После прогона аустро-мађарских војних јединица из Србије, краљ Петар Карађорђевић се 2 / 15. децембра 1914. године вратио у Београд. Најпре је отишао у Вазнесенску цркву да заблагодари Богу на победи (из те цркве је и пошао у рат), а затим је кренуо градом. Ова илустрација приказује краља са синовима, Ђорђем (са повијеном главом) и Александром (десно од Ђорђа) како јашу градом Београдом, праћени својом победничком војском.
Пошто је илустрација из енглеских новина, илустратор изгледа није запамтио распоред боја на застави, па је окренуо наопако. Од српске је направио руску заставу. Нема везе, данас ни неку Срби нису сигурни како иду боје...
Седмогодишњи Михаило Обреновић пише свом оцу Милошу:
Любезний Бабайко!
Ми смо сви здрави фала Богу и Нака и дака, и Миланъ и я усердно поздравлямо Васъ и любимо руке, и остаемъ Вашъ
Послушний Синъ Михаилъ Обреновићъ
У Пожаревцу 1: Априла 1830
Љубезни Бабајко!
Ми смо сви здрави фала Богу и Нака и дака, и Милан и ја усердно поздрављамо Вас и љубимо руке, и остаем Ваш
Послушни Син Михаил Обреновић
У Пожаревцу 1: Априла 1830
Бабајко, бабо, отац (Милош, 50 година) Нака, нана, мајка (Љубица, 42 године) Дака, дада, сестра (Петрија, Перка, 22 године, или Јелисавета, Савка 16 година) Брат Милан (11 година)
На врло занимљивим фотографијама које је приложио Мића Миловановић запазио сам на једној интересантан модни детаљ:
Девојчица са десне стране носи еспадриле. Послератни Београђани, негде у шездесетим годинама, носили су еспадриле као луксузне летње ципеле. Мислим да су те еспадриле тада биле углавном из увоза. Посматрајући одећу деце на горњој слици закључујем, међутим, да се ипак ради о слици направљеној током окупације. Наиме, у то време у Београду је цветала индустрија еспадрила коју је тадашња власт подстицала ради запошљавања људи с једне стране, и обезбеђивања јефтине обуће за летње месеце, с друге стране. О томе сведочи и филм предратног београдског сниматеља Стевана Мишковића који сам набавио у Кинотеци. Ради илустрације прилажем два снимка из филмског журнала Стевана Мишковића, снимљеног 1943 године у окупираном Београду:
Погледајте девојчице лево и у средини! Оне носе дрвењаке. То је било тврђе и горе од еспадрила, али дуже је трајало. А ни еспадриле на слици нису у најбољем стању. Но, лети је некако још ишло. Зими већ теже. Натопи се водом па све цврчи кад се хода.
Генерацији, која је носила ову обућу, остала су стопала деформисана за цео живот. Али није могло да се бира. Били смо срећни да уопште нешто имамо на ногама.
Ја још увек имам тик куповања ципела. У подсвести се плашим, остаћу без ципела. Исто чујем и од својих вршњака. Нису ту само стопала деформисана.
Ја још увек имам тик куповања ципела. У подсвести се плашим, остаћу без ципела. Исто чујем и од својих вршњака. Нису ту само стопала деформисана.
Г. Дундо, подсетили сте ме на покојног оца. Њега је с времена на време хватала "манија" куповања ципела, само би дошао (обично дан-два после пензије) из Града са 2-3 нова пара. Сад знам и откуда је била та међу неколико других неуобичајених "навика".
После прогона аустро-мађарских војних јединица из Србије, краљ Петар Карађорђевић се 2 / 15. децембра 1914. године вратио у Београд. Најпре је отишао у Вазнесенску цркву да заблагодари Богу на победи (из те цркве је и пошао у рат), а затим је кренуо градом. Ова илустрација приказује краља са синовима, Ђорђем (са повијеном главом) и Александром (десно од Ђорђа) како јашу градом Београдом, праћени својом победничком војском.
Пошто је илустрација из енглеских новина, илустратор изгледа није запамтио распоред боја на застави, па је окренуо наопако. Од српске је направио руску заставу. Нема везе, данас ни неку Срби нису сигурни како иду боје...
Краљ Петар Карађорђевић на свечаности полагања камена темељца за синагогу Бет Израел (Beit Yisrael), у Београду, 9. августа 1908. године.
(Баук Баукампф)
Седмогодишњи Михаило Обреновић пише свом оцу Милошу:
Любезний Бабайко!
Ми смо сви здрави фала Богу и Нака и дака, и Миланъ и я усердно поздравлямо Васъ и любимо руке, и остаемъ
Вашъ
Послушний Синъ
Михаилъ Обреновићъ
У Пожаревцу
1: Априла 1830
Љубезни Бабајко!
Ми смо сви здрави фала Богу и Нака и дака, и Милан и ја усердно поздрављамо Вас и љубимо руке, и остаем
Ваш
Послушни Син
Михаил Обреновић
У Пожаревцу
1: Априла 1830
Бабајко, бабо, отац (Милош, 50 година)
Нака, нана, мајка (Љубица, 42 године)
Дака, дада, сестра (Петрија, Перка, 22 године, или Јелисавета, Савка 16 година)
Брат Милан (11 година)
Фотографија у доњем левом углу која приказује циркус је снимљена у Зрењанину.
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10150695280954320&set=a.95596469319.8...
Девојчица са десне стране носи еспадриле. Послератни Београђани, негде у шездесетим годинама, носили су еспадриле као луксузне летње ципеле. Мислим да су те еспадриле тада биле углавном из увоза. Посматрајући одећу деце на горњој слици закључујем, међутим, да се ипак ради о слици направљеној током окупације. Наиме, у то време у Београду је цветала индустрија еспадрила коју је тадашња власт подстицала ради запошљавања људи с једне стране, и обезбеђивања јефтине обуће за летње месеце, с друге стране. О томе сведочи и филм предратног београдског сниматеља Стевана Мишковића који сам набавио у Кинотеци. Ради илустрације прилажем два снимка из филмског журнала Стевана Мишковића, снимљеног 1943 године у окупираном Београду:
Погледајте девојчице лево и у средини! Оне носе дрвењаке. То је било тврђе и горе од еспадрила, али дуже је трајало. А ни еспадриле на слици нису у најбољем стању. Но, лети је некако још ишло. Зими већ теже. Натопи се водом па све цврчи кад се хода.
Генерацији, која је носила ову обућу, остала су стопала деформисана за цео живот. Али није могло да се бира. Били смо срећни да уопште нешто имамо на ногама.
Ја још увек имам тик куповања ципела. У подсвести се плашим, остаћу без ципела. Исто чујем и од својих вршњака. Нису ту само стопала деформисана.
Ја још увек имам тик куповања ципела. У подсвести се плашим, остаћу без ципела. Исто чујем и од својих вршњака. Нису ту само стопала деформисана.
Г. Дундо, подсетили сте ме на покојног оца. Њега је с времена на време хватала "манија" куповања ципела, само би дошао (обично дан-два после пензије) из Града са 2-3 нова пара. Сад знам и откуда је била та међу неколико других неуобичајених "навика".