Највећи део фотографија већ смо видели на овим нашим форумима, укључујући и ону с базеном у Таковској. Ипак, ту је и понешто невиђено, тако да вреди погледати.
Има и крајичака Панђелине куће. :)
Траје до 1. септембра 2012.
У башти учитељице Наде Симић, на Неимару, њен разред дошао на трешње и кајсије, а после ће вежбати и репертоар за приредбу намењену обележавању краја школске године. Није се то, тих шездесетих година 20. века, звало "рекреативна настава". Учитељица је, једноставно, окупила родитеље и обавестила их да би волела да позове свој разред у госте . Нико није имао против. Деца, наравно, нису присуствовала овом "родитељском", па су тек код куће обавештена о овоме. Родитељи су до градског аутобуса понели тешке хармонике. На станици их је сачекао муж учитељице Наде и помогао да хармонике сретно стигну у башту у Хаџи Милентијоевој.
Пошто су се најела воћа које су сама брала, деца су села и вежбала нумере за приредбу. На репертоару је био "Вечерњи звон", "Плавно Амур своји вољни несјот", нека песма коју је друг Тито волео "Згинула је пикуша с деветими млади", и све неке сетне, необичне мелодије, којих се данас више нико и не сећа.
Остало је ипак сећање на добру учитељицу, умешног педагога (тада се није говорило "педагогицу", а сви су били "политички коректни"). Многи с е сећају и детаља да је Даница, девојчица посладња у горњем реду десно, случајно згазила у осињак. Спасла ју је баш учитељица Нада, скидајући неку крпу с ограде у воћњаку и млатећи њоме жустро унаоколо, док су се Савица (чучи, крајње десно) и Јанко (са црном краватом) дерњали да се орио цео Неимар....
Замућени обриси девојчице која чучи, Миладе, као да су носили предсказање: она је убрзо отишла с родитељима у Аустралију и више је нико није видео, мада се и данас њено име помиње на скуповима поводом годишњице мале матуре.
Година- 1964, разред четврто три, десетогодишњаци и једанаестогодишњаци....
за оне друге две не знам, али ово јесте сигурно сликано на Топчидерском брду. Чак мислим да је или у Персиде Миленковић или Сање Живановић.
I meni je ličilo. Možeš li prema nečemu da proceniš godinu?
Na slici bi trebalo da je Srboljub P. Mijatović, "rez. konj. potpukovik, učesnik u ratovima od 1912-1918, nosilac mnogobrojnih odlikovanja i Albanske spomenice."
Umro je 1960.
С обзиром на величину Баре Венеције, ово је нешто много рано.... Рекао бих, баш онако уз могућност да лупим, можда почетак 1920их.
Али, мислим да знам где је сликано. Ова перспектива је јединствена и имао сам прилику да се само једном попнем на кров куће одакле пуца овакав поглед.
То је ова горе тераса на крову. Ограда није та као на слици, то је промењено у односу на оригинално стање у неком тренутку. "Кућа Краља Петра", Васе Пелагића ћошак са Владете Ковачевића, један блок изнад Персиде Миленковић.
Malo sam detaljnije pregledao album iz koga su ove tri slike i zaključio da su sve slike poređane po hronološkom redu.
Neke od kasnijih slika su datirane kao 1938, tako da sam došao do zaključka da je B. Gajić u pravu i da su navedene 3 slike verovatno iz
perioda 1920-1925, plus/minus godina/dve.
За зграду иза бих скоро са сигурношћу могао да кажем да је Ристићева палата у Скопљу, све је ту, само што ми није познато да је она била овако исечена с леве стране. Можда од бомбардовања? Ако грешим и ово није у Скопљу онда смо пронашли неку копију Маслаћевог дела.
(Што су ти Швабови волели да се сликају док им "ниже расе" гланцају чизме, па то је чудо!)
Због ових силних Албанаца којих сигуран сам није било толико у окупираном Београду ишао сам да проверим међу својим сликама предратног Скопља...
У праву је Уличар све се слаже... Ристићева палата није исечена већ јој је ту лево на почетку некадашње улице Краља Петра њен мањи део прочеља одмах то тог калкана испод кога на горњој слици седе чистачи ципела а на двема доњим сликама лево се види да је на његовом горњем делу писало ''Хотел Бели Орао'' што се на окупационој слици због нецелокупног снимка места не може да уочи...
Радња што се на ратној слици види прво се изгледа звала ''Бутка Витоша'' ... Овде нема још зграде десно...
