Спомен-збирка Павла Бељанског обележава овог пролећа 140 година од рођења Надежде Петровић јединственом поставком која траје до 13. априла у галерији Дома Војске. Наша најзначајнија сликарка на изложби „Надежда Петровић у фото-објективу” представљена је и као фотограф и као модел, што чини за већи део јавности мало познат аспект њеног рада. Својеврстан албум породице Петровић, у оквиру којег је присутна и Надежда, као и фотографије које је снимила, многе ретко или никада излагане, чине окосницу изложбе, коју прати избор њених дела из колекције Спомен-збирке као и делови фото-опреме коју је користила.

Целу причу склапала је током вишегодишњег истраживачког рада др Јасна Јованов, управник Спомен-збирке Павла Бељанског. Према њеним речима, љубав према фотографији појавила се код наше велике уметнице још од студентских дана.

– Фотографије које је снимила и на којима је снимљена говоре о њеном вишеслојном ангажману на различитим друштвено-историјским пољима. Она је прва наша уметница која се континуирано бавила овим медијем, па је њен значај у развоју српске фотографије изузетан. Објектив фото-апарата, који је купила током студија у Минхену 1912. године, усмеравала је првенствено у правцу породичног окружења. Прихватајући идеје актуелног пикторијализма на појединим фотографијама креирала је и својеврсне уметничке сцене. Поред породичних снимака, публици је приказан и њен ангажман као прве жене ратног фотографа у периоду балканских и Првог светског рата, током којег се живот Надежде Петровић у Ваљевској болници нажалост окончао – објашњава др Јасна Јованов.  

Како додаје наша саговорница, слике су посебно одабране како би пратиле и допуњавале фотографије, а реч је о србијанском и париском периоду стваралаштва Надежде Петровић.

– Ради се о сликама попут „Београдског предграђа”, која приказује амбијент београдске четврти Палилула, где се налазила и кућа у Ратарској улици у којој је породица Петровић живела. У врту те куће настала је већина породичних слика, које је Надежда Петровић снимала све до почетка Првог балканског рата. Такође, ту су слике „Ресник”, „Србијански предео”, „Жене на извору”, радови због којих је Надежда добила епитет сликарке србијанског предела и које указују на њена путовања Србијом. Изложен је и портрет Јаше Томића, који је био ожењен Надеждином рођаком Милицом, кћерком Светозара Милетића. Надежда га је посебно ценила, тако да је ову слику понела са собом у Париз, јер ју је снимила на зиду атељеа који је припадао вајару Ивану Мештровићу,  где је током боравка у Паризу становала.

Драгоцен део изложбе представља и фотографска опрема какву је Надежда имала – „кодак” фотографски апарат, модел из 1898. године. Ту је и хаљина са косовским везом припаднице Сокола Марије Сајфертове, која показује популарност мотива извезених и на одећи Надежде и њених сестара. Пратећи програм чини неколико филмских пројекција, затим дечја сликарска радионица, као и стручна вођења. Изложба се реализује у сарадњи са породицом Петровић и многобројним појединцима и институцијама из Србије и Словеније, уз подршку Министарства културе и информисања Србије и Секретаријата за културу и јавно информисање Војводине. 

М. Димитријевић