Ova, definitivno, ulazi u mojih "Top10" fotografija. A koje su vaše "topten" fottke?
1. Мајке Јевросиме са баштом преко целе улице
2. Панђелина кућа
3. Панђелина кућа...и тако све до броја 10!
На овој слици запажам заставу са кукастим крстом...
Колико дуго нисам размишљала о тресачима??
У сваком дворишту их је било. У дворишта су тресачи за тепихе доспели тек пошто су протерани са кровова, а све да би се отео кровни простор и претворио у стамбени (да, ова појава датира још од педесетих година 20. века... )
Жене би суботом наредиле мужевима да уролан тепих однесу на тресач, и да га тамо прахером добро исклофају. Запосленом мужу придруживао би се покоји "срећнији" комшија, са чашицом "домаће" и цигаретама. Уз лаган мушки разговор, тепих би очас посла био добро излупан, пребрисан поквашеном метлицом која се умакала у канту с водом. Мушкарци, немужеви и мужеви, имали су форе да разговарају и пијуцкају све док се тепих не осуши.
У нашој згради се знало: најнестрпљивија је Миланка, Перина жена. Чим чује да се прахер умирио, она извири допола кроз прозор и викне "Шта чекаш, доноси! Имам још пуне руке посла!"
На то би Пера, окуражен мушким друштвом одговарао увек истим речима:"Не може још , чекам малко да тепих ПРЕЦЕДНЕ".
На дворишном тресачу изводили смо разноразне фискултурне егзибиције: кешање, клаћење, вртење унаоколо (около салата, на велики дом), превртање са закаченим ногама. Понекад смо на то округло, усијано гвожђе везивали и конопац, па смо га подизали миц по миц, и прескакали све док не ударимо тинтаром о горњу пречку. Вертикалне странице тресача служиле су и као "кућице" у игри шуге и жмурке. Ако се превише ознојимо, или, недајбоже, поквасимо, мајице су се качиле на вертикалну шипку--да се осуше пре одласка кући.
Када запупи пролеће, тресач је носио наше, одједном отежале капуте, шалове и капе.
Први пољупци размењивали су се испод тресача, обично предвече. Ујутру би на бетону у предњем делу дворишта освануо текст написан циглом или кредом
"Кина и Драганче
То су срца два
Љубили се, грлили се
Све до пола два"
Ех, БКВН, БКВН!
POZDRAV SVIMA ....
Београд 1942-1943
Ova, definitivno, ulazi u mojih "Top10" fotografija. A koje su vaše "topten" fottke?
Београд 1942-1943
Ova, definitivno, ulazi u mojih "Top10" fotografija. A koje su vaše "topten" fottke?
1. Мајке Јевросиме са баштом преко целе улице
2. Панђелина кућа
3. Панђелина кућа...и тако све до броја 10!
На овој слици запажам заставу са кукастим крстом...
POZDRAV SVIMA .....
Колико дуго нисам размишљала о тресачима??
У сваком дворишту их је било. У дворишта су тресачи за тепихе доспели тек пошто су протерани са кровова, а све да би се отео кровни простор и претворио у стамбени (да, ова појава датира још од педесетих година 20. века... )
Жене би суботом наредиле мужевима да уролан тепих однесу на тресач, и да га тамо прахером добро исклофају. Запосленом мужу придруживао би се покоји "срећнији" комшија, са чашицом "домаће" и цигаретама. Уз лаган мушки разговор, тепих би очас посла био добро излупан, пребрисан поквашеном метлицом која се умакала у канту с водом. Мушкарци, немужеви и мужеви, имали су форе да разговарају и пијуцкају све док се тепих не осуши.
У нашој згради се знало: најнестрпљивија је Миланка, Перина жена. Чим чује да се прахер умирио, она извири допола кроз прозор и викне "Шта чекаш, доноси! Имам још пуне руке посла!"
На то би Пера, окуражен мушким друштвом одговарао увек истим речима:"Не може још , чекам малко да тепих ПРЕЦЕДНЕ".
На дворишном тресачу изводили смо разноразне фискултурне егзибиције: кешање, клаћење, вртење унаоколо (около салата, на велики дом), превртање са закаченим ногама. Понекад смо на то округло, усијано гвожђе везивали и конопац, па смо га подизали миц по миц, и прескакали све док не ударимо тинтаром о горњу пречку. Вертикалне странице тресача служиле су и као "кућице" у игри шуге и жмурке. Ако се превише ознојимо, или, недајбоже, поквасимо, мајице су се качиле на вертикалну шипку--да се осуше пре одласка кући.
Када запупи пролеће, тресач је носио наше, одједном отежале капуте, шалове и капе.
Први пољупци размењивали су се испод тресача, обично предвече. Ујутру би на бетону у предњем делу дворишта освануо текст написан циглом или кредом
"Кина и Драганче
То су срца два
Љубили се, грлили се
Све до пола два"
Ех, БКВН, БКВН!
Divan prilog (da ne kažem post). Baš ste me vratili u davna mirna vremena.
i video http://vimeo.com/5679203 na 8:42