А онда је промењен власник и чини ми се да пише Влада нешто Ристић, исти је облик и распоред слова као и на окуационој слици а зграда десно је овде већ изграђена...
Највећи део фотографија већ смо видели на овим нашим форумима, укључујући и ону с базеном у Таковској. Ипак, ту је и понешто невиђено, тако да вреди погледати.
Има и крајичака Панђелине куће. :)
Траје до 1. септембра 2012.
Пошто су се најела воћа које су сама брала, деца су села и вежбала нумере за приредбу. На репертоару је био "Вечерњи звон", "Плавно Амур своји вољни несјот", нека песма коју је друг Тито волео "Згинула је пикуша с деветими млади", и све неке сетне, необичне мелодије, којих се данас више нико и не сећа.
Остало је ипак сећање на добру учитељицу, умешног педагога (тада се није говорило "педагогицу", а сви су били "политички коректни"). Многи с е сећају и детаља да је Даница, девојчица посладња у горњем реду десно, случајно згазила у осињак. Спасла ју је баш учитељица Нада, скидајући неку крпу с ограде у воћњаку и млатећи њоме жустро унаоколо, док су се Савица (чучи, крајње десно) и Јанко (са црном краватом) дерњали да се орио цео Неимар....
Замућени обриси девојчице која чучи, Миладе, као да су носили предсказање: она је убрзо отишла с родитељима у Аустралију и више је нико није видео, мада се и данас њено име помиње на скуповима поводом годишњице мале матуре.
Година- 1964, разред четврто три, десетогодишњаци и једанаестогодишњаци....
PIŠE: 191? M. SAVIĆ - BEOGRAD
POZDRAV SVIMA ....
за оне друге две не знам, али ово јесте сигурно сликано на Топчидерском брду. Чак мислим да је или у Персиде Миленковић или Сање Живановић.
I meni je ličilo. Možeš li prema nečemu da proceniš godinu?
Na slici bi trebalo da je Srboljub P. Mijatović, "rez. konj. potpukovik, učesnik u ratovima od 1912-1918, nosilac mnogobrojnih odlikovanja i Albanske spomenice."
Umro je 1960.
С обзиром на величину Баре Венеције, ово је нешто много рано.... Рекао бих, баш онако уз могућност да лупим, можда почетак 1920их.
Али, мислим да знам где је сликано. Ова перспектива је јединствена и имао сам прилику да се само једном попнем на кров куће одакле пуца овакав поглед.
То је ова горе тераса на крову. Ограда није та као на слици, то је промењено у односу на оригинално стање у неком тренутку. "Кућа Краља Петра", Васе Пелагића ћошак са Владете Ковачевића, један блок изнад Персиде Миленковић.
Malo sam detaljnije pregledao album iz koga su ove tri slike i zaključio da su sve slike poređane po hronološkom redu.
Neke od kasnijih slika su datirane kao 1938, tako da sam došao do zaključka da je B. Gajić u pravu i da su navedene 3 slike verovatno iz
perioda 1920-1925, plus/minus godina/dve.
Evo još nekih fotografija iz albuma:
За зграду иза бих скоро са сигурношћу могао да кажем да је Ристићева палата у Скопљу, све је ту, само што ми није познато да је она била овако исечена с леве стране. Можда од бомбардовања? Ако грешим и ово није у Скопљу онда смо пронашли неку копију Маслаћевог дела.
(Што су ти Швабови волели да се сликају док им "ниже расе" гланцају чизме, па то је чудо!)
Због ових силних Албанаца којих сигуран сам није било толико у окупираном Београду ишао сам да проверим међу својим сликама предратног Скопља...
У праву је Уличар све се слаже... Ристићева палата није исечена већ јој је ту лево на почетку некадашње улице Краља Петра њен мањи део прочеља одмах то тог калкана испод кога на горњој слици седе чистачи ципела а на двема доњим сликама лево се види да је на његовом горњем делу писало ''Хотел Бели Орао'' што се на окупационој слици због нецелокупног снимка места не може да уочи...
Радња што се на ратној слици види прво се изгледа звала ''Бутка Витоша'' ... Овде нема још зграде десно...
А онда је промењен власник и чини ми се да пише Влада нешто Ристић, исти је облик и распоред слова као и на окуационој слици а зграда десно је овде већ изграђена...
И данас ...
Fotografija iz porodične kolekcije Aleksandra Pašića