Zdanje na Terazijama 28, poznato kao palata "Atina", izgrađeno je na samom početku prošlog veka kao vlasništvo beogradskog trgovca makedonskog porekla Đorđa Vuča. "Atina" se smatra najboljim projektantskim ostvarenjem arhitekte Dimitrija T. Leka. Izgrađena je kao poslovno-stambena zgrada sa lokalima u prizemlju i stanovima na sprtovima.

Arhitekta Leko je za porodicu Vučo projektovao još dve kuće. Jedna je prizemna u Deligradskoj 2 iz 1893. a druga je ugaona poslovno-stambena dvospratnica u Karađorđevoj 61 iz 1908. godine.

U pečalbu sa deset godina

Đorđe Vučo je još kao desetogodišnjak, oko 1850. godine, krenuo iz Makedonije u pečalbu. U potrazi za hlebom stigao je u Beograd gde su mnogi njegovi zemljaci radili po tuđim radnjama ili već imali svoje. Vučo se najpre zaposlio kao šegrt kod Konstantina Z. Popovića, kasnije vlasnika čuvene časovničarske i juvelirske radnje “Braća K. i N. Z. Popović”, a kasnije je prešao u radnju svog zemljaka Janka Baše, trgovca kožom, što će i sam Vučo kasnije postati. Baša se bavio komisionim poslovima, uvozom i izvozom. Njegova trgovina je propala 1885. godine, on se zaposlio kao činovnik u Glavnoj direkciji železnica, a Đorđe Vučo je tada otvorio sličnu komisionu i izvozničku firmu trgujući najpre sitnom kožom. Posao je kasnije proširio na trgovinu suvim šljivama i drugim poljoprivrednim proizvodima. U tim poslovima učestvovao je i njegov tast, bogati kafedžija, koji je sa još nekoliko Cincara iz Beograda i unutrašnjosti ozidao i otvorio hotel “Makedonija”.

Posao je Đorđu Vuču išao dobro. Palanački trgovci su mu slali svoju robu u komison ili u takozvanu čvrstu prodaju, a on je njima davao zajmove na osnovu date robe, pa čak i bez nje. Uslovi komisione prodaje su se menjali, tačnije pooštravali, pa je ona opadala, a čvrsta trgovina jačala. Veliki komisonari su uglavnom postajali veliki kupci “sitne” kože od malih domaćih trgovca koju su prodavali u inostranstvu.

Pošto je stekao dovoljno kapitala da ne mora sve da ulaže u posao Vučo je izabrao da taj “višak” kapitala ulaže u zidanje i kupovinu kuća. Između 1893. i 1895. godine ozidao je veliku spratnu kuću u Ulici Kraljevića Marka. U prizemlju su se nalazili velika kancelarija i magacin, a na spratu udoban stan. U dvorištu su se nalazile šupe i magaze. Godine 1898. po projektu Dimitrija T. Leka, Vučo je podigao lepu prizemnu kuću u tada pustom kraju, na uglu Deligradske i Nemanjine ulice. U toj kući se i nastanio. Sazidao je ukupno četiri i kupio osam kuća. Sve kuće koje je zidao pokazuju da njihovom vlasniku nije falilo ni ukusa ni novca, kao što se može reći i za većinu kupljenih. Vučo je 1903. godine doživeo moždani udar. Imao je tada 52 godine. Umro je šest godina kasnije.

Kad je zbog moždanog udara postao nesposoban za rad Đorđe je svoju radnju, prema beleženju Milivoja M. Kostića, beogradskog trgovca i industrijalca koji je sakupljao građu o životu i radu beogradskih preduzetnika, trgovaca i bankara, prodao rođacima Simi Baši i njgovom bratu Jovanu koji su do tada bili pomoćnici u radnji, ali da oni radnju predaju njegovim sinovima kada oni postanu punoletni. Đorđe Vučo je u braku sa Ifigenijom, sestrom Cincara, braće Barberi, imao četiri sina - Aleksandra, rođenog 1897. godine koji je završio prava u Beogradu, Milana, rođenog 1898. godine koji je završio Višu tehničku školu u Parizu, Stevu koji je završio Trgovačku akademiju i Nikolu koji je doktorirao na pravnom fakultetu u Parizu.

Radnju je od rođaka Baša preuzeo Đorđev sin Steva, koji je, želeći da proširi očev posao, odlučio da sagradi fabriku za štavljenje kože. Od te ideje odvraćao ga je Sima Baša govoreći mu da je “fabrika za onoga ko ima sto miliona dinara gotovine a ne za onoga koji će se sutradan zaduživati da bi je održao u radu”. Steva je, sa jednim takođe bogatim naslednikom iz trgovačke kuće, ozidao i otvorio fabriku za štavljenje kože u Zemunu, 1924. godine. U početku se činilo da poslovi idu dobro, ali se nije vodilo dovoljno računa o tome kojim i kakvim kupcima se roba i krediti daju, kao ni o tome da se obezbedi dovoljno građevinskog materoijala za kuće koje su gradili Steva i Aleksandar. Aleksandar Vučo je tada gradio zgradu u kojoj se i danas nalaze biblioteka i Muzej grada. Neopreznost u poslovanju i zaduživanje za gradnju kuća su uoči velike svetske krize 1929. godine doveli do prisilne prodaje nepokretne imovine sva četiri brata Vučo. Dvojica od njih nisu učestvovala u poslovina, ali su svojim meničnim potpisima jemčili za firmu.

Braća su pošteno platila dugove, ali su ostali bez imovine i firme koja je postojala četiri decenije. Pošto su svi bili školovani, brzo su se snašli. Milan je, po završetku škole, otišao u preduzeće “Vispad” u Valjevo, gde je dospeo do glavnog inženjera. Nikola se zaposlio kao pravni referent u Beogradskoj zadruzi, a kasnije je otvorio advokatsku kancelariju. Aleksandar je 1930. godine postao činovnik Beogradske trgovačke komore i napredovao do pomoćnika glavnog sekretara, a Steva je, kao stručnjak za sitnu kožu, dospeo u robno odeljenje Izvozne banke. Posle Drugog svetskog rata Aleksandar Vučo je postao upravnik Zavoda za filmsku industriju i posvetio se književnom radu, Milan Vučo je postao upravnik Instituta za mašinopgradnju, a Nikola Vučo je postao profesor i dekan Ekonomskog fakulteta.

D. B.