О Катарини Карли Штуценегер, скинуто са интернета!
Katarina Šturceneger [Katarina-Klara Sturzenegger, 1854–1929] dolazila je dva puta u Srbiju: prvi put u vreme balkanskih ratova 1912–1913. godine, a drugi put za vreme Prvog svetskog rata, kada je boravila u Srbiji od avgusta 1914. do proleća 1915. godine, pri čemu je u oba slučaja dolazila u humanitarnoj službi kao predstavnik Crvenog krsta. Naime, ona je bila veliki poštovalac i sledbenik Anri Dinana, osnivača Međunarodnog Crvenog krsta, o kojem je objavila veoma zanimljivu biografiju, pa je tako već 1905. godine bila na rusko-japanskom ratištu.
O svom boravku u Srbiji, o svojim utiscima, koje je stekla boraveći u njoj rukovođena prevashodno željom da pomogne napaćenom srpskom narodu, Katarina Šturceneger je objavila više knjiga na nemačkom jeziku sa mnoštvom izvanrednih snimaka koje imaju izuzetnu kulturnu vrednost: 1. Serbisches Rotes Kreuz und internationale Liebestätigkeit Während der Balkankriege 1912/13, Zürich 1914; 2. Serbien im europäischen Kriege 1914/15. Nach Briefen, Dokumenten und Erlebnissen mit 100 Originalaufnahmen, Zürich 1916; 3. Licht in die Wirren des Balkans. Eine histirische Studie, Zürich 1917; 4. Serbien am Jahresende 1915: Dunkle Tage, Zürich 1916; 5. Die Auferstehung Srebiens, seine glorreichsten und seine dunklelsten Tage, Bern–Berlin 1920, a pored toga je neke spise o Srbiji objavila i na francuskom jeziku..
Nazivi njenih knjiga su znacajni za istrazivanja a fotografije u njima su sigurno reda velicine onih koje nam daje Dusan Napijalo. grk
...Мартиновић је увек остајао доследни присталица интернационалног стила. Вила на Дедињу, пројектована педесетих година као резиденција тадашњег градоначелника Београда Ђурице Јојкића, а потом уступљена иностраним амбасадама, одговара ликовним стандардима заснованим на апстрактном геометризму, нарочито у општој концепцији и обликовању крова и горње етаже, док се у приземљу ипак појављује она типично наша национална особина, самосвојна интерпретација иностраног модела. Облога од природног камена, на пример, присутна у обликовању приземних партија Мартиновићеве виле, истовремено толико популарна у бројним делима његових домаћих савременика, не среће се у најбољим делима европске архитектуре, као што се и познате хоризонталне бразде на фасадама међуратних објеката на простору Србије не срећу у делима модерних архитеката који су српским градитељима били нескривени узор.
(Z. Manević
Miloše i MIlane, traži se Вила на Дедињу, пројектована педесетих година као резиденција тадашњег градоначелника Београда Ђурице Јојкића
ехе, хехе..баш ми се допада Голубов предлог--Форум без слика. Београд, то смо уствари ми сами и Форум смо ми сами. Када ме изневери мој ДСП (дилер сервис провајдер), ја ћу као Голуб што предлаже: само текстови...
Milan Pavlović je svoju velelepnu kuću sagradio na nekadašnjem imanju trgovca Živka Karabiberovića i u njoj uživao tek nešto više od desetak godina. Džokej-klubu su je prodali njegovi naslednici između dva svetska rata.
Kuća je sagrađena 1912. godine po projektu arhitekte Nikole Nestorovića i u svoje vreme bila je reprezentativna građevina za stanovanje jedne porodice. Kuća ima prizemlje i sprat, a glavni elementi unutrašnjeg rešenja su centralni hol sa dekorativnim stepeništem. Karakterističan za fasadu zgrade je zaobljen ugao sa balkonom na spratu i baroknom kupolom kružne osnove na vrhu, što su odlike akademskog načina projektovanja. Međutim, fasada je tretirana slobodnije i nju, najvećim delom, krasi bogata floralna dekoracija secesije.
