Да се вратим још једном на овај угао Солунске и Јеврејске. Прва од следеће две је већ била постављана и приказује Јеврејску улицу ка Дунаву, а друга треба да је исти део исте улице снимљен из супротног смера за време I светског рата.
Шта је Медиала? Група уметника или покрет? Да ли се уопште медијално стваралаштво може промишљати као сликарство или је нешто више? Како говорити о принципима када Meдиала истовремено заступа и традиционално и експериментално, настојећи да их превазиђе. Да ли је у питању скуп изузетних личности, које су из катакомби Београда покушале да освоје свет, или група небулозних авангардиста?
Леонид Шејка „Аморфна мултипликација”, уље на платну, 1956. година
Године 1953. у београдском „Дому омладине“ који се тада налазио на Обилићевом венцу, на изложбу о Ле Корбизијеу коју су приредили Леонид Шејка и Синиша Вуковић, студенти архитектуре, дошли су Миодраг Дадо Ђурић и Урош Тошковић, студенти београдске Ликовне академије. Тај се сусрет може сматрати првим контактом чланова будуће групе Медиала. Препознали су се као сродни двојица барбарогенија, црногорских дивљака, цртача шамана и двојица учених сликара архитеката, био је то епохални сусрет меда и але, крајњих, али привлачећих супротности. Штури податак из одреднице „Медиала“ на српској верзији „Википедије“ је, међутим, само делимично тачан.
КАДА ЈЕ ЗАЧЕТ ДУХ МЕДИАЛЕ
Према сведочењу Синише Вуковића, они су се знали још од 1951. године, дружили су се са Предрагом Ристићем („Пеђом Исусом“), такође студентом архитектуре, који је у то време имао кућу на дрвету на Ади Циганлији. Виђали су се и са Игором Васиљевим, сјајним српско-руским сликаром, коме је као дечаку суђено за покушај атентата на председника Тита. Заједно су одлазили на пливање и ту се неформално формирао дух Медиале. Теза Синише Вуковића о почецима Медиале око 1951-1952. године једино је прихватљива, јер је историјски исто толико тачна као и податак да је 1958. године на првој изложби у „Дому омладине“ у Београду основана група. Дух Медиале зачет је пре ове изложбе на којој су Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки и Владан Радовановић излагали чинећи првобитно чланство групе. Радовановић се веома брзо одвојио од Медиале, а Синиша Вуковић, Дадо Ђурић и Урош Тошковић су из првобитног језгра прешли у групу са програмски дефинисаним називом. Око ових питања на страницама листа „Политика“ развила се прошле године полемика, уместо да се прослави више од пола века постојања групе расправљало се ко је оснивач. Остаје нејасно зашто је толико Владану Радовановићу, који је из позадине водио ту полемику, важно да се прикаже као један од оснивача Медиале када ју је разочаран њеним деловањем напустио и окренуо се сасвим другачијој, авангардној уметности. Он има лоше мишљење о Синиши Вуковићу, а Милована Видака сматра обичним занатлијом. Синиша Вуковић је у последњем разговору са писцем овог текста рекао: „Зар уопште неко може озбиљно да схвати уметност Владана Радовановића, немојте га молим вас помињати, то је најобичнија којештарија“, слично је мислио и Милован Видак, а тог експериментатора није штедео ни Љуба Поповић у интервјуу за „Печат“. У позадини овог неспоразума и непријатељства се развило оспоравање чињенице да су се четири битна члана Медиале повезала много пре службеног оснивања групе, као и да група постоји шездесет година. Последњих година она доживљава свој музејско-галеријски препород. У „Народном музеју“ у Шапцу одржана је ретроспективна изложба слика Милића од Мачве, за коју је најбоља дела одабрао његов рођак сликар и професор Ненад Станковић. На тај начин обележена је десетогодишњица смрти сликара. У београдској Галерији „Хаос“ приређене су први пут ретроспективе цртежа Дада Ђурића и Леонида Шејке, које су због интересовања публике биле продужене. У Београдској Галерији „Hexalab“ приређене су ретроспективе слика Милована Видака и нових цртежа Мира Главуртића, а недавно је завршена и ретроспективна изложба слика Синише Вуковића у Галерији „РТС“. Сузана Спасић, оснивач „Фонда Оља Ивањицки“, приредила је у Београду и постхумну изложбу уметнице. На велику радост публике и незадовољство непријатеља, Медиала већ сада живи свој други и нови живот. http://www.pecat.co.rs/2012/09/mediala-1952-2012-rudnik-zlata-i-djubrista-i-deo/
