Dr Vladan Đorđević, rođen u Beogradu 1844 kao Ipokrat u jednoj od najstarijih srpskih grko-cincarskih porodica od oca Đorđe, koji je bio jedan od prvih lekara u Srbiji, i majkeMarije koja jepoticala iz čuvene porodice veletrgovaca Tome Leka, živeo je isključivo od svog lekarskog rada i to u "luksuznoj i velikoj kući sa brojnom poslugom, fijakerom i konjima". dr Vladan Đorđević je imao veliku porodicu, vernu i odanu ženu Paulinu, koja je po nekima poslužila za lik Gospođe ministarske i petnaestoro dece.
Pitanje glasi: Gde se nalazilavelika kuća u kojoj je živeo dr Vladan Đorđević
Dr Vladan Đorđević, rođen u Beogradu 1844 kao Ipokrat u jednoj od najstarijih srpskih grko-cincarskih porodica od oca Đorđe, koji je bio jedan od prvih lekara u Srbiji, i majkeMarije koja jepoticala iz čuvene porodice veletrgovaca Tome Leka, živeo je isključivo od svog lekarskog rada i to u "luksuznoj i velikoj kući sa brojnom poslugom, fijakerom i konjima". dr Vladan Đorđević je imao veliku porodicu, vernu i odanu ženu Paulinu, koja je po nekima poslužila za lik Gospođe ministarske i petnaestoro dece.
Pitanje glasi: Gde se nalazilavelika kuća u kojoj je živeo dr Vladan Đorđević
Mislim negde u Vasinoj ul., nisam bas siguran. grk
PS: Pa valjda kačimo ove slike zbog komentara. Da naučimo nešto novo.. Grkl, vaši komentari su više nego dobro došli...
Mislio sam na moja prazna ushicenja ( Sjajna! fenomenalna! =- pa sta se to koga tice sto je meni sjajna ... ) a ne na faktuelne komentare ( uzgred, vrlo cesto i netacne ). Eto, sina Vojv. Bojovica, cika-Dobricu ja gore (u prethodnim postovima o Vojvodi) nazivam pogresno cika-Novica*, itd. bruka! Naravno, pre svega vino, pa i godine, slab vid ... Smanjicu "uzlete" .. grk
* = vratim se malocas na moj komentar posta o V. Bojovicu kad, gle! Nisam pogresio, pise ispravno cika-Dobrica. Pa otkud mi to da sam pogresio i napisao "cika-Novica". Vidite, preterivanje da ne kazem sto gore na sopstveni racun ... grk
Inace Vojv. Bojovic imao je suprugu Milevu ( + 1956 ), sina Vojislava ( + 1915g., bio je student medicine III godine - umro negujuci tifusare ), sina Bozidara, "deda-Boza" ( inzenjer, + 1962 ), sina Dobrisava, to je pomenuti "deda-Dobrica" ( inzenjer, +1971), kceri Jelenu (+1955) i Radu (+1955) i sina, malog Radosava (umro 1906. u drugoj godini zivota).
Мрзи ме да идем по вароши и купујем одећу. Ко ме зна, разумеће. Нема за Марка капа. Мислим, нема капе довољно великог броја. А тамо где има, ’оће да ме одмеравају погледом. Зато у Отвореном тржном центру на Новом Београду (бувља пијаца, мада од бува нема ни "б") знам две-три тезге где купујем само по броју. Људи ме знају, па ме понекад и телефоном зову кад добију оно што обично тражим.
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
Pitanje glasi: Gde se nalazila velika kuća u kojoj je živeo dr Vladan Đorđević
Pitanje glasi: Gde se nalazila velika kuća u kojoj je živeo dr Vladan Đorđević
Mislim negde u Vasinoj ul., nisam bas siguran. grk
особље Војне болнице у Ваљеву
Ваљево 20 VIII 1920
PS: Pa valjda kačimo ove slike zbog komentara. Da naučimo nešto novo.. Grkl, vaši komentari su više nego dobro došli...
особље Војне болнице у Ваљеву
Ваљево 20 VIII 1920
PS: Pa valjda kačimo ove slike zbog komentara. Da naučimo nešto novo.. Grkl, vaši komentari su više nego dobro došli...
Mislio sam na moja prazna ushicenja ( Sjajna! fenomenalna! =- pa sta se to koga tice sto je meni sjajna ... ) a ne na faktuelne komentare ( uzgred, vrlo cesto i netacne ). Eto, sina Vojv. Bojovica, cika-Dobricu ja gore (u prethodnim postovima o Vojvodi) nazivam pogresno cika-Novica*, itd. bruka! Naravno, pre svega vino, pa i godine, slab vid ... Smanjicu "uzlete" .. grk
* = vratim se malocas na moj komentar posta o V. Bojovicu kad, gle! Nisam pogresio, pise ispravno cika-Dobrica. Pa otkud mi to da sam pogresio i napisao "cika-Novica". Vidite, preterivanje da ne kazem sto gore na sopstveni racun ... grk
Inace Vojv. Bojovic imao je suprugu Milevu ( + 1956 ), sina Vojislava ( + 1915g., bio je student medicine III godine - umro negujuci tifusare ), sina Bozidara, "deda-Boza" ( inzenjer, + 1962 ), sina Dobrisava, to je pomenuti "deda-Dobrica" ( inzenjer, +1971), kceri Jelenu (+1955) i Radu (+1955) i sina, malog Radosava (umro 1906. u drugoj godini zivota).
POZDRAV SVIMA ....
И тако, пре око месец дана, кад није било ни појма о кијамету, одем ја да пазарим неки дукс. Пазарим и вратим се кући. Седох да прочитам новине, кад оћеш! Нема наочара. Е сад све испочетка: аутобус, трамвај... Успут пребирам по сећању, где ли сам могао да оставим наочаре. Биће да је то било код последње тезге. Скинуо сам цвикере, да бих пробао дукс. Па да, мора да су ту. Али ако нису, а немам резервних... Код окулисте, па код оптичара, па инвестиције... Пу, бем ти памет, што не пазим!.
Одем право тамо, а госпођа се смеје и вади наочаре из џепа од мантила. Паде ми камен са срца... Сад опет на трамвај. Стојим и чекам, онако обрадован што нећу да имам мука око набавке нових цвикера.
Ту около шетка се један малац. Мали, неухрањен, али мора да је већ у другом-трећем разреду основне. Стаде испред мене, баш близу, и погледа ме право у очи, некако одоздо:
- Чико, јел имаш неки динар?
Гледам га, није мусав ни прљав, вероватно није члан неке организације дечјих просјака. Највероватније га притерала беда или глад у породици.
Извадим паре из џепа, и онако задовољан што сам избегао проблеме с наочарима, одвојих све новчанице које сам имао испод монете од 500 динара и дадох му. Он узе, окрете се и полако одлазећи поче да шапуће, броји колико је добио. После неколико корака, стаде, окрете се и погледа ме у очи. Затим се врати. Стаде пред мене, исто онако као малопре, држећи паре развијене у лепезу као карте за играње. Гледајући одоздо, упита ме:
- А јел си вид’о кол’ко си ми дао? (У смислу: Да се ниси преварио, па ми дао више?)
Гледам. Видим да сам му дао 260 динара. Он подиже и пружи ми паре.
Посегох у џеп, извадих паре и додадох у "шпил" још 500 динара. Рекох:
***
Још нешто, не заборави:имаш пријатеља:
http://www.youtube.com/watch?v=3WJ1cf3nrLE&feature=related
Kod Starog Medine