1. Сем овог, листам и scyscrapercity форумску галерију и пар неких страница на "фејсу" и углавном су то старе фотографије самог града, па ме занима да ли постоје и странице посвећене, рецимо, предграђима или само људима, ситуацијама, облачењу и сл..Чак ме и Београд '60, '70 и '80-их фасцинира...
Nema posebnih stranica, ali izmedju fotografija zgrada i ulica na forumu ima i dosta drugih stvari. A ima i clanova foruma "specijalizaovanih" za neke od podoblasti - automobile, tramvaje, vencanja, konjske trke, zeleznicu, brodove....
партибрејкер је написао/ла:
3. На породичним фотографијама из 1938.г. видим печат фотографске радње Светозара Миљковића из Хартингове 41 у Београду. Која је то данашња улица и да ли ико зна нешто о поменутом фотографу?
Hartingova ili Hartvigova? Hartvigova je jedan od starih naziva Beogradske ulice.
Хартвигова, наравно...хвала. Није ни чудо што нисам могао да "изгуглам".
B. Nestorović piše da je na jednoj zgradi u Knez Mihailovoj, izrađenoj 1889, "središnji deo rešen nizom na renesansi koncipiranih prozora na spratu i širokim otvorima izloga u prizemlju, čiji su noseći stubovi obogaćeni toskanskim pilastrima".
Pitanje glasi: kako se zove ova poznata zgrada?
Pomoć. Zgrada u KM izlazi na tri ulice. Toskanske pilastre su svi videli, unutrašnjost zgrade samo nekoliko njih, a u podrum ove zgrade ulazila je većina nas. Koja je zgrada u pitanju?
Hvala za ove lepe slike. Bila su to, očigledno, srećna vremena. Posebno me impresioniralo koliko hidrobusa čeka u luci. U ono vreme se izgleda mnogo više putovalo rekama. Letos sam hteo da napravim izlet brodom do Đerdapa i na moje iznenađenje ustanovio da ne postoji nikakav brodski prevoznik koji drži tu liniju. Tačnije, ne postoji nikakav prevoznik uopšte, ako se izuzmu luksuzna i skupa krstarenja. Da ne pominjem da smo "Sironu" oterali. Šteta.
За "Сирону" баш и није нека штета...
Прво, то је био брод више - луксузне класе, тако да цена крстарења баш и није била (нити је могла бити) популарна да не кажем приступачна ширим народним масама.
А други разлог је чисто техничке природе. "Сирона" је пројектована за услове пловидбе на Рајни - а Рајна на високом водостају је као Сава код Београда на нормалном. У тим условима постоји и захтев за управљивост брода који је везан за јачину (брзину) струјног тока реке по којој ће пловити, тако да је сирота "Сирона" била тешко управљива по Дунаву чија је матица при вишем водостају сувише јака за њу. Једино је могла да плови по Сави, а по Дунаву само када је водостај нижи па је и струја слабија. Зато је чешће била на везу неко у пловидби, а и кад је пловила углавном је то било ка Новом Саду где је Дунав "лењ". У Казан није смела ни да помисли да уђе!
Moram da priznam da nisam cuo da smo „Sironu“ oterali. Po Iznogudu i njegovom shvatanju pre bi se reklo da je to „Sirota“ a ne „Sirona“. Široke narodne mase, brzine strujnih tokova, plićaci… Iznogud kao da je hteo da se isprsi sa svojim poznavanjem brodogradnje.
Pa, taj brod je jedini pristojnog izgleda u Savskom pristaništu. Imao sam prilike da se na njemu provozam i nisam mu našao zamerke.
Postoji problem u našem gradu, a pre bih rekao u našim glavama, oko shvatanja da Beograd leži na dve velike reke. Činjenica je da mi u 21. veku nemamo nijednu brodsku liniju, nijedan normalan brod kojim bismo se provozali bar, ako ne sa njim otisli i na posao. Pa kakvo bi to uživanje bilo ići i vraćati se s posla rekom, a ne zakrčenim ulicama punim semafora. Rečni saobraćaj ne bi trebalo da bude skup, ali – jeste. Zbog toga što treba obezbediti normalan pristan, redovno servisiranje i održavanje plovila. Treba platiti korišćenje obale, takse, ljude... U prošlom, a i u pretprošlom veku, postojale su redovne brodske linije iz, i ka Beogradu. Pa kako se to nekada isplatilo a danas se ne isplati? Država i grad moraju ovakve projekte debelo da dotiraju.
Danas se možemo provozati samo nakazama sklepanim negde na obali Dunava. Kao „večernja vožnja po reci“ sa hladnom ribljom čorbom iz kesice od prekjuče.
