PRVA SLIKA JE PREKO PUTA RADIO INDUSTRIJE. NEKADAŠNJA OKRETNICA 6 I 7 . VIDI SE I U JEDNOJ SCENI "LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA", PRI KRAJU FILMA .... POZDRAV.
Павиљон у Топчидеру, Кијево – „Чика Томина колиба”, Топчидер – Конак кнеза Милоша и Доњи град – Капија Карла VI
Издање Књижаре В. Валожића.
Најраније датирана разгледница: 1898.
КАРИКАТУРЕ НА ВОЈНИЧКИМ ДОПИСНИМ КАРТАМА, ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Гргур Берић, професор из Скопља, поштар Комбинованог одреда
Миле Павловић, професор из Београда, на служби при Одбрани Београда
Коста Димитријевић
Милорад Павловић „Крпа“ (1865-1957)
Буран живот и прегалачки рад професора београдске Друге мушке гимназије, књижевника и публицисте Милорада Павловића, познатијег под надимком „чика Миле“ или „Миле Крпа“, тема је за занимљив роман из београдског живота под династијом Обреновића и Карађорђевића.
Рођен од мајке Милеве и оца воскара Томе, у Теразијском сокаку, где је данас робна кућа „Београд“, у време владавине кнеза Михаила, током своје младости Павловић је био огорчени противник династије Обреновић. Због учествовања у демонстрацијама 1882. године Миле Крпа је био избачен из гимназије, на студијама у Берлину дружио се са Карлом Либкнехтом, забрањена му је прва књига Слика и карактери, чешће је осуђиван због „штампарске кривице“, био премештан и отпуштан из службе, а после Ивандањског атентата на краља Милана 1899. године са групом истомишљеника одлежао је 13 месеци у пожаревачком затвору.
После доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, чији је Павловић приврженик и писац његовог првог животописа, он краће време уређује лист Одјек, по налогу српске владе у време руско-јапанског рата борави у Петрограду одакле Политици шаље извештаје. У ствари, он је са својим нераздвојним пријатељем Стеваном Сремцем био сарадник Политике од њеног првог броја, писао многе запажене уводнике и чланке о значајним савременицима као и догађајима. Под лажним именом, као тобожњи обућар, обишао је Босну и Херцеговину тада под туђинском управом и о томе објавио запажену књигу; у Прагу постаје велики пријатељ Томаша Масарика; за време Анексије са Пашићем и групом културних стваралаца борави у Русији, учествује као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу...
Са своје 92. године живота Павловић је сарађивао у 107. листова и часописа, објавио читаву библиотеку превода са неколико страних језика и 18 оригиналних књига од којих су, поред путописа Напуљске шетње (1911), значајне његове биографије књижевника Стевана Сремца и војводе Живојина Мишића, чији је секретар био током Првог светског рата и за којег га је везивало велико пријатељство. Објавио је Приче из живота краља Петра И (1922), док му је најбоље дело Сунчана прашина остало у рукопису јер је одбио да га СКЗ штампа за време окупације (1941-1944). Поред биографије краља Александра I Карађорђевића, којег је упознао на школовању у петроградском Пажевском корпусу, оставио је 108 исписаних свезака успомена из рата и мира, које се чувају у Народној библиотеци Србије док се многи његови необјављени рукописи чувају у нашим архивима.
Поред друштвеног и националног рада веома је значајан и педагошки рад Милета Крпе, јер је био вољени професор многим познатим именима од којих помињемо неколицину: кнез Павле Карађорђевић, Петар Кочић, Коста Абрашевић, Растко Петровић, Милан Ракић, Моша Пијаде и др. «Још док су били у школским клупама умео сам да проценим њихове способности», говорио је чика Миле писцу ових редова у време када је за Политику припремао његову животну исповест објављену 1963. године под симболичним насловом Сведок једног столећа. У тој исповести било је изостављено поглавље посвећено школској години 1905/6 када је чика Миле био професор Друге београдске гимназије, која се налазила у старој, неугледној згради код Батал-џамије, на месту садашње Народне скупштине.
