Б.Гајић је написао/ла:

mmilovan је написао/ла:

Наш добри пријатељ Путник шаље нам колор корекцију и рестаурацију фотографије центра Београда као поклон свим учесницима форума.

Хвала драгом пријатељу на овом поклону, и теби Миловане што си нам то тако лепо објаснио. До твог објашњења, био сам уверен да је овај фасцинатан поклон историји Београда стигао од сина и унуке Ристе Марјановића.

Najzad, ceo Beograd i svi učesnici ovog foruma znaju da si ti ovo pronašao, kao što se zna i da je ovo iz fonda Riste Marjanovića. Mislim da to ništa nije sporno, niti je igde bilo.

Samo bez mene, ovog puta!

Дрндање вуне

Некада, када се душеци нису пунили пластиком, пеном, федерима, па чак и водом, користила се за пуњење душека природна вуна. Често су се и јастуци и јоргани пунили вуном, мада се користили и памук и перје. И вуна и памук су се после извесног времена коришћења слепљивали, душеци, јоргани и јастуци су постајали тањи и тврђи, а истовремено су се и спољне тканине похабале. Куповао се нов цвилих за душеке, нов атлас за јоргане, али вуна и памук се нису бацали. Заједно са јорганџијом долазио је и дрндар да растресе вуну и памук.

Дрндање је било посебан занат, а као алат користило се дрндало (не треба бркати са савременим појмом дрндалица). Дрндало је било направа у облику јаког лука или мотке са затегнутом тетивом, у коју се ударало маљицом. Слепљена вуна се простирала на неку равну површину, обично под, тетива се ударцима маљицом побуђивала на јаке вибрације и надносила над вуну. Те вибрације су растресале вуну.

Једном приликом сам се посебно забављао гледајући једног дрндара који је имао шупљу дрвену маљицу, скоро у облику чутуре и напуњену ракијом. Повремено је правио кратке паузе, отварао маљицу и натезао ракију.

Не знам докле је постојао занат ручних дрндара у Београду. За време Другог светског рата појавиле су се по Београду, паралелно са мањим млиновима за млевење кукуруза и житарица, такође и машинске влачарнице за вуну. Грађани су скупљали изношене и већ и поцепане вунене делове одеће (нарочито пуловере, шалове, рукавице, чарапе) и носили их у влачарнице. Неки пут се додавало и мало вуне из неког душека или јастука. Из машина је излазила растресена вуна, која је могла да се преде. Онда су на сцену наступале комшијске таште, свекрве, снаје и заове, које су, долазећи са села, понеле и своје преслице и вретена. Једном упредена вуна брзо је долазила на штрикаће игле супруга, мајки, сестара и тетака.     

Ова врста „домаће радиности“ одржавала се и још неколико година после рата, јер дуго је требало док је могло нешто од одеће да се купи у слободној продаји.

Новопроизведени предмети од старе вуне имали су један карактеристичан дизајн у погледу „слагања“ боја. Дроњци, које смо носили у влачарнице, имали су разноразне боје. Машине влачаре су то на неки волшебан начин (увек сам се дивио) измешале и добијала се једна смеша која ме је подсећала на руску салату. Наша „нова“ одећа је изгледала отприлике овако:

Рекао бих да је пола Београда носило вунену одећу са поменутим дезеном. Не може да се каже цео Београд; некоме се задржало и нешто од пре рата, неко је добијао америчке пакете, а неко је куповао у Дипломатском магацину.

Ипак, слатко су изгледале наше девојке у тим шареним вуненим јакницама и пуловерима; пасовали су уз сваку боју коже, очију и косе.