Poslednji brod na redovnoj liniji je bio „Niš“ za koga znamo kako je nesrećno završio karijeru. Ali to je bila pretrpanost broda kombinovana sa nevremenom i još nekim nesrećnim detaljima koji se uvek nameste kada ne treba. To je bilo pre pola veka. Od tada pristanište služi samo strancima i povremenim letnjim turama obilaska grada. Nezamislivo za metropolu i evropski grad koji leži na međunarodnom vodotoku. Mi nemamo nijednu benzinsku pumpu na vodi, nijedan vez sa strujom i vodom gde se može neko ko je u prolazu, privezati, platiti, ostati dan-dva i produžiti dalje. Ono što je najcrnje, MI NEMAMO NAVIKU, MI NEMAMO KULTURU GRADA NA VODI. U reke bacamo šta stignemo, na nju odlazimo kada hoćemo da se rashladimo. Obaloutvrda je urađena, u vreme Olge Divac, kao da smo u Sipskom kanalu, a da nije napravljena nijedna marina. Pruga nas još uvek deli (mada ne priznajem taj razlog) da siđeno na reku. Savamala je ruglo prepuno smrdljivih kamiončina, umesto da bude najlepši deo grada koji se baškari na Savi. Svojevremeno sam u Kilu kupio mesečnu markicu sa kojom čovek brodom može da pređe kanal i uđe u Dansku. U Sidneju sve vrvi od vodenih taksija i katamarana koji povezuju sve delove grada sa centrom.
Isuviše žuči sam prosuo, nakupilo mi se. Pokušaću da je razblažim jednom fotografijom. Nije Beograd ali bi jednom mogao da bude – ulazak na brod katamaran - redovna linija sa kojom ljudi idu na posao. Sede lepo, vetar čarlija, rade nešto na lap-topu…
http://www.danas.rs/images/basic/border-h2.gif); background-position: 0% 100%; background-repeat: repeat no-repeat;">Odlukom Grada da uvede red na priobalju biće uklonjena i jedna od najvećih turističkih atrakcija Beograda
http://www.danas.rs/images/basic/border-h2.gif); background-attachment: scroll; color: rgb(51, 51, 51); background-position: 0% 100%; background-repeat: repeat no-repeat;">Popularni brod „Sirona“ od ponedeljka će morati da se skloni sa Savskog pristaništa i da nađe novo mesto za sidrenje. Od kako je Grad pre godinu dana preuzeo nadležnost nad priobaljem, održano je više akcija uređenja obala i uklanjanja nelegalnih objekata.
......
„Sirona“ je u Beograd uplovila pre sedam godina, i tada su gradske vlasti oduševljeno hvalile ovaj turistički brod kao kao veliki turistički potencijal i doprinos razvoju rečnog turizma. U čitavu infrastrukturu, rekao je Ilić,do sada je uloženo više od 500 hiljada evra
Itd. Koga zanima ceo članak naka pogleda: http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/sirona_baca_sidro_u_budimpesti_.39.html?news_id=196734
Knjižara Velimira Valožića
na uglu Pop Lukine i Kosančićevog
venca, srušena 1939. godine
Jeremija Obradović Karadžić bio je rodom iz Podrinja, i govorio je da je rod slavnome književniku Vuku St. Karadžiću. Nosio je sve do smrti, po običaju starinskom, čakšire, ćurče[1] i džube[2]. Bio je nepotpuno slep, i najpre je izišao na glas nekom pesmom o srpskom ratovanju s Mađarima 1848. godine, koju je sâm, na stari način, spevao uz gusle, pa je potom štampao i počeo prodavati. Tako je postao knjižar-putnik, koji je oslanjajući se o štap (pošto je u svojoj nepotpunoj slepoći malo nazirao) hodio po Beogradu, noseći knjige za svoju publiku; tražeći je i u mehani i na ulici, i na trgu i na svakom mestu. Često se u ovome svome putovanju mogao videti po hanovima i gostionicama staroga Beograda gde su odsedali trgovci „palančani“ (iz varoši i varošica u unutrašnjosti Srbije) koji su dolazili da kupuju robu i da je na kola tovare. Osim toga Jeremija je sa kolima punim knjiga putovao naročito od mesta do mesta po Srbiji, prodajući knjige. Dobro znajući ukus svoje čitalačke publike po onome što ona traži i za što najčešće zapitkuje, Jeremija je prema tome udešavao zbirku za svoje čantre koje je o sebi nosio i za svoja kola. Novce je raspoznavao pipajući prstima. Beograđani su mogli često da ga vide u knjižarnici V. Valožića kako za svoje kupce književnu robu iskuplja. Ono što je znao da njegova publika traži počeo je štampati i sâm, i tako je proveo skoro ceo svoj vek. […]
Godine 1880. starost već nije dopuštala Jeremiji da produži svoj trudni posao, na kome je, kako izgleda, ipak jedva zarađivao najpotrebniji hleb, i tada se obratio Narodnoj skupštini da se i njemu, kao narodnom radniku, odredi neko izdržavanje. Mi znamo kao ondašnji ministar prosvete da je Narodna skupština njegovu molbu vrlo rado primila, jer su svi skupštinari bili uvereni da je čiča-Jeremija narodnu potporu potpuno zaslužio. Neku godinu potom Jeremija je i umro.
