Драги Франческо,
Колико се сећам, ти си примедбе на квалитет постова и правац усмерења форума, гледано из твоје перспективе, овде изрекао давно, још док су овде били и сви родоначлелници. Највише си прекора упутио њима што нису верни почетним начелима. Твој став је био, чини ми се, да је преваскодни циљ овог форума приказивање делова града, улица и кућа старог Београда. Зато си, незадовољан стањем, одавно отишао са ове теме и преселио се на фото-уметност.
Чињеница је да су се и родоначелници, као и ми, обичан плебс, били заситили, уморили и да су извори илустрација у личним библиотекама и колекцијама били одавно претрешени. Неки су потрошили знатне своте новца купујући старе фотографије и разгледнице, па су се мало осврнули и пресабрали у ово оскудно доба. То је Душан Напијало и гласно и јасно овде написао. А неки су, просто, нашли другу заимацију. Нико овде није потписао дугогодишњи уговор.
Рећи да су неки дивљи заузели форум, и да су истерали питоме, просто не стоји. Да ли си могао да поставиш своје постове ових дана без проблема? Није било никакве претеране гужве. Сад, можда је неком испод нивоа, части, да се меша са којекаквим почетницима? Неки наши пријатељи су својевољно престали да постују. Нико им не брани, и кад би могао да брани, а не може, да то поново раде. У приватном писму једном нашем заједничком пријатељу рекао сам, још пре одласка, да се нико нормалан не би радовао да неколико чланова форума, било којих, а камоли оних чија је имена он написао, више не постује.
Знам да ћеш и овом мом писму наћи замерке, као перфекциониста. Али ово писмо је заиста најдобронамерније написано. И сам си видео да сам одавно престао да реагујем на било какве постове о форуму, препиркама на форуму, напуштању форума и слично. Сматрам да је више бесмислено прежвакавати те теме.
Лепо је Неда рекла: Напиши како мислиш да треба да изгледа ова тема. Напиши правила, план, упутство, смернице, шта год хоћеш. И нека се око тога сложе, ако могу, и они који више не постују, можда и они имају исте примедбе. Нема проблема. Само немој да тражиш да било ко од људи који имају љубав, жељу и енергију да постављају слике о старом Београду, из најразличитијих области, престану да постују.
Сећаш се да сам и ја сам овде одавно предложио да се оснују подфоруми, посебне теме за архитектуру, трамваје, авијатику, ратове, оружје, уметничка дела са темом Београда, саобраћај... (и Неда је била за то, колико се сећам) и да се већина на форуму одлучила да остане као што је било и до сада.
Шта да радимо? Да и даље постујемо онако како осећамо да би требало, или да сви напустимо овај форум? Никада се апсолутно сви неће сложити. Прихватимо ту чињеницу.
Ето, ја бих само то рекао. И не бих поново о томе. Јавио сам се јер, најискреније, ценим твој досадашњи допринос овом форуму, што сам и раније говорио, и зато што верујем да то што пишеш искрено мислиш.
Штета.
На моју велику жалост, или на велику срећу, нисам упућен у све што је довело до ове непријатне ситуације.
Јасно ми је да је било некаквих препуцавања (тога је било и раније, то је уосталом на овим просторима као "Добар дан") и да је дошло до брисања постова (и тога је било раније, и овде и онде).
Било је и разних подбадања (која злонамернима могу изгледати као вређања), оштрије полемике око одређених ствари (која добронамернима и наивнима могу изгледати као вређања).
А могуће је и да је било и вређања. Ја, лично, нисам схватио да је било вређања. Опет, то сам само ја, и ово говорим у своје име.
Људи смо. Различити смо.
Оно што некоме изгледа као добронамерни савет, другоме је тешка повреда части.
Оно што је некоме мала шала, другоме може бити "увреда која се само крвљу може спрати".
И обрнуто.
Прича о патријарсима, родоначелницима, оснивачима, заслужнима, предводницима је, ценим, апсолутно непотребна.
Свакоме ко прати овај форум (и онај форум) је јасно ко су и није их потребно набрајати.
Мислим да је свако ко је, на било који начин, учествовао на овом форуму (чак и ако је само поставио питање или, као један члан у мом случају, дао критику) вредан пажње.
Никада себе не бих поредио с, на пример, Касином или Путником. Или било кога другог са било ким другим.
Има ли смисла рећи да је Бранибор Дебељковић вреднији од Иве Етеровића? А Бранко Турин мање вредан од Томислава Петернека?
Да је Ив Сен Лоран вреднији од Карла Лагерфелда? Или Пикасо мање вредан од Ван Гога? Или...
Има ли тако нешто смисла? Не разумем. Чему тако нешто?
Ево рецимо, како ја могу да се такмичим са било ким овде у материјалу, када материјала о старом аеродрому има неупоредиво мање него о, на пример, улици Краља Милана?
Да ли сам мање вредан? Ништа не разумем. Сумњам и да ће ми неко објаснити.
Оно што разумем је да је млеко покипело, а изледа се и поприлично пролило.
