Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Жељно очекујем ваше опаске.
Hvala ti na ovome. Veliki Brana Cvetković. Drago mi je da si naveo puno ime i prezime, jer današnji istraživači ove materije, među kojima ima i vrlo "ozbiljnih" istoričara, čak ni ne pokušavaju da navedu puno njegovo ime i prezime, zadovoljavajući se samo onim "Brana"...
Cvetković je, napomenuću i to, bio oštar kritičar ondašnjeg društva i dolazio je (kao i toliko drugih slobodoumnih ljudi), često u sukob sa državom i Crkvom. Neka me isprave istraživači pozorišta i pozorišne scene uopšte, ali rekao bih da je njegov humor, ipak, bio na nešto višem nivou od prizemnog vodviljskog (kakav je punio pozorišta "za narod") - Branina oštra žaoka nije štedela nikog.
Brana Cvetković je bio i univerzalni umetnik. Vele da je neretko i sam ilustrovao neka svoja izdanja poput pesama i priča za decu, koje je i izdavao. U tom domenu, kako mudro reče jedan moj prijatelj, Cvetkovićeva je uloga izuzetna i njegova ta ostvarenja spadaju u same vrhove domaće dečije književnosti, bivajući preko potreban "link" od Čika Jove Zmaja do mlađih, posleratnih generacija.
Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Жељно очекујем ваше опаске.
Врло интересантно. Честитке за ваш прилог. Подстакнут вашим текстом погледао сам шта пише на Интенету о Брани Цветковићу и нашао један згодан скуп краћих чланака:
Daklem, za pocetak mislim da ovo niko nije odgovorio gde je...izvinjavam se za ponavljanje ako jeste, a post mi je promakao.
Koliko sam ja uspeo da skapiram, u pitanju je pranje vesa u tada neregulisanom koritu topciderske reke. U pitanju je most cija jedna odgrada koja se bas vidi na slici i dalje postoji. Druga strana mosta mislim da je tokom regulacije i sirenja srusena kada je saobracajnica prosirena. Neposredno uz taj most koji se nalazi na pola puta od Milosevog konaka do pumpe kod skretanja za Kosutnjak se nalazi i glavni ulaz u topcidersku kasarnu.
Upravo je ovo stvar koju sam pominjao u mom uvodnom postu, tema koju sam zeleo da povedem, naivno verujuci da cu biti prvi koji se ovog setio.
Ja sam takodje zeleo da postavim pitanje da li neko zna sta je ovo i gde ga sve ima?
Sad kada je vec zapoceto, a izgleda je negde ranije i pominjano na stranama koje nisam stigao da predjem, da iznesem ono sto ja znam; naime, u pitanju su komunikacioni telefoni namenjeni radnicima mupa, tzv pozornicima koji su radili u odredjenom kraju i na cije se uvodjenje mup ponovo vraca. Otvaralo se posebnim kljucem koji su duzili pozornici, sistemski kljuc, nesto slicno onim troiuglastim za otvaranje vrata starijih liftova prilikom zaglavljivanja. Po mojim saznanjima to bi trebalo da je u pitanju. Crvena lampa na vrhu je znacila da valjda postoji poziv iz komande. Taj sistem komunikacije otisao je ad acta uvodjenjem bezicnog sistema komunikacije, tzv.motorole.
Stubica ima jos podosta po gradu, i to prilicno ocuvanih, s obzirom da mislim da nisu u funkciji vec oko pola veka. Ovo je jedan od onih u najboljem stanju, cak mu je i crveno staklo na lampi citavo.
Eto prilike za zadatak, kome bude interesantno. Ko bude u prilici da ih spazi, neka ih fotografise i neka postavi fotku s lokacijom. Inace svakodnevno pored njih prolazite, a sigurno ne obracate paznju.
Ja cu sada napamet reci da jedan postoji na kraju Zicke ulice, gde se odvaja desno spust u Grcica Milenka, a levo se ide u Vojislava Ilica. Ofarban je u zuto da se slozi sa izlogom nekog lokala ispred koga je.