Preci Milana Pavlovića došli su Beograd sa Kosova početkom 19. veka. Njegov deda Pavle, po kome su kasnije poneli prezime Pavlović, započeo je trgovačku istoriju porodice tako što je posle propasti Karađorđevog ustanka zakupio mali dućan na uglu Uzun-Mirkove i nekadašnje Dubrovačke ulice, gde je krpio suknena odela. Poslovi su mu bolje krenuli posle Drugog srpskog ustanka, kada je u radnju uveo svoje već odrasle sinove Anastasa i Dimitrija. On sam je odlazio u Pirot i Leskovac da bi kupovao za svoju radnju, pa i malo više nego što je njemu samom bilo potrebno, te je viškove prodavao drugim abadžijama. Trgovina je na kraju potisnula abadžijski posao, Anastas i Dimitrije su od 1844. do 1856. godine radili zajedno pod firmom “Braća Pavlović”, a onda je svaki za sebe otvorio trgovinu.
Milan je bio jedan od dva Anastasova sina i jedno od sedmoro dece, jer je Anastas sa ženom Persidom, kćerkom imućnog Makedonca, trgovca iz Sofije, imao još i pet kćeri. Čim je 1868. godine završio četiri razreda gimnazije, otac ga je uveo u svoju trgovinu. Otac je sada mogao zbog trgovačkih poslova da putuje mnogo više, a Milan je, kao stariji sin, brinuo o radnji. Anastas je posle 1870. godine u Dubrovačkoj kupio jednu staru kuću, srušio je i na njenom mestu izgradio kuću na sprat, sa dva mala lokala u prizemlju i tri male sobe na spratu u kojima je živeo sa celom svojom porodicom. Štednja je bila razlog što je Milan u tom malom prostoru živeo i izvesno vreme po ženidbi. Znatnije bogatstvo porodica Pavlović je stekla tek posle Srpsko-turskog rata koji je vođen između 1876. i 1878. godine.
U svojim rukopisima o beogradskim trgovcima, industrijalcima i bankarima, objavljenim u knjizi “Uspon Beograda” (Zavod za zaštitu spomenika kulture grada, Biblioteka grada Beograda i Istorijski arhiv Beograda, 1994.) Milivoje M. Kostić piše, pored ostalog, da je Milan najviše doprineo da firma njegovog oca procveta. “Milan je" kaže on " uveo nove štofove, nov artikal koji je dotle u veliko držao Terzibašić i Đorđević, samo je ovaj držao bolje kvalitete, dok je MIlan u početku ograničio se na jeftinu češku robu, na kojoj se više zarađivalo. Posle su uvedeni i engleski muški štofovi, prodaja na malo i veliko, i Anastas Pavlović je postao uskoro prvi u ovom artiklu na beogradskoj pijaci.” Anastas je 1890. godine od Jovana Odavića kupio u Knez-Mihailovoj lepu jednospratnu kuću sa dućanima u prizemlju i dva šestosobna stana na spratu. U jednom stanu je živeo Anastas sa ženom i sinom Vlajkom, a u drugom stanu je bio Milan sa svojom porodicom. U vreme kupovine ove kuće i mlađi Anastasov sin je primljen za ortaka u firmi. Za Vlajka se govorilo da je bio izuzetno dobar čovek i popustljiv, što je Milanu smetalo, jer je njegov stav bio da se ni mala radnja ne može voditi bez “čvrste ruke”, a kamo li velika kao što je nihova bila.
Milivoje M. Kostić u svojim rukopisima kaže kako je Milan bio veoma strog i oštar, pa čak i grub u ophođenju prema osoblju zaposlenom u radnji, pa je čak i njegov brat Vlajko strahovao od njega, dok je u ophođenju prema spoljnom svetu bio sušta suprotnost - čovek ljubazan i predusretljiv, veoma uglađen i odmeren u svakoj reči koju je izgovarao.
Odvajanje braće u poslu prošlo je pomalo neobično. Milanova namera je bila da on sam ostane u radnji, a da ocu i bratu isplati što je njihovo, na šta je Vlajko bio pristao. Ali, na očev nagovor Vlajko posle nekoliko dana promeni svoj stav i desi se obrnuto. Vlajko ostane u radnji, a Milan pristane da istupi i da mu se udeo u firmi isplati. To se desilo u jesen 1902. godine, a Milan je već u decembru imao svoju firmu. Nažalost, Vlajko se uoči Božića iste godine ubio. Pre nego što je nestao iz Beograda, novac koji se zatekao u blagajni radnje odneo je u banku i položio ga na račun firme. Tek nakon dve i po godine leš koji je pronađen u Dunavu kod Grocke identifikovali su Milan i njegova snaha kao Vlajkov - jedino po burmi koju su našli na njegovom prstu. Milivoje Kostić piše kako je otac Anastas tada zamrzeo Milana jer ga je smatrao vinovnikom Vlajkovog samoubistva.
Milan Pavlović je širio svoje poslove sa više ortaka. Kupio je neke rudnike, a postao je najpre finansijer, a kasnije i vlasnik prve fabrike salame u Mladenovcu. Tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata snabdevao je iz svoje fabrike i klanice srpsku vojsku i saveznike važnom prehrambenom robom. Pavlović je bio biran najpre za člana nadzornog, a kasnije za člana upravnog odbora Narodne banke, bio je član uprave Srpske kreditne banke i predsednik Beogradske trgovačke omladine. Bio je, pored ostalog, sudija Trgovačkog suda, opštinski odbornik i narodni poslanik za Beograd. Sa ženom Milicom imao je tri kćerke. Od oca je nasledio tri kuće - u Dubrovačkoj, Knez-Mihailovoj i Dositejevoj. Prva kuća je izgorela 1941. godine, drugu je odnela njegova kćerka Olga u miraz, a treću su prodali naslednici, kao i ostalu njegovu imovinu. Sam Milan je 1905. godine kupio kuću Tase Terzibašića koja se nalazila do Opštinskog doma i u nju se uselio kada se odvajao od oca. Ovu kuću je prodao pet godina kasnije Beogradskom kreditnom zavodu, kada je za sebe i svoju porodicu zidao novo velelepno zdanje na uglu Gračaničke i Ulice Vuka Karadžića, na placu koji je nekada pripadalo Živku Karabiberoviću, trgovcu i jedno vreme predsedniku beogradske opštine. Između dva svetska rata, rekli smo već, ovu kuću su naslednici prodali Džokej-klubu, kada joj je dozidana velika dvorana. Milan Pavlović je rođen 1859. godine u Beogradu, a umro je u Parizu 1924. godine posle operacije. Prenesen je iz Pariza i sahranjen u gradu u kojem je rođen.
D. B.
Traži se...
-mali dućan na uglu Uzun-Mirkove i nekadašnje Dubrovačke ulice
-Anastas je posle 1870. godine u Dubrovačkoj kupio jednu staru kuću, srušio je i na njenom mestu izgradio kuću na sprat, sa dva mala lokala u prizemlju i tri male sobe na spratu
-u Knez-Mihailovoj lepu jednospratnu kuću sa dućanima u prizemlju i dva šestosobna stana na spratu
-prve fabrike salame u Mladenovcu
-tri kuće - u Dubrovačkoj, Knez-Mihailovoj i Dositejevoj
-kuću Tase Terzibašića koja se nalazila do Opštinskog doma
Покушавамо да спасемо фотке с форума. Предраг је ископао неки програм који скида све фотке с форума, и то као фотке не као линкове. Управо сада пребацује све фотке на наш сервер, на наш локални сервер у Политикином Забавнику. Још нисам успео да убедим руководство да нађе начина да кумуницира са ImageShake-ом и некако реши проблем. Али... ајд да видимо, има још неколико дана.
Поздрав!
Лепо. Хвала.
И извините на глупом питању, али, за сваки случај: Да ли то важи и за фотографије на пдфима "Азбука фотографске естетике" и "Старе слике Србије и шире..." ? :)
Свака страница се може лако меморисати из браузера командом File Save. Одреди се где ће бити на диску и за сваку страницу отвори посебан директоријум који се именује бројем странице. Ту се меморишу свака страница и све слике. Меморишем форум од почетка и за сада има негде око 14 гигабајта и нешто преко 236.000 фајлова.
Katarina Šturceneger [Katarina-Klara Sturzenegger, 1854–1929] dolazila je dva puta u Srbiju: prvi put u vreme balkanskih ratova 1912–1913. godine, a drugi put za vreme Prvog svetskog rata, kada je boravila u Srbiji od avgusta 1914. do proleća 1915. godine, pri čemu je u oba slučaja dolazila u humanitarnoj službi kao predstavnik Crvenog krsta. Naime, ona je bila veliki poštovalac i sledbenik Anri Dinana, osnivača Međunarodnog Crvenog krsta, o kojem je objavila veoma zanimljivu biografiju, pa je tako već 1905. godine bila na rusko-japanskom ratištu.
O svom boravku u Srbiji, o svojim utiscima, koje je stekla boraveći u njoj rukovođena prevashodno željom da pomogne napaćenom srpskom narodu, Katarina Šturceneger je objavila više knjiga na nemačkom jeziku sa mnoštvom izvanrednih snimaka koje imaju izuzetnu kulturnu vrednost: 1. Serbisches Rotes Kreuz und internationale Liebestätigkeit Während der Balkankriege 1912/13, Zürich 1914; 2. Serbien im europäischen Kriege 1914/15. Nach Briefen, Dokumenten und Erlebnissen mit 100 Originalaufnahmen, Zürich 1916; 3. Licht in die Wirren des Balkans. Eine histirische Studie, Zürich 1917; 4. Serbien am Jahresende 1915: Dunkle Tage, Zürich 1916; 5. Die Auferstehung Srebiens, seine glorreichsten und seine dunklelsten Tage, Bern–Berlin 1920, a pored toga je neke spise o Srbiji objavila i na francuskom jeziku.
(Z. Manević
Miloše i MIlane, traži se Вила на Дедињу, пројектована педесетих година као резиденција тадашњег градоначелника Београда Ђурице Јојкића
Скинуто ко зна одакле са Нета: реконструкција Сингидунума.
Штета што не могу да нађем већу слику.
Ако се неко упита откуд ја, одговор лежи у посту бр. 4 подфорума "Неиздрж".
Надам се да Београд неће овако да изгледа када се ових дана снег буде потпуно отопио...
Снимио Д. Марковић, 1980. године.
ехе, хехе..баш ми се допада Голубов предлог--Форум без слика. Београд, то смо уствари ми сами и Форум смо ми сами. Када ме изневери мој ДСП (дилер сервис провајдер), ја ћу као Голуб што предлаже: само текстови...
Kuća je sagrađena 1912. godine po projektu arhitekte Nikole Nestorovića i u svoje vreme bila je reprezentativna građevina za stanovanje jedne porodice. Kuća ima prizemlje i sprat, a glavni elementi unutrašnjeg rešenja su centralni hol sa dekorativnim stepeništem. Karakterističan za fasadu zgrade je zaobljen ugao sa balkonom na spratu i baroknom kupolom kružne osnove na vrhu, što su odlike akademskog načina projektovanja. Međutim, fasada je tretirana slobodnije i nju, najvećim delom, krasi bogata floralna dekoracija secesije.
Preci Milana Pavlovića došli su Beograd sa Kosova početkom 19. veka. Njegov deda Pavle, po kome su kasnije poneli prezime Pavlović, započeo je trgovačku istoriju porodice tako što je posle propasti Karađorđevog ustanka zakupio mali dućan na uglu Uzun-Mirkove i nekadašnje Dubrovačke ulice, gde je krpio suknena odela. Poslovi su mu bolje krenuli posle Drugog srpskog ustanka, kada je u radnju uveo svoje već odrasle sinove Anastasa i Dimitrija. On sam je odlazio u Pirot i Leskovac da bi kupovao za svoju radnju, pa i malo više nego što je njemu samom bilo potrebno, te je viškove prodavao drugim abadžijama. Trgovina je na kraju potisnula abadžijski posao, Anastas i Dimitrije su od 1844. do 1856. godine radili zajedno pod firmom “Braća Pavlović”, a onda je svaki za sebe otvorio trgovinu.
Milan je bio jedan od dva Anastasova sina i jedno od sedmoro dece, jer je Anastas sa ženom Persidom, kćerkom imućnog Makedonca, trgovca iz Sofije, imao još i pet kćeri. Čim je 1868. godine završio četiri razreda gimnazije, otac ga je uveo u svoju trgovinu. Otac je sada mogao zbog trgovačkih poslova da putuje mnogo više, a Milan je, kao stariji sin, brinuo o radnji. Anastas je posle 1870. godine u Dubrovačkoj kupio jednu staru kuću, srušio je i na njenom mestu izgradio kuću na sprat, sa dva mala lokala u prizemlju i tri male sobe na spratu u kojima je živeo sa celom svojom porodicom. Štednja je bila razlog što je Milan u tom malom prostoru živeo i izvesno vreme po ženidbi. Znatnije bogatstvo porodica Pavlović je stekla tek posle Srpsko-turskog rata koji je vođen između 1876. i 1878. godine.
U svojim rukopisima o beogradskim trgovcima, industrijalcima i bankarima, objavljenim u knjizi “Uspon Beograda” (Zavod za zaštitu spomenika kulture grada, Biblioteka grada Beograda i Istorijski arhiv Beograda, 1994.) Milivoje M. Kostić piše, pored ostalog, da je Milan najviše doprineo da firma njegovog oca procveta. “Milan je" kaže on " uveo nove štofove, nov artikal koji je dotle u veliko držao Terzibašić i Đorđević, samo je ovaj držao bolje kvalitete, dok je MIlan u početku ograničio se na jeftinu češku robu, na kojoj se više zarađivalo. Posle su uvedeni i engleski muški štofovi, prodaja na malo i veliko, i Anastas Pavlović je postao uskoro prvi u ovom artiklu na beogradskoj pijaci.” Anastas je 1890. godine od Jovana Odavića kupio u Knez-Mihailovoj lepu jednospratnu kuću sa dućanima u prizemlju i dva šestosobna stana na spratu. U jednom stanu je živeo Anastas sa ženom i sinom Vlajkom, a u drugom stanu je bio Milan sa svojom porodicom. U vreme kupovine ove kuće i mlađi Anastasov sin je primljen za ortaka u firmi. Za Vlajka se govorilo da je bio izuzetno dobar čovek i popustljiv, što je Milanu smetalo, jer je njegov stav bio da se ni mala radnja ne može voditi bez “čvrste ruke”, a kamo li velika kao što je nihova bila.
Milivoje M. Kostić u svojim rukopisima kaže kako je Milan bio veoma strog i oštar, pa čak i grub u ophođenju prema osoblju zaposlenom u radnji, pa je čak i njegov brat Vlajko strahovao od njega, dok je u ophođenju prema spoljnom svetu bio sušta suprotnost - čovek ljubazan i predusretljiv, veoma uglađen i odmeren u svakoj reči koju je izgovarao.
Odvajanje braće u poslu prošlo je pomalo neobično. Milanova namera je bila da on sam ostane u radnji, a da ocu i bratu isplati što je njihovo, na šta je Vlajko bio pristao. Ali, na očev nagovor Vlajko posle nekoliko dana promeni svoj stav i desi se obrnuto. Vlajko ostane u radnji, a Milan pristane da istupi i da mu se udeo u firmi isplati. To se desilo u jesen 1902. godine, a Milan je već u decembru imao svoju firmu. Nažalost, Vlajko se uoči Božića iste godine ubio. Pre nego što je nestao iz Beograda, novac koji se zatekao u blagajni radnje odneo je u banku i položio ga na račun firme. Tek nakon dve i po godine leš koji je pronađen u Dunavu kod Grocke identifikovali su Milan i njegova snaha kao Vlajkov - jedino po burmi koju su našli na njegovom prstu. Milivoje Kostić piše kako je otac Anastas tada zamrzeo Milana jer ga je smatrao vinovnikom Vlajkovog samoubistva.
Milan Pavlović je širio svoje poslove sa više ortaka. Kupio je neke rudnike, a postao je najpre finansijer, a kasnije i vlasnik prve fabrike salame u Mladenovcu. Tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata snabdevao je iz svoje fabrike i klanice srpsku vojsku i saveznike važnom prehrambenom robom. Pavlović je bio biran najpre za člana nadzornog, a kasnije za člana upravnog odbora Narodne banke, bio je član uprave Srpske kreditne banke i predsednik Beogradske trgovačke omladine. Bio je, pored ostalog, sudija Trgovačkog suda, opštinski odbornik i narodni poslanik za Beograd. Sa ženom Milicom imao je tri kćerke. Od oca je nasledio tri kuće - u Dubrovačkoj, Knez-Mihailovoj i Dositejevoj. Prva kuća je izgorela 1941. godine, drugu je odnela njegova kćerka Olga u miraz, a treću su prodali naslednici, kao i ostalu njegovu imovinu. Sam Milan je 1905. godine kupio kuću Tase Terzibašića koja se nalazila do Opštinskog doma i u nju se uselio kada se odvajao od oca. Ovu kuću je prodao pet godina kasnije Beogradskom kreditnom zavodu, kada je za sebe i svoju porodicu zidao novo velelepno zdanje na uglu Gračaničke i Ulice Vuka Karadžića, na placu koji je nekada pripadalo Živku Karabiberoviću, trgovcu i jedno vreme predsedniku beogradske opštine. Između dva svetska rata, rekli smo već, ovu kuću su naslednici prodali Džokej-klubu, kada joj je dozidana velika dvorana. Milan Pavlović je rođen 1859. godine u Beogradu, a umro je u Parizu 1924. godine posle operacije. Prenesen je iz Pariza i sahranjen u gradu u kojem je rođen.
D. B.
mali dućan na uglu Uzun-Mirkove i nekadašnje Dubrovačke ulice
Traži se...
-
-Anastas je posle 1870. godine u Dubrovačkoj kupio jednu staru kuću, srušio je i na njenom mestu izgradio kuću na sprat, sa dva mala lokala u prizemlju i tri male sobe na spratu
-u Knez-Mihailovoj lepu jednospratnu kuću sa dućanima u prizemlju i dva šestosobna stana na spratu
-prve fabrike salame u Mladenovcu
-tri kuće - u Dubrovačkoj, Knez-Mihailovoj i Dositejevoj
-kuću Tase Terzibašića koja se nalazila do Opštinskog doma
Покушавамо да спасемо фотке с форума. Предраг је ископао неки програм који скида све фотке с форума, и то као фотке не као линкове. Управо сада пребацује све фотке на наш сервер, на наш локални сервер у Политикином Забавнику. Још нисам успео да убедим руководство да нађе начина да кумуницира са ImageShake-ом и некако реши проблем. Али... ајд да видимо, има још неколико дана.
Поздрав!
Лепо. Хвала.
И извините на глупом питању, али, за сваки случај: Да ли то важи и за фотографије на пдфима "Азбука фотографске естетике" и "Старе слике Србије и шире..." ? :)
Свака страница се може лако меморисати из браузера командом File Save. Одреди се где ће бити на диску и за сваку страницу отвори посебан директоријум који се именује бројем странице. Ту се меморишу свака страница и све слике. Меморишем форум од почетка и за сада има негде око 14 гигабајта и нешто преко 236.000 фајлова.