At the opening of Olija Ivanjicki’s exhibition at Grficki Kolektiv in
Belgrade, 1963
O. Ivanjicki in the center between two women, Slobodan is first 0n the left.
Left to right Slobodan Dan Paich,
Leonid Seika, Marija Cudina.
1963 While still in his native Yugoslavia S.D. Paich began a close association with the dissident writers and painters, mostly a generation or two older, while the small and influential group was getting more and more into trouble with single party ideology.
From the right to left: Mihailo Mihajlov, Dolores Cace in the fograund from the back, Pedja Ristic the host, in the back Maria Cudina, Leonid Sheila, Slobodan Dan Paich.
Da li još postoji Obdanište broj 1. Za neka od ovih opštinskih obdaništa znamo da su bila delo arh. Jana Dubovija, pa se pitam ko je autor ovog na Bulbulderu i da li ima bližih podataka.
Знам само да је обданиште најпре било привремено смештено у Општинске станове у улици Светог Николе, а да је касније изграђено "преко пута циглане Милишића" у истој улици. Милсим да данас у том делу улице не постоји вртић/обданиште.
У међувремену, појавила се и ова непознаница.
Архитекта Данило Каћански, који је већину својих дела извео у Новом Саду, живео је и радио у Београду од 1925. до 1927. године, а горња слика наводно приказује вилу у Београду подигнуту 1927. Учинило ми се да би могла бити пронађена на падини од Ужичке ка Теодора Драјзера, али не видим је тамо. Каћански је и после одласка у Нови Сад имао пројекте и у Београду, један из 1930. у улици Аугуста Цесарца (Деспотовачка 39).
Три мускетара и домаћица
Да се вратим још једном на овај угао Солунске и Јеврејске. Прва од следеће две је већ била постављана и приказује Јеврејску улицу ка Дунаву, а друга треба да је исти део исте улице снимљен из супротног смера за време I светског рата.
КУЛТУРА | ДЕЈАН ЂОРИЋ | SEPTEMBAR 6, 2012 23:50
Пише Дејан Ђорић
Шта је Медиала? Група уметника или покрет? Да ли се уопште медијално стваралаштво може промишљати као сликарство или је нешто више? Како говорити о принципима када Meдиала истовремено заступа и традиционално и експериментално, настојећи да их превазиђе. Да ли је у питању скуп изузетних личности, које су из катакомби Београда покушале да освоје свет, или група небулозних авангардиста?
Леонид Шејка „Аморфна мултипликација”, уље на платну, 1956. година
Године 1953. у београдском „Дому омладине“ који се тада налазио на Обилићевом венцу, на изложбу о Ле Корбизијеу коју су приредили Леонид Шејка и Синиша Вуковић, студенти архитектуре, дошли су Миодраг Дадо Ђурић и Урош Тошковић, студенти београдске Ликовне академије. Тај се сусрет може сматрати првим контактом чланова будуће групе Медиала. Препознали су се као сродни двојица барбарогенија, црногорских дивљака, цртача шамана и двојица учених сликара архитеката, био је то епохални сусрет меда и але, крајњих, али привлачећих супротности. Штури податак из одреднице „Медиала“ на српској верзији „Википедије“ је, међутим, само делимично тачан.