Stojan Novaković –Srpska knjiga:
njeni prodavci i čitaoci u XIX veku http://www.antikvarijat.blogspot.com/2012/11/jeremija-obradovic-karadzic-knjizar.html#more
1. Сем овог, листам и scyscrapercity форумску галерију и пар неких страница на "фејсу" и углавном су то старе фотографије самог града, па ме занима да ли постоје и странице посвећене, рецимо, предграђима или само људима, ситуацијама, облачењу и сл..Чак ме и Београд '60, '70 и '80-их фасцинира...
Nema posebnih stranica, ali izmedju fotografija zgrada i ulica na forumu ima i dosta drugih stvari. A ima i clanova foruma "specijalizaovanih" za neke od podoblasti - automobile, tramvaje, vencanja, konjske trke, zeleznicu, brodove....
3. На породичним фотографијама из 1938.г. видим печат фотографске радње Светозара Миљковића из Хартингове 41 у Београду. Која је то данашња улица и да ли ико зна нешто о поменутом фотографу?
Hartingova ili Hartvigova? Hartvigova je jedan od starih naziva Beogradske ulice.
Хартвигова, наравно...хвала. Није ни чудо што нисам могао да "изгуглам".
Pitanje glasi: kako se zove ova poznata zgrada?
Pomoć. Zgrada u KM izlazi na tri ulice. Toskanske pilastre su svi videli, unutrašnjost zgrade samo nekoliko njih, a u podrum ove zgrade ulazila je većina nas. Koja je zgrada u pitanju?
За "Сирону" баш и није нека штета...
Прво, то је био брод више - луксузне класе, тако да цена крстарења баш и није била (нити је могла бити) популарна да не кажем приступачна ширим народним масама.
А други разлог је чисто техничке природе. "Сирона" је пројектована за услове пловидбе на Рајни - а Рајна на високом водостају је као Сава код Београда на нормалном. У тим условима постоји и захтев за управљивост брода који је везан за јачину (брзину) струјног тока реке по којој ће пловити, тако да је сирота "Сирона" била тешко управљива по Дунаву чија је матица при вишем водостају сувише јака за њу. Једино је могла да плови по Сави, а по Дунаву само када је водостај нижи па је и струја слабија. Зато је чешће била на везу неко у пловидби, а и кад је пловила углавном је то било ка Новом Саду где је Дунав "лењ". У Казан није смела ни да помисли да уђе!
Moram da priznam da nisam cuo da smo „Sironu“ oterali. Po Iznogudu i njegovom shvatanju pre bi se reklo da je to „Sirota“ a ne „Sirona“. Široke narodne mase, brzine strujnih tokova, plićaci… Iznogud kao da je hteo da se isprsi sa svojim poznavanjem brodogradnje.
Pa, taj brod je jedini pristojnog izgleda u Savskom pristaništu. Imao sam prilike da se na njemu provozam i nisam mu našao zamerke.
Postoji problem u našem gradu, a pre bih rekao u našim glavama, oko shvatanja da Beograd leži na dve velike reke. Činjenica je da mi u 21. veku nemamo nijednu brodsku liniju, nijedan normalan brod kojim bismo se provozali bar, ako ne sa njim otisli i na posao. Pa kakvo bi to uživanje bilo ići i vraćati se s posla rekom, a ne zakrčenim ulicama punim semafora. Rečni saobraćaj ne bi trebalo da bude skup, ali – jeste. Zbog toga što treba obezbediti normalan pristan, redovno servisiranje i održavanje plovila. Treba platiti korišćenje obale, takse, ljude... U prošlom, a i u pretprošlom veku, postojale su redovne brodske linije iz, i ka Beogradu. Pa kako se to nekada isplatilo a danas se ne isplati? Država i grad moraju ovakve projekte debelo da dotiraju.
Danas se možemo provozati samo nakazama sklepanim negde na obali Dunava. Kao „večernja vožnja po reci“ sa hladnom ribljom čorbom iz kesice od prekjuče.
