj fotografiji na Slaviji treba imati u vidu da 1941. godine, po aprilskom bombardovanju nisu svi ljudi odmah hodali u ritama i da, bez obzira na sve užase rata nisu sva lica bila namrgođena i prkosna (kako mi to, na osnovu docnije socrealističke filmske estetike, zamišljamo da je bilo).
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
http://www.youtube.com/watch?v=V8Yfex4KYpQ
Хвала на линку.
Ипак, ја не бих био Изногуд кад не бих мало закерао: у компјутерској анимацији аутор је погрешио варијанту наших Месершмита Бф 109 - ми смо имали варијанту Е (Емил) која има равне ивице крајева крила, а аутор је "ставио" варијанту Ф (Фриц) која има заобљене ивице крајева крила, већи спинер елисе...
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
По неким подацима Душан Борчић је погођен и пао на обалу Дунава код Батајнице а не у Сарајевску улицу. Постоји ли неки доказ да је Борчић пао са авионом ИК-3 у Сарајевску улицу? Догађај је толико неуобичајен да би сигурно требало да постоји макар фотографија олупине у одговарајућем окружењу.
Подаци којима ја располажем говоре да је Борчић пао 15 километара северно од Београда. Сахрањен је на гробљу у Батајници.
Ipak, ovde se pominje i film koji je snimio Marko Babac, Kad je nebo bilo crno nad Beogradom (1978) i u kojem bi trebalo da budu neke sekvence amaterski snimljenih kadrova Beograda iz aprila 1941. od strane kinoamatera Radomira Milojkovića
U ovom RTS-ovom prilogu potkrala se i jedna greška: ono što se vidi na 3.41 je razrušen Univerzitet na Studentskom trgu, a to se desilo po povlačenju Nemaca 1944. kada su celu zgradu minirali i potpuno je razrušili iznutra.
Na prvom snimku nije sve iz 1941.
Obratite pažnju na deo od 2:05. Ako dobro vidim, pored zapaljene zgrade na Terazijama prolaze dva uniformisana lica, a uniforme mi liče na nemačke.
Na uglu ulica Sime Mirkovića i Kralja Petra, se nalazi palata Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve. NJen prethodnik je bio mitropolijski dvor, a pre njega na tom mestu se nalazio konak Kneza Miloša.
Patrijaršija, pored sedišta SPC, danas je mesto dve veoma značajne kulturne institucije. To su Muzej Patrijaršije i biblioteka. Tradicija Patrijaršijske biblioteke začeta pre oko 900 godina, pod krovom manastira Hilandar (1198), na Svetoj Gori, u kojem je Sveti Sava, tokom boravka u monaškom manastiru Nemanjića, uspostavio prvu manastirsku biblioteku.
Srpski svetitelj je utemeljio i biblioteku u manastiru Žiča. Naime, pregalaštvom Rastka Nemanjića, srpska crkva je postala je samostalna 1219. godine, a za sedište je određena zadužbina kralja Stefana Prvovenčanog. Sveti Sava je u žičkom manastiru utemeljio centralnu biblioteku, kako se tada govorilo "za sve srpske zemlje". Preneo je sa Atosa veću količinu knjiga, ali i dao zadatak monasima da ih prepisuju, prevode i naravno, umnožavaju. Kopije knjiga prosvetitelj je razaslao po srpskim eparhijama, sa željom da svaki sveštenik SPC oformi malu, lokalnu manastirsku biblioteku.
U narednom veku žička ili arhiepiskopska biblioteka, je morala da bude premeštena u Peć, u kojoj se smestio arhiepiskop Arsenije, koji je nasledio tron Rastka Nemanjića. Od 1346. godine, biblioteka menja naziv, sledeći uzdizanje arhiepiskopije u rang patrijaršije. Naredne godine su obogatile manastirske riznice mnogim knjigama, dokumentima, zapisima i drugim pisanim tragovima, koji su svedočanstvo kulture i postojanja jednog naroda.
U vreme Despota Stefana, u Beogradu je najveću biblioteku imao vladar, jer je Despot bio veoma obrazovan. Tokom turskog gazdovanja gradom, nema nikakvih tragova o bibliotekama koje su bile u srpskim rukama. Prva za koju se zna da se pojavila u modernijim vremenima je upravo mitropolijska biblioteka, koju je 1728. godine ustanovio Mosije (Petrović) poglavar Srpske pravoslavne crkve.
Biblioteka je potom preseljena Sremske Karlovce (1737), da bi se sačuvala od ratnih razaranja koje Beograd nije mogao da izbegne. Krajem 18. veka, opet radi sigurnosti, biblioteka je preseljena čak do Sent Andreje u neposrednoj blizini Budimpešte. Mitropolit Mojsije (Putnik), odlučio se na obiman transport na sever, jer su stradanja Beograda bila izuzetno velika.
U vreme Mađarske bune 1848. godine, Patrijaršijska biblioteka je preneta u Beograd, da bi dve godine kasnije bila vraćena u Sremske Karlovce (1859). Mitropolijsko-patrijaršiska biblioteka stradala je 1914-15 godine. Obnovio ju je partijarh Dimitrije, a privatnom kolekcijom knjiga je darovao patrijarh Varnava.