КАДА ЈЕ ЗАЧЕТ ДУХ МЕДИАЛЕ
Према сведочењу Синише Вуковића, они су се знали још од 1951. године, дружили су се са Предрагом Ристићем („Пеђом Исусом“), такође студентом архитектуре, који је у то време имао кућу на дрвету на Ади Циганлији. Виђали су се и са Игором Васиљевим, сјајним српско-руским сликаром, коме је као дечаку суђено за покушај атентата на председника Тита. Заједно су одлазили на пливање и ту се неформално формирао дух Медиале. Теза Синише Вуковића о почецима Медиале око 1951-1952. године једино је прихватљива, јер је историјски исто толико тачна као и податак да је 1958. године на првој изложби у „Дому омладине“ у Београду основана група. Дух Медиале зачет је пре ове изложбе на којој су Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки и Владан Радовановић излагали чинећи првобитно чланство групе. Радовановић се веома брзо одвојио од Медиале, а Синиша Вуковић, Дадо Ђурић и Урош Тошковић су из првобитног језгра прешли у групу са програмски дефинисаним називом. Око ових питања на страницама листа „Политика“ развила се прошле године полемика, уместо да се прослави више од пола века постојања групе расправљало се ко је оснивач. Остаје нејасно зашто је толико Владану Радовановићу, који је из позадине водио ту полемику, важно да се прикаже као један од оснивача Медиале када ју је разочаран њеним деловањем напустио и окренуо се сасвим другачијој, авангардној уметности. Он има лоше мишљење о Синиши Вуковићу, а Милована Видака сматра обичним занатлијом. Синиша Вуковић је у последњем разговору са писцем овог текста рекао: „Зар уопште неко може озбиљно да схвати уметност Владана Радовановића, немојте га молим вас помињати, то је најобичнија којештарија“, слично је мислио и Милован Видак, а тог експериментатора није штедео ни Љуба Поповић у интервјуу за „Печат“. У позадини овог неспоразума и непријатељства се развило оспоравање чињенице да су се четири битна члана Медиале повезала много пре службеног оснивања групе, као и да група постоји шездесет година. Последњих година она доживљава свој музејско-галеријски препород. У „Народном музеју“ у Шапцу одржана је ретроспективна изложба слика Милића од Мачве, за коју је најбоља дела одабрао његов рођак сликар и професор Ненад Станковић. На тај начин обележена је десетогодишњица смрти сликара. У београдској Галерији „Хаос“ приређене су први пут ретроспективе цртежа Дада Ђурића и Леонида Шејке, које су због интересовања публике биле продужене. У Београдској Галерији „Hexalab“ приређене су ретроспективе слика Милована Видака и нових цртежа Мира Главуртића, а недавно је завршена и ретроспективна изложба слика Синише Вуковића у Галерији „РТС“. Сузана Спасић, оснивач „Фонда Оља Ивањицки“, приредила је у Београду и постхумну изложбу уметнице. На велику радост публике и незадовољство непријатеља, Медиала већ сада живи свој други и нови живот.
http://www.pecat.co.rs/2012/09/mediala-1952-2012-rudnik-zlata-i-djubrista-i-deo/
At the opening of Olija Ivanjicki’s exhibition at Grficki Kolektiv in
Belgrade, 1963
O. Ivanjicki in the center between two women, Slobodan is first 0n the left.
Left to right Slobodan Dan Paich,
Leonid Seika, Marija Cudina.
From the right to left: Mihailo Mihajlov, Dolores Cace in the fograund from the back, Pedja Ristic the host, in the back Maria Cudina, Leonid Sheila, Slobodan Dan Paich.
Da li još postoji Obdanište broj 1. Za neka od ovih opštinskih obdaništa znamo da su bila delo arh. Jana Dubovija, pa se pitam ko je autor ovog na Bulbulderu i da li ima bližih podataka.
Знам само да је обданиште најпре било привремено смештено у Општинске станове у улици Светог Николе, а да је касније изграђено "преко пута циглане Милишића" у истој улици. Милсим да данас у том делу улице не постоји вртић/обданиште.
У међувремену, појавила се и ова непознаница.
Архитекта Данило Каћански, који је већину својих дела извео у Новом Саду, живео је и радио у Београду од 1925. до 1927. године, а горња слика наводно приказује вилу у Београду подигнуту 1927. Учинило ми се да би могла бити пронађена на падини од Ужичке ка Теодора Драјзера, али не видим је тамо. Каћански је и после одласка у Нови Сад имао пројекте и у Београду, један из 1930. у улици Аугуста Цесарца (Деспотовачка 39).
Институт за патологију Медицинског факултета отворен 22. априла 1926. године у Доктора Суботића-Старијег 1 по пројекту Светозара и Петра Јовановића.
Ово су претходни објекти на месту исте зграде.