- По жељи свог стрица и старатеља ову гимназију је као ученик другог гимназије похађао и кнез Павле, којем сам дао слабу оцену у ђачкој књижици јер није знао да ми одговори о херцеговачком устанку - причао ми је чика Миле Павловић. - Директор ме због овог прекори, а министар просвете позове на одговорност у Двор код краља Петра I, док су неке моје колеге мислиле да ми је већ потписано решење о пензији. Богме, иако сам знао за краљеву правичност, улазећи у «чика Перин» кабинет није ми било лако, а он се тамо осмехује, тапше ме по рамену и честитајући каже: „Е, баш сте добро поступили, не сме се мом рођаку и штићенику гледати кроз прсте!“ И још ме краљ замоли да се примим за сталног професора и васпитача тада болешљивог дечака-кнеза Павла, што сам прихватио под условом да ми плата буде иста као и мојих колега у Другој гимназији. Тако сам се са младим кнезом и његовом гувернантом ускоро обрео у Напуљу да бисмо путовали по целој Италији, где сам му показивао све знаменитости и о свему редовно писмима обавештавао краља Петра, од којих нека и данас, у препису, чувам.
Боравећи у Напуљу професор Павловић је написао своје чувене путописе, а 1907. године посетио је на Каприју великог руског писца Максима Горког, о чему је опширно писао.
Може се рећи да је професор Миле Крпа најзаслужнији што је код младог кнеза Павла пробудио љубав према вредним старинама и ликовној уметности, јер је и сам био страстан колекционар.
Напомена: Надимак Крпа није значио „парче тканине“ или „пачавра“, већ „обућар“ или „крпач обуће“.
U Nemačkoj će uskoro moći da se vidi fotografija koja se smatra najstarijom na svetu. Snimak potiče iz 1826. i prikazuje pogled s prozora u francuskom mestu mestu Sen Lup d Varnes, koji je Nisifor Nijeps, jedan od pionira fotografije, snimio na svom seoskom imanju L Gra.
najstarija na svetu: Fotografija iz Sen Lup d Varnesa
Veruje se da je Nijeps fotografiju napravio uz pomoć kamere opskure i cinkane ploče dimenzija 20 X 25cm, prekrivene bitumenom iz Judeje, smešom sličnom asfaltu. Kada se izloži vazduhu ova smeša se stvrdnjava, dok delovi koji nisu izloženi vazduhu ostaju rastvorljivi u vodi i mogu se ukloniti belim petrolejom i uljem od lavande.
Zbog osmočasovnog izlaganja svetlosti, sunce osvetljava zgrade s obeju strana fotografije, što slici daje dosta neobičan izgled.
Nijepsova fotografija pejzaža moći će da se vidi u okviru izložbe “Rođenja fotografije”, koja se 9. septembra otvara u Muzeju Rajsa Enegelhorna u Manhajmu.
Uprkos svom postignuću, Nijeps nije uspeo da zainteresuje Britansko kraljevsko društvo za ovaj proces, koji je nazvao heliografija - odnosno “pisanje suncem” - tako da je fotografiju na kraju poklonio britanskom botaničaru Frensisu Baueru.
Poslednji put je bila izložena 1898. u Londonu, da bi zatim bila zaboravljena tokom više od pet decenija, sve dok je nije pronašao istoričar Helmut Gernshajm, koji je Nijepsa proglasio pronalazačem fotografije.
Ovo prvo ne znam gde je.
Druga slika prikazuje Balkansku blizu ugla sa Lominom
Treća su, naravno, Terazije, trolejbuska stanica ka Slaviji.