Mislim da jedan jos uvek postoji i na taxi stanici na Slaviji ispred bivseg bifea Aleksinac, danas neke kladionice.
Interesantno da je na toj stanici donedavno (a mozda i jos stoji) stajao neki neuspeli eksperiment Beo taxija 80-ih godina, zuta naprava po imenu taxifon, preko koje su trebali taxisti da dobijaju pozive za voznju. Izgledalo je kao zuti cetvrtasti stub sa plasticnim crnim prosirenjem na vrhu, bez slusalice, kao neka vrsta interfona. Ne secam se da sam to video igde drugde.
E pa, naostrite vid i dajte fotke i lokacije ovih stubica po gradu.
"Душанка Крајчиновић, понављачица"...добацују деца из школе "Сава Ковачевић" у Београду, те 1965. године...Говоре јој још и да је "сељанка", јер је Душанка из Крушевца прешла у Београд, у четврти разред...Данас је други пут шести разред. Има брата, Синишу, који је још незаинтересован за било шта осим учитељице и фудбала. Отац је одлучио да иду на свадбу прија Јованкине ћерке.
Тешком муком, Душанка је одлучила да мајци пред полазак на свадбу призна да опет има два кеца. Нико је не разуме. Професори сматрају да је дрска и да не учи довољно, а она је, просто, напросто--заљубљена у Радоша из разреда. Он- шестак, а она- понављачица, што је мало брине. Једном, на одмору, Радош јој је дао пола кифле и срамежљиво рекао "Најбоља си ми другарица", а Душанкини образи су се заруменели као одраслима од јаког вина.
Сада стоји изнад мајке, забринута шта ће бити када се врате у кући. Излазећи из стана, мајка је на Душанкино признање о слабом успеху, само успела тихо да проскиће: "Разговараћемо кад се вратимо". Отац се нехајно окренуо у довратку, држећи сина за руку и упитао "Шта, шта?", нашта је одговор био исто тако опасан и отрован: "Ма, ништа се ти не брини...Душанка и ја нешто расправљамо...ти иовако ништа и не бринеш"...Мајка не успева да сакрије љутњу чак ни на овој продичној прослави. Сева очима и највише је бесна на мужа, у челу стола.
Стоји непомична и блуди погледом изнад глава тетака и стрина, мислећи на Радоша али и оно што је чека када прође весеље, због "оног после", од чега јој у грлу стоји кнедла.
Кућа у Кумановској 32 више не постоји, двориште је претворено у темељ високе зграде, а Душанка и данас има овакве снене очи...
Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Жељно очекујем ваше опаске.
POZDRAV SVIMA ...
Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Жељно очекујем ваше опаске.
Hvala ti na ovome. Veliki Brana Cvetković. Drago mi je da si naveo puno ime i prezime, jer današnji istraživači ove materije, među kojima ima i vrlo "ozbiljnih" istoričara, čak ni ne pokušavaju da navedu puno njegovo ime i prezime, zadovoljavajući se samo onim "Brana"...
Cvetković je, napomenuću i to, bio oštar kritičar ondašnjeg društva i dolazio je (kao i toliko drugih slobodoumnih ljudi), često u sukob sa državom i Crkvom. Neka me isprave istraživači pozorišta i pozorišne scene uopšte, ali rekao bih da je njegov humor, ipak, bio na nešto višem nivou od prizemnog vodviljskog (kakav je punio pozorišta "za narod") - Branina oštra žaoka nije štedela nikog.
Brana Cvetković je bio i univerzalni umetnik. Vele da je neretko i sam ilustrovao neka svoja izdanja poput pesama i priča za decu, koje je i izdavao. U tom domenu, kako mudro reče jedan moj prijatelj, Cvetkovićeva je uloga izuzetna i njegova ta ostvarenja spadaju u same vrhove domaće dečije književnosti, bivajući preko potreban "link" od Čika Jove Zmaja do mlađih, posleratnih generacija.
Nešto malo sa YT:
http://www.youtube.com/watch?v=h_VLblHKq10
http://www.youtube.com/watch?v=hGzDiB3ObAQ
"Политика", 25. мај 1927.