Poslednji brod na redovnoj liniji je bio „Niš“ za koga znamo kako je nesrećno završio karijeru. Ali to je bila pretrpanost broda kombinovana sa nevremenom i još nekim nesrećnim detaljima koji se uvek nameste kada ne treba. To je bilo pre pola veka. Od tada pristanište služi samo strancima i povremenim letnjim turama obilaska grada. Nezamislivo za metropolu i evropski grad koji leži na međunarodnom vodotoku. Mi nemamo nijednu benzinsku pumpu na vodi, nijedan vez sa strujom i vodom gde se može neko ko je u prolazu, privezati, platiti, ostati dan-dva i produžiti dalje. Ono što je najcrnje, MI NEMAMO NAVIKU, MI NEMAMO KULTURU GRADA NA VODI. U reke bacamo šta stignemo, na nju odlazimo kada hoćemo da se rashladimo. Obaloutvrda je urađena, u vreme Olge Divac, kao da smo u Sipskom kanalu, a da nije napravljena nijedna marina. Pruga nas još uvek deli (mada ne priznajem taj razlog) da siđeno na reku. Savamala je ruglo prepuno smrdljivih kamiončina, umesto da bude najlepši deo grada koji se baškari na Savi. Svojevremeno sam u Kilu kupio mesečnu markicu sa kojom čovek brodom može da pređe kanal i uđe u Dansku. U Sidneju sve vrvi od vodenih taksija i katamarana koji povezuju sve delove grada sa centrom.
Isuviše žuči sam prosuo, nakupilo mi se. Pokušaću da je razblažim jednom fotografijom. Nije Beograd ali bi jednom mogao da bude – ulazak na brod katamaran - redovna linija sa kojom ljudi idu na posao. Sede lepo, vetar čarlija, rade nešto na lap-topu…
http://www.danas.rs/images/basic/border-h2.gif); background-position: 0% 100%; background-repeat: repeat no-repeat;">Odlukom Grada da uvede red na priobalju biće uklonjena i jedna od najvećih turističkih atrakcija Beograda
„Sirona“ baca sidro u Budimpešti
http://www.danas.rs/images/basic/border-h2.gif); background-attachment: scroll; background-position: 0% 100%; background-repeat: repeat no-repeat;">AUTOR: A. MALUŠEV
http://www.danas.rs/images/basic/border-h2.gif); background-attachment: scroll; color: rgb(51, 51, 51); background-position: 0% 100%; background-repeat: repeat no-repeat;">Popularni brod „Sirona“ od ponedeljka će morati da se skloni sa Savskog pristaništa i da nađe novo mesto za sidrenje. Od kako je Grad pre godinu dana preuzeo nadležnost nad priobaljem, održano je više akcija uređenja obala i uklanjanja nelegalnih objekata.
......
„Sirona“ je u Beograd uplovila pre sedam godina, i tada su gradske vlasti oduševljeno hvalile ovaj turistički brod kao kao veliki turistički potencijal i doprinos razvoju rečnog turizma. U čitavu infrastrukturu, rekao je Ilić,do sada je uloženo više od 500 hiljada evra
Itd. Koga zanima ceo članak naka pogleda: http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/sirona_baca_sidro_u_budimpesti_.39.html?news_id=196734
Није наменски фотографисано па није идеално....
Знам да ми форензика није јача страна, али кад се већи стручњаци не оглашавају, та шта ме кошта да бар пробам:
Да ли ико може да препозна о којој цркви је реч? Моји прадеда и прабаба, иначе, у Београду 1938.
Насловна страна руског Војно-историјског часописа са цртежом ослободилаца Београда 20. октобра 1944. године:
На жалост, у самом часопису нема ништа више на ту тему.
na uglu Pop Lukine i Kosančićevog
venca, srušena 1939. godine
Godine 1880. starost već nije dopuštala Jeremiji da produži svoj trudni posao, na kome je, kako izgleda, ipak jedva zarađivao najpotrebniji hleb, i tada se obratio Narodnoj skupštini da se i njemu, kao narodnom radniku, odredi neko izdržavanje. Mi znamo kao ondašnji ministar prosvete da je Narodna skupština njegovu molbu vrlo rado primila, jer su svi skupštinari bili uvereni da je čiča-Jeremija narodnu potporu potpuno zaslužio. Neku godinu potom Jeremija je i umro.
njeni prodavci i čitaoci u XIX veku
http://www.antikvarijat.blogspot.com/2012/11/jeremija-obradovic-karadzic-knjizar.html#more
(SKZ, Beograd, 1900)