Хвала, Весна. Прочитао сам, што и другима препоручујем - јако је лепо, едукативно и, за нас момке, инспиративно! : )
PRVA SLIKA JE PREKO PUTA RADIO INDUSTRIJE. NEKADAŠNJA OKRETNICA 6 I 7 . VIDI SE I U JEDNOJ SCENI "LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA", PRI KRAJU FILMA .... POZDRAV.
1442 Француска улица – 1955,
1453 Београдски издавачко-графички завод у току изградње – 1920.
Павиљон у Топчидеру, Кијево – „Чика Томина колиба”, Топчидер – Конак кнеза Милоша и Доњи град – Капија Карла VI
Издање Књижаре В. Валожића.
Најраније датирана разгледница: 1898.
Миле Павловић, професор из Београда, на служби при Одбрани Београда
Коста Димитријевић
Милорад Павловић „Крпа“ (1865-1957)
Буран живот и прегалачки рад професора београдске Друге мушке гимназије, књижевника и публицисте Милорада Павловића, познатијег под надимком „чика Миле“ или „Миле Крпа“, тема је за занимљив роман из београдског живота под династијом Обреновића и Карађорђевића.
Рођен од мајке Милеве и оца воскара Томе, у Теразијском сокаку, где је данас робна кућа „Београд“, у време владавине кнеза Михаила, током своје младости Павловић је био огорчени противник династије Обреновић. Због учествовања у демонстрацијама 1882. године Миле Крпа је био избачен из гимназије, на студијама у Берлину дружио се са Карлом Либкнехтом, забрањена му је прва књига Слика и карактери, чешће је осуђиван због „штампарске кривице“, био премештан и отпуштан из службе, а после Ивандањског атентата на краља Милана 1899. године са групом истомишљеника одлежао је 13 месеци у пожаревачком затвору.
После доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, чији је Павловић приврженик и писац његовог првог животописа, он краће време уређује лист Одјек, по налогу српске владе у време руско-јапанског рата борави у Петрограду одакле Политици шаље извештаје. У ствари, он је са својим нераздвојним пријатељем Стеваном Сремцем био сарадник Политике од њеног првог броја, писао многе запажене уводнике и чланке о значајним савременицима као и догађајима. Под лажним именом, као тобожњи обућар, обишао је Босну и Херцеговину тада под туђинском управом и о томе објавио запажену књигу; у Прагу постаје велики пријатељ Томаша Масарика; за време Анексије са Пашићем и групом културних стваралаца борави у Русији, учествује као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу...
Са своје 92. године живота Павловић је сарађивао у 107. листова и часописа, објавио читаву библиотеку превода са неколико страних језика и 18 оригиналних књига од којих су, поред путописа Напуљске шетње (1911), значајне његове биографије књижевника Стевана Сремца и војводе Живојина Мишића, чији је секретар био током Првог светског рата и за којег га је везивало велико пријатељство. Објавио је Приче из живота краља Петра И (1922), док му је најбоље дело Сунчана прашина остало у рукопису јер је одбио да га СКЗ штампа за време окупације (1941-1944). Поред биографије краља Александра I Карађорђевића, којег је упознао на школовању у петроградском Пажевском корпусу, оставио је 108 исписаних свезака успомена из рата и мира, које се чувају у Народној библиотеци Србије док се многи његови необјављени рукописи чувају у нашим архивима.
Поред друштвеног и националног рада веома је значајан и педагошки рад Милета Крпе, јер је био вољени професор многим познатим именима од којих помињемо неколицину: кнез Павле Карађорђевић, Петар Кочић, Коста Абрашевић, Растко Петровић, Милан Ракић, Моша Пијаде и др. «Још док су били у школским клупама умео сам да проценим њихове способности», говорио је чика Миле писцу ових редова у време када је за Политику припремао његову животну исповест објављену 1963. године под симболичним насловом Сведок једног столећа. У тој исповести било је изостављено поглавље посвећено школској години 1905/6 када је чика Миле био професор Друге београдске гимназије, која се налазила у старој, неугледној згради код Батал-џамије, на месту садашње Народне скупштине.