Najveće stradanje Partrijaršijska biblioteka je doživela u Drugom svetskom ratu, kada su ustaše, koje su među prvima ušle u Beograd, kompletnu biblioteku prenele u Zagreb. Nakon rata, uz dosta napora, neizmerno blago Patrijaršije je u dobroj meri otkriveno i iz Zagreba vraćeno u Beograd. Glavni "tragač" bio je profesor Radislav Grujić, koji je u izveštajima naveo da je pronađeno srpsko blago "jedva stalo u četrdesetak kamiona". Država nije htela da pomogne SPC da oteto vrati, pa je crkva morala da podigne kredit kod Ministarstva prosvete, da bi platila prevoz iz Zagreba.
Crkva je postavila dr LJubomira Durkovića Jakšića za bibliotekara 1946. godine. Nasledio ga je profesor Bogoljub Ćirković i punih 48 godina bio na čelu Partijaršijske biblioteke.
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
По неким подацима Душан Борчић је погођен и пао на обалу Дунава код Батајнице а не у Сарајевску улицу. Постоји ли неки доказ да је Борчић пао са авионом ИК-3 у Сарајевску улицу? Догађај је толико неуобичајен да би сигурно требало да постоји макар фотографија олупине у одговарајућем окружењу.
http://www.youtube.com/watch?v=bbUJokdibZQ
Ipak, ovde se pominje i film koji je snimio Marko Babac, Kad je nebo bilo crno nad Beogradom (1978) i u kojem bi trebalo da budu neke sekvence amaterski snimljenih kadrova Beograda iz aprila 1941. od strane kinoamatera Radomira Milojkovića
http://www.imdb.com/title/tt0253170/
U ovom RTS-ovom prilogu potkrala se i jedna greška: ono što se vidi na 3.41 je razrušen Univerzitet na Studentskom trgu, a to se desilo po povlačenju Nemaca 1944. kada su celu zgradu minirali i potpuno je razrušili iznutra.
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
http://www.youtube.com/watch?v=V8Yfex4KYpQ
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
Капетан I класе Милош Жуњић (не Жунић) није погинуо код Панчева него је убијен у Тамишу код Веслачког клуба у Панчеву. Наиме, његов авион био је погођен, он је искочио и док је висио на падобрану немачки пилот је пуцао у њега (кажу да су у немачким архивима нашли снимак кинофотомитраљеза са немачког ловца на којем се то види). Жуњић је рањен пао у Тамиш где су га двојица наводно фолксдојчера дотукли веслима када су му пришли чамцем.
Наредник Михајло Петров погинуо је на другом борбеном задатку шестог (а не седмог) априла око 16 часова. И данас почива у муљу поред обале Дунава. Пре неколико година покушао сам да покренем акцију његове ексхумације (пре мене то је два пута покушавао покојни г. Петар Боснић), али мрка капа у овој држави...
pivnica Obilic, gde?
... snimak Riste Marjanovića ...
POZDRAV SVIMA ...
Нешто раније...
А било је и оваквих тумачења...
Каква год да су се "тумачења" појавила, остаје чињеница да су нацистички зликовци извршили агресију с геноцидним елементима - намером затирања српског памћења, спаљивањем Народне библиотеке.
Ничим се не могу правдати њихови ужасни злочини.
И сходно томе, ни сарадња с њима
Teško je, na osnovu činjenice da su osobe na slici nasmešene tvrditi da su ovo žene u službi nemačkog okupatora ili, pak, Nemice. Možda su nečije bake ili majke...
Uostalom, ima toliko fotografija ljudi koji npr. nisu pripadali politici, iz ovog okupacionog doba - svi su se oni trudili da izgledaju i oblače se koliko-toliko pristojno, kako se već moglo u ono strašno doba.
...а кад већ помињемо немачко бомбардовање, да не заборавимо да се данас навршило 72 године од тог трагичног шестог априла 1941. године.
Мир и спокој душама погинулих Београђана, а слава и хвала пилотима који су бранили Београд.
http://www.youtube.com/watch?v=V8Yfex4KYpQ
Хвала на линку.
Ипак, ја не бих био Изногуд кад не бих мало закерао: у компјутерској анимацији аутор је погрешио варијанту наших Месершмита Бф 109 - ми смо имали варијанту Е (Емил) која има равне ивице крајева крила, а аутор је "ставио" варијанту Ф (Фриц) која има заобљене ивице крајева крила, већи спинер елисе...
Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6.априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7 априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7 .априла
7. Јован Капешић, погинуо 7.априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла -пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6.априла код Шида
По неким подацима Душан Борчић је погођен и пао на обалу Дунава код Батајнице а не у Сарајевску улицу. Постоји ли неки доказ да је Борчић пао са авионом ИК-3 у Сарајевску улицу? Догађај је толико неуобичајен да би сигурно требало да постоји макар фотографија олупине у одговарајућем окружењу.
