Hvala Vam na trudu, te informacije su mi i bile potrebne.
Dakle, posedujem sve brojeve Zabavnika Ilustrovanog Vremena, baš me je obradovao taj podatak.
Kviz Mislim na period između 1952. i 1962. godine, kada je moja generacija ulazila u svet umetnosti. Prve slike koje sam video, a u meni su pobudile želju da i sam nešto stvaram, bile su „Mrtvo dete“ od Miljenka Stančića i „Muzejska postavka“ od Leonida Šejke. Potom je došla izložba Igora Vasiljeva i sve to zajedno bilo je nagoveštaj nečega čemu se valjalo pridružiti.. Pitanje glasi. O kom našem slikaru je ovde reč?.
Ljuba Popović
Е, сад...
Нисам пост прочитао до краја, и пожурио сам да одговорим да је реч о Љуби Поповићу, препознавши неке чињенице. Кад оно, на крају видим и одговор... То знаћи да слабо пратим градиво. Иначе, ишао сам, некад, специјално у Ваљево, да бих у њиховој Галерији савремене уметности, коју је Љуба и основао, гледао његове и изложбе Милене Павловић Барили, Миљенка Станчића...
Ономад смо Отац Влада и ја измењали мало приче око сликара Љубе Поповића и његовог дела, те сам поменуо да сам одлазио у Ваљево и тамо посећивао изложбе наших најбољих модерних сликара. Познато је да су београдска Трећа мушка гимназија и Ваљевска гимназија грађене по истом пројекту. Међутим, мислим да је мање познато да су обе гимназије имале и домарске куће, које су зидане у истом стилу са гимназијама. Ваљевци су од своје домарске куће направили Модерну галерију, незнатно је надзидавши и прилагодивши ентеријер. У београдској домарској кући су, чини ми се, неки станови, а фасада је потпуно запуштена, прљава и ољуштена. У последње време то виђам, јер пословно одлазим у Службени гласник, који се налази у близини. Пошто нисам успео да пронађем примерени снимак овог београдског објекта, молим форумаше да приложе, ако имају такав снимак. Чини ми се да је Франческо, једном, нешто писао или постовао неку слику, али нисам успео да је пронађем. Као илустрацију за Београдску трећу узео сам једну Касинину слику, али сам је мало ретуширао и додао контраст, да би била што лепша. Остале слике су са интернета, Ваљевска гимназија и Модерна галерија, додуше мало мањих димензија...
Ima li podataka,da li je u IIsv.ratu ostecena zgrada Min.saobracaja,u smislu da joj je odlomljen jedan deo,tacno onaj deo iznad ulaza u Zel.muzej,dakle blize Bircaninovoj ul. to pitam jer na slici Riste Marjanovica iz Sarajevske ulice 1944 jasno se vidi da nesto fali toj zgradi,a i dan danas je to mesto nekako tamnije,vidi se da se tu nesto obnavljalo. Molim odgovor!!! hvala
Руска деца, или "Рушчићи" у посети; у данашњој улици Косте Стојановића.
Година 1917. Владимир, Гаља и Вела. Деца малкице тужна; мршава, уредна, васпитана.
Гаља и Вела имају косу везану машнама од платна, без гумице. Дебела, бујна руска коса на главама ових девојчица показује таласима и чуперцима да се не да лако укротити. Гаља је најбистрија, мудрица; никада задовољна понуђеним одговорима на бројна питања о људима у овом граду. Промућурна, опрезна, брзо плане и наљути се. Вела је мекша, блажа; лако се да умирити. Има надимак "Дочка". Поносна је на косу боје жита.
Владимир има оштру косу; ципеле је бацио под сто и кочоперно хода бос по дворишту. Под руком, коса му је као оштра четка. Има поглед ђаволка, али је мек. Немиран, истражује, опипава, ослушкује; слободнији од сестара, непредвидив.
А све троје су само деца. Стигли из Русије, царске, оставили играчке и отаџбину која их више није хтела. Родитељи уморни и препуни страхова за њихов живот и будућност.
Рушчићи су рођаци доктора Мите из Панђелине куће. Не смеју да се послуже бозом и ситним колачима, тако су их научили родитељи. Смеју да једу воће, да не увреде домаћицу, госпођу Пелу Ристић, девојачко Симидријевић.
У дворишту породице Ристић сликао их "госн Ристич", пре него што су кренули да лове пужеве и траже изданке биљака које су познавали још у домовини или мале, зелене жабе које се оглашавају уз ивице зида према данашњој Палмотићевој. Девојчице лепо обучене; најлепше што се могло те 1917. године. Ципеле им обема познају тугу. Носе разглављене чарапице.
