Neko je napomenuo da je ovu kuću projektovao tada mladi arhitekta Branko Petričić (učenik slavnog Korbizijea), ali da je zbog nemogućnosti potpisa državnih službenika, projekat potpisao neko drugi.
Август 1990, нека журка на Новом Београду. У позадини треште Хепи Мандејс или Стон Роузис. Џони је први са лева, Б.Гајић у средини. Први са десна, у пругастој кошуљи, је један дечак, ђак средње школе, који је негде у то време написао песму чији су почетни стихови овако гласили
"Кад дође време
да те и живот прода,
схватићеш да је
и смрт
слобода..."
Ми смо тада волели да излазимо, да идемо на "журкице", зезамо се, смејемо, слушала се нека енглеска музика која је тог лета постајала планетарно популарна и са њом цветне мајице и широке фармерке, овако како Џони то овде носи, били смо клинци и све је деловало како је један добар живот пред нама.... Њих двојица су волела још и Партизан, Челзи и гостовања, а Б.Гајић баш нешто и није био луд за фудбалом.
Једне топле вечери, неколико месеци касније, у једном дворишту на Малешком брду, на Џонијево питање "шта ћеш сутра тамо", наш песник се опет изразио стихом, додуше овог пута позајмљеним: "За идеале гину будале".
Убио га је овај полицајац са доње слике, тај што нишани. Никада га није стигла никаква правда, мада је од тада протекло више година него што је дечак и живео.
И, да, овде горе у скенираној књизи не пише тачно: име му је било Бранивој. Ми смо га звали Брана...
--
Ovi su sasvim izvesni:
Milorad Pantović, Branko Petričić i Jovan Krunić.
Evo, dakle, još jedne vile iz opusa Dušana Babića, nastale oko 1937. godine u ulici Dinka Ranjine (Dr. Milutina Ivkovića).
Po detaljima i ostvarenoj arhitekturi mogla je da se poredi sa izvanrednim paralelnim delima braće Krstić ili Dragiše Brašovana.
Ovo je porušeno "bez ikakvog povoda", negde oko 1992., a da niko nije ni prstom mrdnuo.
Gledao sam rušenje najlepše vile u čitavom kraju (pored Partizanovog stadiona, Dr. Milutina Ivkovića).
Kao i uvek, mogao sam samo da gledam.
Na tom mestu ubrzo je arh. Aleksandar Đokić sazidao jednu svoju konstrukciju.
I da strašna sudbina graditelja bude veća, i jedan i drugi arhitekta izvršili su samoubistvo skakanjem (sa gradilišta ili pod voz).
Август 1990, нека журка на Новом Београду. У позадини треште Хепи Мандејс или Стон Роузис. Џони је први са лева, Б.Гајић у средини. Први са десна, у пругастој кошуљи, је један дечак, ђак средње школе, који је негде у то време написао песму чији су почетни стихови овако гласили
"Кад дође време
да те и живот прода,
схватићеш да је
и смрт
слобода..."
Ми смо тада волели да излазимо, да идемо на "журкице", зезамо се, смејемо, слушала се нека енглеска музика која је тог лета постајала планетарно популарна и са њом цветне мајице и широке фармерке, овако како Џони то овде носи, били смо клинци и све је деловало како је један добар живот пред нама.... Њих двојица су волела још и Партизан, Челзи и гостовања, а Б.Гајић баш нешто и није био луд за фудбалом.
Једне топле вечери, неколико месеци касније, у једном дворишту на Малешком брду, на Џонијево питање "шта ћеш сутра тамо", наш песник се опет изразио стихом, додуше овог пута позајмљеним: "За идеале гину будале".
Убио га је овај полицајац са доње слике, тај што нишани. Никада га није стигла никаква правда, мада је од тада протекло више година него што је дечак и живео.
И, да, овде горе у скенираној књизи не пише тачно: име му је било Бранивој. Ми смо га звали Брана...
POZDRAV SVIMA ......