Не знам како ви остали, али ја ове Звездаркине исечке не могу да прочитам јер су сувише ситни. Грешим ли ја негде или...?
To je problem zbog servera koji ih pri uploadu smanji.
Evo, nadam se, čitljivije varijante:
Ово су две слике које сам покушао да окачим још поодавно па су ми се негде изгубиле. Мало сам се и изнервирао тада, јер ми се све написано изгубило. Ево сада другог покушаја, надам се да ће бити раван првоме : )
Као што можете да приметите ово је сликано летос. Место - такође јасно: угао Македонске и Улице браће Југовића. На њима је детаљ који је испливао при последњем мењању излога локала у којем је сада продавница обуће. Нисам чуо да га је неко приметио или се посебно осврнуо на њега, али је лепо и само то што је сачуван тј. што није наружен или уништен. Мишљења сам да је ово врло значајан детаљ, можда последњи аутентични остатак једне врло познате институције.
Наиме, зграда на којој се налази овај рељеф је најстарији део некадашњег хотела «Булевар» (касније, од 1909. преименованог у «Опера»). Подигао га је почетком 1870-их Ђорђе Пашона, Цинцар из Македоније, чијих је земљака било још доста у овој улици. У њему је 1899. отворено «прво српско водвиљско хумористично сатирично позориште» под називом «Орфеум». Његов оснивач али и «главни редитељ, глумац, писац комада и разних тачака, сценограг и учитељ младих глумаца» био је Брана Цветковић, изузетно духовита особа која је својим представама, чланцима и самом појавом засмејавала Београђане све до своје смрти 1942.
Чим сам угледао овај рељеф и на њему маску, виолину, позоришну завесу измешане са чашом, флашом, тањиром и слаником те још ко-зна-чиме, пала ми је на памет ово некада свима знано место. По начину израде и стилу рељеф се у потпуности уклапа у период око краја 19. и почетка 20. века. То такође важи и за ова китњаста слова. Њих нисам успео да прочитам, а ако би успели можда би добили и кључни доказ да је реч о декорацији везаној за «Орфеум». Остаје загонетна и ова женска фигура, можда нека сирена или пак Еуридика?
Све у свему, стилом и оним што је на њему представљено, овај рељеф би могао бити у вези са првим водвиљским позориштем Београда и Србије, те према томе и једини преостали детаљ ове важне карике у развоју позоришта и популарне културе.
Жељно очекујем ваше опаске.
Врло интересантно. Честитке за ваш прилог. Подстакнут вашим текстом погледао сам шта пише на Интенету о Брани Цветковићу и нашао један згодан скуп краћих чланака:
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?action=printpage;topic=312.0
Daklem, za pocetak mislim da ovo niko nije odgovorio gde je...izvinjavam se za ponavljanje ako jeste, a post mi je promakao.
Koliko sam ja uspeo da skapiram, u pitanju je pranje vesa u tada neregulisanom koritu topciderske reke. U pitanju je most cija jedna odgrada koja se bas vidi na slici i dalje postoji. Druga strana mosta mislim da je tokom regulacije i sirenja srusena kada je saobracajnica prosirena. Neposredno uz taj most koji se nalazi na pola puta od Milosevog konaka do pumpe kod skretanja za Kosutnjak se nalazi i glavni ulaz u topcidersku kasarnu.
sa http://instagram.com/p/RFwezHgYqL/
Upravo je ovo stvar koju sam pominjao u mom uvodnom postu, tema koju sam zeleo da povedem, naivno verujuci da cu biti prvi koji se ovog setio.
Ja sam takodje zeleo da postavim pitanje da li neko zna sta je ovo i gde ga sve ima?
Sad kada je vec zapoceto, a izgleda je negde ranije i pominjano na stranama koje nisam stigao da predjem, da iznesem ono sto ja znam; naime, u pitanju su komunikacioni telefoni namenjeni radnicima mupa, tzv pozornicima koji su radili u odredjenom kraju i na cije se uvodjenje mup ponovo vraca. Otvaralo se posebnim kljucem koji su duzili pozornici, sistemski kljuc, nesto slicno onim troiuglastim za otvaranje vrata starijih liftova prilikom zaglavljivanja. Po mojim saznanjima to bi trebalo da je u pitanju. Crvena lampa na vrhu je znacila da valjda postoji poziv iz komande. Taj sistem komunikacije otisao je ad acta uvodjenjem bezicnog sistema komunikacije, tzv.motorole.
Stubica ima jos podosta po gradu, i to prilicno ocuvanih, s obzirom da mislim da nisu u funkciji vec oko pola veka. Ovo je jedan od onih u najboljem stanju, cak mu je i crveno staklo na lampi citavo.
Eto prilike za zadatak, kome bude interesantno. Ko bude u prilici da ih spazi, neka ih fotografise i neka postavi fotku s lokacijom. Inace svakodnevno pored njih prolazite, a sigurno ne obracate paznju.
Ja cu sada napamet reci da jedan postoji na kraju Zicke ulice, gde se odvaja desno spust u Grcica Milenka, a levo se ide u Vojislava Ilica. Ofarban je u zuto da se slozi sa izlogom nekog lokala ispred koga je.
Mislim da jedan jos uvek postoji i na taxi stanici na Slaviji ispred bivseg bifea Aleksinac, danas neke kladionice.
Interesantno da je na toj stanici donedavno (a mozda i jos stoji) stajao neki neuspeli eksperiment Beo taxija 80-ih godina, zuta naprava po imenu taxifon, preko koje su trebali taxisti da dobijaju pozive za voznju. Izgledalo je kao zuti cetvrtasti stub sa plasticnim crnim prosirenjem na vrhu, bez slusalice, kao neka vrsta interfona. Ne secam se da sam to video igde drugde.
E pa, naostrite vid i dajte fotke i lokacije ovih stubica po gradu.
"Душанка Крајчиновић, понављачица"...добацују деца из школе "Сава Ковачевић" у Београду, те 1965. године...Говоре јој још и да је "сељанка", јер је Душанка из Крушевца прешла у Београд, у четврти разред...Данас је други пут шести разред. Има брата, Синишу, који је још незаинтересован за било шта осим учитељице и фудбала. Отац је одлучио да иду на свадбу прија Јованкине ћерке.
Тешком муком, Душанка је одлучила да мајци пред полазак на свадбу призна да опет има два кеца. Нико је не разуме. Професори сматрају да је дрска и да не учи довољно, а она је, просто, напросто--заљубљена у Радоша из разреда. Он- шестак, а она- понављачица, што је мало брине. Једном, на одмору, Радош јој је дао пола кифле и срамежљиво рекао "Најбоља си ми другарица", а Душанкини образи су се заруменели као одраслима од јаког вина.
Сада стоји изнад мајке, забринута шта ће бити када се врате у кући. Излазећи из стана, мајка је на Душанкино признање о слабом успеху, само успела тихо да проскиће: "Разговараћемо кад се вратимо". Отац се нехајно окренуо у довратку, држећи сина за руку и упитао "Шта, шта?", нашта је одговор био исто тако опасан и отрован: "Ма, ништа се ти не брини...Душанка и ја нешто расправљамо...ти иовако ништа и не бринеш"...Мајка не успева да сакрије љутњу чак ни на овој продичној прослави. Сева очима и највише је бесна на мужа, у челу стола.
Стоји непомична и блуди погледом изнад глава тетака и стрина, мислећи на Радоша али и оно што је чека када прође весеље, због "оног после", од чега јој у грлу стоји кнедла.
Кућа у Кумановској 32 више не постоји, двориште је претворено у темељ високе зграде, а Душанка и данас има овакве снене очи...
Evo pitalica, mada ne originalna, stari vuci ce znati sigurno odmah, al eto nek se ostre i ovi mladji.
Sta predstavljaju dva kamena stuba koja se vide u zaledju zgrade trospratne zgrade?
(jos jednom cu se ograditi i izviniti ako je bilo, zasad jos neprocitano izmedju 1200-3500 strane)