Штета.
Баш штета.
Онако баш, баш...
"A man is not old until regrets take the place of dreams." - John Barrymore
1) Nesumnjivo: ugao Dušanove i Knj. Ljubice. Vidi se ona razorena kuća, ali po prvi put iz ovog specifičnog ugla. Dragocen kadar!
3) Po nekim detaljima mene ova ruševina podseća na sopstvenu kuću Dragiše Brašovana, ali pošto nemam osnovu kuće ne mogu dokazati u punoj meri svoje pretpostavke. Vidljiv je jedan polukružni zid određene prostorije i stepenište što može biti korisna vodilja i podatak da je reč o nekom dvospratnom objektu tj. kući. Malko finiji sken, možda bi pomogao... Ovo je moja najslabija pretpostavka, upravo, mogla je biti i kakva druga kuća
Драги пријатељу ММиловане, радује ме да се опорављате од болести. Приметио сам да Вас већ дуже време није било и забринуо сам се, тим пре што сам имао поверења у Вас и нисам ни помишљао да сте нам „окренули леђа“.
Мени изгледа да оних 10 сличица бомбардованог Београда нису од истог аутора. 8 комада имају квадратни формат, можда су негативи величине 6 х 6 cm², а било је и фотоапарата са квадратним негативима на филму 35 mm (они први са црвено-црном папирном траком били су 1941. године распрострањенији). Преостале две слике имају формат 3:2.
По свему судећи, снимци су направљени 1941. године (1944. није било уобичајено да се немачки војници фотографишу испред или поред рушевина, није им више било до те врсте туризма). Пошто мислим да је Брашованова кућа срушена 1944. (онда је Милешевска улица јако страдала), не бих рекао да су на слици бр. 3 рушевине те куће.
Мислите ли да се на сл. бр. 1 види она кућа Душанова/Кн. Љубице која је затрпала и скрцала један трамвај (видели смо више пута ту слику)? Ако је тачно, онда је ово стварно јединствени снимак под тим углом. Нисам знао да је и колосек преко пута био разваљен.
Захваљујемо се Милошу Јуришићу, који је ове фотографије поклонио ПТТ музеју.
Господине Гаврило, дивне слике! Колико пута сам већ пролазио поред поштанских вагона (углавном дочекујући или пратећи некога) и, нарочито у вечерњим часовима, гледао како је у њима горело светло, док су службеници нешто радили. Замишљао сам увек да су то као неке канцеларије, у којима службеници и за време вожње седе и раде, сређују пошту, не губе време. Увек ме је интересовало како изгледа унутрашњост поштанског вагона, тим пре што сам се још од детињства интересовао за пошту. Пружила ми се прилика да већ једном видим.
Сећам се добро неких спољних детаља специфичних за поштанске вагоне. Изнад врата (сад видим да их има више врста) светлела је једна плава лампица. Вероватно је служила за то да поштари на успутним станицама, и у мраку, одмах виде куда треба да иду да би преузели или предали пошту. Не знам да ли су сви поштански вагони (мени се чини да јесу) имали и једно поштанско сандуче, у које су могла да се убаце писма за одређени правац. На вагону је „висила“ табла са циљем и назнаком руте, па су често долазили људи на станицу (нарочито у вечерњим часовима) да убаце писмо директно у вагон. Тиме су знатно убрзавали путовање писама. А неки „биџа“ у вагону је одмах опалио печат и ставио писмо у одређену преграду. То је била и post office, а не само вагон (почех и ја да се изражавам globish).
Да ли знате ко је био произвођач овог лепог вагона? Вероватно „Гоша“ као специјалиста за специјалне вагоне. Жао ми је само што је спољни лим вагона онако гувериран. Слушао сам у младости о посебном позиву људи који, у фабрикама вагона, исправљају лимове. Нормално лим, када изађе из ваљаонице, има таласе (као овде на слици вагона). Посебни мајстори су, на равним челичним плочама, ударајући дрвеним чекићем, изравнавали лим. Вероватно је број тих мајстора био недовољан и „лупали“ су лимове само за извозне вагоне (читао сам да су Египћани својевремено враћали вагоне због „таласања“). Уосталом изумиру сви занати где нешто треба умети.
Р. Ѕ. Све ми је једно да ли ће мамине и татине мазе да кажу да је ово ОТ.
Тачно, господине Дундо. Биле су то путујуће поште. Пре Другог светског рата, а и дуго после њега, звали су их и амбулантне поште. И данас се француски језик користи у међународном обраћању поштанских управа. Отуд и ово амбулантне (покретне, путујуће). Свака путујућа пошта је имала свој жиг, као и свака стабилна пошта, само што се назив те поште састојао од назива полазне и одредишне станице на линији, као и броја путујуће поште.
Да, на свакој путујућој пошти била су уграђена два поштанска сандучића, са сваке стране по једно, јер су се станице налазиле и са једне и са друге стране пруге. Уствари, био је само прорез на лиму вагона, са покретним поклопцем и цртежом писма.
