U ovom, nešto dužem iskazu, jedan naš poznati slikar opisuje Beograd pedesetih i šezdesetih godina: Utisak o značaju Beograda datira iz onih vremena kada se u Beogradu dešavalo nešto zaista novo i sudbinsko. Mislim na period između 1952. i 1962. godine, kada je moja generacija ulazila u svet umetnosti. Prve slike koje sam video, a u meni su pobudile želju da i sam nešto stvaram, bile su „Mrtvo dete“ od Miljenka Stančića i „Muzejska postavka“ od Leonida Šejke. Potom je došla izložba Igora Vasiljeva i sve to zajedno bilo je nagoveštaj nečega čemu se valjalo pridružiti. U istom periodu bila je i ona čuvena izložba Henrija Mura u „Paviljonu Cvijeta Zuzorić“, pa izložba kolekcije „Urvarter“ u „Masarikovom paviljonu“, gde sam prvi put video originale Dalija, Magrita, Delvoa, Kirika, Mataa, Labisa…  U vreme kada sam ja počinjao da se bavim slikarstvom, pored autohtonog likovnog izraza, kakav je bila Mediala, postojao je naravno i taj uticaj sa Zapada (enformel) – s tom razlikom što uz njega ipak nisu išli i ti kritičarski orijentisani i debelo plaćeni savetodavci. Bilo je to vreme veće tolerancije i drugačijeg morala, nego što je ovaj današnji. Poznato je da smo se mi  „medialci“ čak družili sa  „enformelcima“ i da smo se sastajali u onoj čuvenoj kafani „Zora“ sa olajisanim podom, u Makedonskoj ulici. Ta tolerancija koju ste pomenuli u vezi sa mnom je jednim delom deo mog karaktera, ali sam dosta toga primio i družeći se sa Leonidom Šejkom.
Pitanje glasi. O kom našem slikaru je ovde reč?.