Ове кракате, мршаве, дечачке ножице постале су касније ноге фудбалера, спортисте који је каријеру градио у Енглеској. Његове ноге омогућиле су обема сестрама и родитељима лагодан живот, кућу у Кројдону; а девојкама касније, кад су стасале за удају - још и велики мираз. Али, тај други, "енглески" живот одвијао се тридесетих година двадесетог века, много после фотографије направљене у овом дворишту, које се није много променило ни до данас.
Ристићи помињу дружење са Пељајевима и данас, а ја сам чувар свих њихових успомена и ове фотографије.
Руска деца, или "Рушчићи" у посети; у данашњој улици Косте Стојановића.
Година 1917. Владимир, Гаља и Вела. Деца малкице тужна; мршава, уредна, васпитана.
Гаља и Вела имају косу везану машнама од платна, без гумице. Дебела, бујна руска коса на главама ових девојчица показује таласима и чуперцима да се не да лако укротити. Гаља је најбистрија, мудрица; никада задовољна понуђеним одговорима на бројна питања о људима у овом граду. Промућурна, опрезна, брзо плане и наљути се. Вела је мекша, блажа; лако се да умирити. Има надимак "Дочка". Поносна је на косу боје жита.
Владимир има оштру косу; ципеле је бацио под сто и кочоперно хода бос по дворишту. Под руком, коса му је као оштра четка. Има поглед ђаволка, али је мек. Немиран, истражује, опипава, ослушкује; слободнији од сестара, непредвидив.
А све троје су само деца. Стигли из Русије, царске, оставили играчке и отаџбину која их више није хтела. Родитељи уморни и препуни страхова за њихов живот и будућност.
Рушчићи су рођаци доктора Мите из Панђелине куће. Не смеју да се послуже бозом и ситним колачима, тако су их научили родитељи. Смеју да једу воће, да не увреде домаћицу, госпођу Пелу Ристић, девојачко Симидријевић.
У дворишту породице Ристић сликао их "госн Ристич", пре него што су кренули да лове пужеве и траже изданке биљака које су познавали још у домовини или мале, зелене жабе које се оглашавају уз ивице зида према данашњој Палмотићевој. Девојчице лепо обучене; најлепше што се могло те 1917. године. Ципеле им обема познају тугу. Носе разглављене чарапице.
Ове кракате, мршаве, дечачке ножице постале су касније ноге фудбалера, спортисте који је каријеру градио у Енглеској. Његове ноге омогућиле су обема сестрама и родитељима лагодан живот, кућу у Кројдону; а девојкама касније, кад су стасале за удају - још и велики мираз. Али, тај други, "енглески" живот одвијао се тридесетих година двадесетог века, много после фотографије направљене у овом дворишту, које се није много променило ни до данас.
Ристићи помињу дружење са Пељајевима и данас, а ја сам чувар свих њихових успомена и ове фотографије.
Допадају ми се веома ови твоји текстови и фотографије. Да ли је на помолу нова књига? :)
Dakle, posedujem sve brojeve Zabavnika Ilustrovanog Vremena, baš me je obradovao taj podatak.
Mislim na period između 1952. i 1962. godine, kada je moja generacija ulazila u svet umetnosti. Prve slike koje sam video, a u meni su pobudile želju da i sam nešto stvaram, bile su „Mrtvo dete“ od Miljenka Stančića i „Muzejska postavka“ od Leonida Šejke. Potom je došla izložba Igora Vasiljeva i sve to zajedno bilo je nagoveštaj nečega čemu se valjalo pridružiti.
Pitanje glasi. O kom našem slikaru je ovde reč?.
Ljuba Popović
Е, сад...
Нисам пост прочитао до краја, и пожурио сам да одговорим да је реч о Љуби Поповићу, препознавши неке чињенице. Кад оно, на крају видим и одговор... То знаћи да слабо пратим градиво.
Иначе, ишао сам, некад, специјално у Ваљево, да бих у њиховој Галерији савремене уметности, коју је Љуба и основао, гледао његове и изложбе Милене Павловић Барили, Миљенка Станчића...
Ономад смо Отац Влада и ја измењали мало приче око сликара Љубе Поповића и његовог дела, те сам поменуо да сам одлазио у Ваљево и тамо посећивао изложбе наших најбољих модерних сликара. Познато је да су београдска Трећа мушка гимназија и Ваљевска гимназија грађене по истом пројекту. Међутим, мислим да је мање познато да су обе гимназије имале и домарске куће, које су зидане у истом стилу са гимназијама. Ваљевци су од своје домарске куће направили Модерну галерију, незнатно је надзидавши и прилагодивши ентеријер. У београдској домарској кући су, чини ми се, неки станови, а фасада је потпуно запуштена, прљава и ољуштена. У последње време то виђам, јер пословно одлазим у Службени гласник, који се налази у близини. Пошто нисам успео да пронађем примерени снимак овог београдског објекта, молим форумаше да приложе, ако имају такав снимак. Чини ми се да је Франческо, једном, нешто писао или постовао неку слику, али нисам успео да је пронађем. Као илустрацију за Београдску трећу узео сам једну Касинину слику, али сам је мало ретуширао и додао контраст, да би била што лепша. Остале слике су са интернета, Ваљевска гимназија и Модерна галерија, додуше мало мањих димензија...