- По жељи свог стрица и старатеља ову гимназију је као ученик другог гимназије похађао и кнез Павле, којем сам дао слабу оцену у ђачкој књижици јер није знао да ми одговори о херцеговачком устанку - причао ми је чика Миле Павловић. - Директор ме због овог прекори, а министар просвете позове на одговорност у Двор код краља Петра I, док су неке моје колеге мислиле да ми је већ потписано решење о пензији. Богме, иако сам знао за краљеву правичност, улазећи у «чика Перин» кабинет није ми било лако, а он се тамо осмехује, тапше ме по рамену и честитајући каже: „Е, баш сте добро поступили, не сме се мом рођаку и штићенику гледати кроз прсте!“ И још ме краљ замоли да се примим за сталног професора и васпитача тада болешљивог дечака-кнеза Павла, што сам прихватио под условом да ми плата буде иста као и мојих колега у Другој гимназији. Тако сам се са младим кнезом и његовом гувернантом ускоро обрео у Напуљу да бисмо путовали по целој Италији, где сам му показивао све знаменитости и о свему редовно писмима обавештавао краља Петра, од којих нека и данас, у препису, чувам.
Боравећи у Напуљу професор Павловић је написао своје чувене путописе, а 1907. године посетио је на Каприју великог руског писца Максима Горког, о чему је опширно писао.
Може се рећи да је професор Миле Крпа најзаслужнији што је код младог кнеза Павла пробудио љубав према вредним старинама и ликовној уметности, јер је и сам био страстан колекционар.Напомена: Надимак Крпа није значио „парче тканине“ или „пачавра“, већ „обућар“ или „крпач обуће“.
Ovo je najstarija fotografija na svetu
U Nemačkoj će uskoro moći da se vidi fotografija koja se smatra najstarijom na svetu. Snimak potiče iz 1826. i prikazuje pogled s prozora u francuskom mestu mestu Sen Lup d Varnes, koji je Nisifor Nijeps, jedan od pionira fotografije, snimio na svom seoskom imanju L Gra.
Veruje se da je Nijeps fotografiju napravio uz pomoć kamere opskure i cinkane ploče dimenzija 20 X 25cm, prekrivene bitumenom iz Judeje, smešom sličnom asfaltu. Kada se izloži vazduhu ova smeša se stvrdnjava, dok delovi koji nisu izloženi vazduhu ostaju rastvorljivi u vodi i mogu se ukloniti belim petrolejom i uljem od lavande.
Zbog osmočasovnog izlaganja svetlosti, sunce osvetljava zgrade s obeju strana fotografije, što slici daje dosta neobičan izgled.
Uprkos svom postignuću, Nijeps nije uspeo da zainteresuje Britansko kraljevsko društvo za ovaj proces, koji je nazvao heliografija - odnosno “pisanje suncem” - tako da je fotografiju na kraju poklonio britanskom botaničaru Frensisu Baueru.
Poslednji put je bila izložena 1898. u Londonu, da bi zatim bila zaboravljena tokom više od pet decenija, sve dok je nije pronašao istoričar Helmut Gernshajm, koji je Nijepsa proglasio pronalazačem fotografije.
Do skora:
Ovih dana
Borislav Pekić je bio sušta suprotnost Krleži. Ne samo da su se fizički razlikovali, Pekić je imao neku aristokratsku crtu ruskoga hrta, lagano valovite i kovrdžave kose, ponosne i samosvesne prirode, distanciran, dobroćudan i uravnotežen, miran, osećajan i trpeljiv, dok je Krleža bio kao rotvajler, borben, temparamentan, spreman za akciju, neustrašiv i uverljiv, promišljen, visokog stepena samopouzdanja, egocentričan, čvrst u borbi, ne odstupa, uporan, snažnog socijalnog instikta i pasivarske želje za uspehom i pobedom.
B. Dragaš