Мрзи ме да идем по вароши и купујем одећу. Ко ме зна, разумеће. Нема за Марка капа. Мислим, нема капе довољно великог броја. А тамо где има, ’оће да ме одмеравају погледом. Зато у Отвореном тржном центру на Новом Београду (бувља пијаца, мада од бува нема ни "б") знам две-три тезге где купујем само по броју. Људи ме знају, па ме понекад и телефоном зову кад добију оно што обично тражим.
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
Dobar si čovek, reci mi sledeći put kuda prolaziš, pa da i ja stanem na crtu:-), mala penzija, veliko kuče, velika žena, sitna deca, stego išijas, na jedno oko kataratla, živ nisam…
Svi istoričari srpske arhitekture pišu da samo jedna zgrada u najstrožem centru Beograda ima "čipkastu fasadnu strukturu, sa dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta".
Pitanje glasi: kako se zvanično zove zgrada koju je projektovao Leko 1902
Svi istoričari srpske arhitekture pišu da samo jedna zgrada u najstrožem centru Beograda ima "čipkastu fasadnu strukturu, sa dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta".
Pitanje glasi: kako se zvanično zove zgrada koju je projektovao Leko 1902
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
***
Још нешто, не заборави:имаш пријатеља:
http://www.youtube.com/watch?v=3WJ1cf3nrLE&feature=related
Dobar si čovek, reci mi sledeći put kuda prolaziš, pa da i ja stanem na crtu:-), mala penzija, veliko kuče, velika žena, sitna deca, stego išijas, na jedno oko kataratla, živ nisam…
POZDRAV SVIMA ....
POZDRAV SVIMA ....
Дал неко зна адресу ове даме? Возио бих се с њом до Чуруга или до Париза, свеједно, па макар био и балансеро :)
Palata Atina
Šta sam dobio kao nagradu?
U kojoj javnoj ustanovi se nalazi ovaj enterijer?
(Da olakšam, u pitanju je ministarstvo).
Дал неко зна адресу ове даме? Возио бих се с њом до Чуруга или до Париза, свеједно, па макар био и балансеро :)
Ја сам се о идентитету даме распитивала још давно, и на оном форуму, али нико није знао одговор.
У међувремену, било је пре пар месеци на овом форуму (поставио Варош Капија) ово:
"Mileva Cvetković-Pašić u Beogradu pred sam početak Drugog svetskog rata
Fotografija iz porodične kolekcije Aleksandra Pašića"
Да ли је то заправо иста особа и исти мотоцикл? Мада, и на први поглед, виде се разлике на машинама, но, ипак...? ?
Како год, има ли више података о Милеви, и породицама?