Година 1917. Владимир, Гаља и Вела. Деца малкице тужна; мршава, уредна, васпитана.
Гаља и Вела имају косу везану машнама од платна, без гумице. Дебела, бујна руска коса на главама ових девојчица показује таласима и чуперцима да се не да лако укротити. Гаља је најбистрија, мудрица; никада задовољна понуђеним одговорима на бројна питања о људима у овом граду. Промућурна, опрезна, брзо плане и наљути се. Вела је мекша, блажа; лако се да умирити. Има надимак "Дочка". Поносна је на косу боје жита.
Владимир има оштру косу; ципеле је бацио под сто и кочоперно хода бос по дворишту. Под руком, коса му је као оштра четка. Има поглед ђаволка, али је мек. Немиран, истражује, опипава, ослушкује; слободнији од сестара, непредвидив.
А све троје су само деца. Стигли из Русије, царске, оставили играчке и отаџбину која их више није хтела. Родитељи уморни и препуни страхова за њихов живот и будућност.
Рушчићи су рођаци доктора Мите из Панђелине куће. Не смеју да се послуже бозом и ситним колачима, тако су их научили родитељи. Смеју да једу воће, да не увреде домаћицу, госпођу Пелу Ристић, девојачко Симидријевић.
У дворишту породице Ристић сликао их "госн Ристич", пре него што су кренули да лове пужеве и траже изданке биљака које су познавали још у домовини или мале, зелене жабе које се оглашавају уз ивице зида према данашњој Палмотићевој. Девојчице лепо обучене; најлепше што се могло те 1917. године. Ципеле им обема познају тугу. Носе разглављене чарапице.
Ове кракате, мршаве, дечачке ножице постале су касније ноге фудбалера, спортисте који је каријеру градио у Енглеској. Његове ноге омогућиле су обема сестрама и родитељима лагодан живот, кућу у Кројдону; а девојкама касније, кад су стасале за удају - још и велики мираз. Али, тај други, "енглески" живот одвијао се тридесетих година двадесетог века, много после фотографије направљене у овом дворишту, које се није много променило ни до данас.
Ристићи помињу дружење са Пељајевима и данас, а ја сам чувар свих њихових успомена и ове фотографије.
Година 1917. Владимир, Гаља и Вела. Деца малкице тужна; мршава, уредна, васпитана.
Гаља и Вела имају косу везану машнама од платна, без гумице. Дебела, бујна руска коса на главама ових девојчица показује таласима и чуперцима да се не да лако укротити. Гаља је најбистрија, мудрица; никада задовољна понуђеним одговорима на бројна питања о људима у овом граду. Промућурна, опрезна, брзо плане и наљути се. Вела је мекша, блажа; лако се да умирити. Има надимак "Дочка". Поносна је на косу боје жита.
Владимир има оштру косу; ципеле је бацио под сто и кочоперно хода бос по дворишту. Под руком, коса му је као оштра четка. Има поглед ђаволка, али је мек. Немиран, истражује, опипава, ослушкује; слободнији од сестара, непредвидив.
А све троје су само деца. Стигли из Русије, царске, оставили играчке и отаџбину која их више није хтела. Родитељи уморни и препуни страхова за њихов живот и будућност.
Рушчићи су рођаци доктора Мите из Панђелине куће. Не смеју да се послуже бозом и ситним колачима, тако су их научили родитељи. Смеју да једу воће, да не увреде домаћицу, госпођу Пелу Ристић, девојачко Симидријевић.
У дворишту породице Ристић сликао их "госн Ристич", пре него што су кренули да лове пужеве и траже изданке биљака које су познавали још у домовини или мале, зелене жабе које се оглашавају уз ивице зида према данашњој Палмотићевој. Девојчице лепо обучене; најлепше што се могло те 1917. године. Ципеле им обема познају тугу. Носе разглављене чарапице.
Ове кракате, мршаве, дечачке ножице постале су касније ноге фудбалера, спортисте који је каријеру градио у Енглеској. Његове ноге омогућиле су обема сестрама и родитељима лагодан живот, кућу у Кројдону; а девојкама касније, кад су стасале за удају - још и велики мираз. Али, тај други, "енглески" живот одвијао се тридесетих година двадесетог века, много после фотографије направљене у овом дворишту, које се није много променило ни до данас.
Ристићи помињу дружење са Пељајевима и данас, а ја сам чувар свих њихових успомена и ове фотографије.
Допадају ми се веома ови твоји текстови и фотографије. Да ли је на помолу нова књига? :)
http://www.flickr.com/photos/lms0605/