Подаци којима ја располажем говоре да је Борчић пао 15 километара северно од Београда. Сахрањен је на гробљу у Батајници.
http://www.youtube.com/watch?v=bbUJokdibZQ
Ipak, ovde se pominje i film koji je snimio Marko Babac, Kad je nebo bilo crno nad Beogradom (1978) i u kojem bi trebalo da budu neke sekvence amaterski snimljenih kadrova Beograda iz aprila 1941. od strane kinoamatera Radomira Milojkovića
http://www.imdb.com/title/tt0253170/
U ovom RTS-ovom prilogu potkrala se i jedna greška: ono što se vidi na 3.41 je razrušen Univerzitet na Studentskom trgu, a to se desilo po povlačenju Nemaca 1944. kada su celu zgradu minirali i potpuno je razrušili iznutra.
Na prvom snimku nije sve iz 1941.
Obratite pažnju na deo od 2:05. Ako dobro vidim, pored zapaljene zgrade na Terazijama prolaze dva uniformisana lica, a uniforme mi liče na nemačke.
Na uglu ulica Sime Mirkovića i Kralja Petra, se nalazi palata Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve. NJen prethodnik je bio mitropolijski dvor, a pre njega na tom mestu se nalazio konak Kneza Miloša.
Patrijaršija, pored sedišta SPC, danas je mesto dve veoma značajne kulturne institucije. To su Muzej Patrijaršije i biblioteka. Tradicija Patrijaršijske biblioteke začeta pre oko 900 godina, pod krovom manastira Hilandar (1198), na Svetoj Gori, u kojem je Sveti Sava, tokom boravka u monaškom manastiru Nemanjića, uspostavio prvu manastirsku biblioteku.
Srpski svetitelj je utemeljio i biblioteku u manastiru Žiča. Naime, pregalaštvom Rastka Nemanjića, srpska crkva je postala je samostalna 1219. godine, a za sedište je određena zadužbina kralja Stefana Prvovenčanog. Sveti Sava je u žičkom manastiru utemeljio centralnu biblioteku, kako se tada govorilo "za sve srpske zemlje". Preneo je sa Atosa veću količinu knjiga, ali i dao zadatak monasima da ih prepisuju, prevode i naravno, umnožavaju. Kopije knjiga prosvetitelj je razaslao po srpskim eparhijama, sa željom da svaki sveštenik SPC oformi malu, lokalnu manastirsku biblioteku.
U narednom veku žička ili arhiepiskopska biblioteka, je morala da bude premeštena u Peć, u kojoj se smestio arhiepiskop Arsenije, koji je nasledio tron Rastka Nemanjića. Od 1346. godine, biblioteka menja naziv, sledeći uzdizanje arhiepiskopije u rang patrijaršije. Naredne godine su obogatile manastirske riznice mnogim knjigama, dokumentima, zapisima i drugim pisanim tragovima, koji su svedočanstvo kulture i postojanja jednog naroda.
U vreme Despota Stefana, u Beogradu je najveću biblioteku imao vladar, jer je Despot bio veoma obrazovan. Tokom turskog gazdovanja gradom, nema nikakvih tragova o bibliotekama koje su bile u srpskim rukama. Prva za koju se zna da se pojavila u modernijim vremenima je upravo mitropolijska biblioteka, koju je 1728. godine ustanovio Mosije (Petrović) poglavar Srpske pravoslavne crkve.
Biblioteka je potom preseljena Sremske Karlovce (1737), da bi se sačuvala od ratnih razaranja koje Beograd nije mogao da izbegne. Krajem 18. veka, opet radi sigurnosti, biblioteka je preseljena čak do Sent Andreje u neposrednoj blizini Budimpešte. Mitropolit Mojsije (Putnik), odlučio se na obiman transport na sever, jer su stradanja Beograda bila izuzetno velika.
U vreme Mađarske bune 1848. godine, Patrijaršijska biblioteka je preneta u Beograd, da bi dve godine kasnije bila vraćena u Sremske Karlovce (1859). Mitropolijsko-patrijaršiska biblioteka stradala je 1914-15 godine. Obnovio ju je partijarh Dimitrije, a privatnom kolekcijom knjiga je darovao patrijarh Varnava.
Najveće stradanje Partrijaršijska biblioteka je doživela u Drugom svetskom ratu, kada su ustaše, koje su među prvima ušle u Beograd, kompletnu biblioteku prenele u Zagreb. Nakon rata, uz dosta napora, neizmerno blago Patrijaršije je u dobroj meri otkriveno i iz Zagreba vraćeno u Beograd. Glavni "tragač" bio je profesor Radislav Grujić, koji je u izveštajima naveo da je pronađeno srpsko blago "jedva stalo u četrdesetak kamiona". Država nije htela da pomogne SPC da oteto vrati, pa je crkva morala da podigne kredit kod Ministarstva prosvete, da bi platila prevoz iz Zagreba.
Crkva je postavila dr LJubomira Durkovića Jakšića za bibliotekara 1946. godine. Nasledio ga je profesor Bogoljub Ćirković i punih 48 godina bio na čelu Partijaršijske biblioteke.
Autor: