Knjižara Velimira Valožića na uglu Pop Lukine i Kosančićevog venca, srušena 1939. godine

Jeremija Obradović Karadžić bio je rodom iz Podrinja, i govorio je da je rod slavnome književniku Vuku St. Karadžiću. Nosio je sve do smrti, po običaju starinskom, čakšire, ćurče[1] i džube[2]. Bio je nepotpuno slep, i najpre je izišao na glas nekom pesmom o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je sâm, na stari način, spevao uz gusle, pa je potom štampao i počeo prodavati. Tako je postao knjižar-putnik, koji je oslanjajući se o štap (pošto je u svojoj nepotpunoj slepoći malo nazirao) hodio po Beogradu, noseći knjige za svoju publiku; tražeći je i u mehani i na ulici, i na trgu i na svakom mestu. Često se u ovome svome putovanju mogao videti po hanovima i gostionicama staroga Beograda gde su odsedali trgovci „palančani“ (iz varoši i varošica u unutrašnjosti Srbije) koji su dolazili da kupuju robu i da je na kola tovare. Osim toga Jeremija je sa kolima punim knjiga putovao naročito od mesta do mesta po Srbiji, prodajući knjige. Dobro znajući ukus svoje čitalačke publike po onome što ona traži i za što najčešće zapitkuje, Jeremija je prema tome udešavao zbirku za svoje čantre koje je o sebi nosio i za svoja kola. Novce je raspoznavao pipajući prstima. Beograđani su mogli često da ga vide u knjižarnici V. Valožića kako za svoje kupce književnu robu iskuplja. Ono što je znao da njegova publika traži počeo je štampati i sâm, i tako je proveo skoro ceo svoj vek. […]


Godine 1880. starost već nije dopuštala Jeremiji da produži svoj trudni posao, na kome je, kako izgleda, ipak jedva zarađivao najpotrebniji hleb, i tada se obratio Narodnoj skupštini da se i njemu, kao narodnom radniku, odredi neko izdržavanje. Mi znamo kao ondašnji ministar prosvete da je Narodna skupština njegovu molbu vrlo rado primila, jer su svi skupštinari bili uvereni da je čiča-Jeremija narodnu potporu potpuno zaslužio. Neku godinu potom Jeremija je i umro.