На једном примеру објаснићу корист од тих сандучића.
Организација прикупљања и дистрибуције писама је изгледала овако: У Југославији, као и данас у Србији, постојале су територијалне саобраћајне јединице - поштански центри. Са територије једног поштанског центра све пошиљке су прикупљане у седиште поштанског центра, превожене су до другог поштанског центра, а онда су дистрибуиране до пошта тог другог поштанског центра.
Ако сте живели у Смедеревској Паланци, а желели сте да пошаљете писмо за Ниш, убацили бисте (например пре подне) писмо у поштански сандучић у граду, одакле су писма сакупљана пред крај радног времена већине пошта (око 1-2 сата по подне) и поподне (око 4-5 сати) би ваше писмо било превежено у Београд (поштански центар). У Београду би ваше писмо било убачено у поштанску врећу за Ниш (поштански центар) која би била убачена у путујућу пошту Београд-Ниш (око 10-11 сати), писмо би у Ниш стигло рано изјутра и било би достављено истог дана. Међутим, ако сте писмо у сандучић убацили по подне, ваше писмо би за Београд било отпремљено тек сутрадан, а било би уручено прексутра.
Ако нисте желели да вам писмо стоји цео један дан у сандучету, могли сте у железничкој станици Смедеревска Паланка да сачекате вечерњи воз (око 11-12 сати) и да у поштански сандучић путујуће поште Београд-Ниш убаците писмо, које би сутрадан било уручено.
(Сва времена су оријентациона, немам при руци Ред превоза поштанских пошиљака, нити железнички Ред вожње.)
Епилог: Путујуће поште на железници (у унутрашњем саобраћају) су укинуте пре неколико година. Пошиљака није било довољно, а цене вуче полупразних поштанских вагона су за Пошту биле превелике. Међутим, обавештен сам да је један број вагона сачуван, као и одговарајуће натписне табле за вагоне и путни кофери са поштанским прибором за раднике у путујућим поштама (за недајбоже).
Железничар би могао да напише како је клуб љубитеља железнице обезбедио себи простор за окупљање, на последњем колосеку београдске железничке станице.
Драги пријатељу ММиловане, радује ме да се опорављате од болести. Приметио сам да Вас већ дуже време није било и забринуо сам се, тим пре што сам имао поверења у Вас и нисам ни помишљао да сте нам „окренули леђа“.
Мени изгледа да оних 10 сличица бомбардованог Београда нису од истог аутора. 8 комада имају квадратни формат, можда су негативи величине 6 х 6 cm², а било је и фотоапарата са квадратним негативима на филму 35 mm (они први са црвено-црном папирном траком били су 1941. године распрострањенији). Преостале две слике имају формат 3:2.
По свему судећи, снимци су направљени 1941. године (1944. није било уобичајено да се немачки војници фотографишу испред или поред рушевина, није им више било до те врсте туризма). Пошто мислим да је Брашованова кућа срушена 1944. (онда је Милешевска улица јако страдала), не бих рекао да су на слици бр. 3 рушевине те куће.
Мислите ли да се на сл. бр. 1 види она кућа Душанова/Кн. Љубице која је затрпала и скрцала један трамвај (видели смо више пута ту слику)? Ако је тачно, онда је ово стварно јединствени снимак под тим углом. Нисам знао да је и колосек преко пута био разваљен.
Желим Вам брзо потпуно оздрављење. Поздрав.
Hvala Vam, dragi prijatelju. U vezi sa slikom na uglu Knjeginje Ljubice i Dušanove, da mislio sam na tu kuću. A mislim da je negde na forumu bila i fotografija suprotne strane ulice gde se tačno vidi da je kuća u Dušanovoj u sredini bloka (kao i uostalom ugaona zgrada) porušena do drugog sprata (a ugaona zgrada do temelja).
Nažalost, nemam nikakvih preciznih informacija o ruševini Brašovanove kuće na uglu Mileševske i Stojana Protića (danas Radoslava Grujića). Sve je (i pored detaljne literature) i dalje u domenu nagađanja - da li je ta kuća porušena 1941. ili 1944. Ono što sam čuo jeste da je i 1941. Mileševska jako stradala, o čemu ima nešto svedočenja (ljudi koji su postradali u skloništima u podrumu kao i teška oštećenja nekih zgrada).
Uzgred, ne znam da li ste primili moj mejl - poslao sam ga pre jedno mesec dana, ali ko će ga znati, izgleda da gmail ne isporučuje poštu kako valja...
"све веће удаљавање форума од циља"--а који је то циљ, драги Француски Млади Човече? Можда га ми нисмо ни схватили...
Или прочитали...
''Показати Београд какав је био.''
На форуму ''Старе слике Србије и шире'' учесници се, гле чуда, држе теме: мања посећеност, мања гледаност, мање могућности за личну промоцију...
Колико се сећам, ти си примедбе на квалитет постова и правац усмерења форума, гледано из твоје перспективе, овде изрекао давно, још док су овде били и сви родоначлелници. Највише си прекора упутио њима што нису верни почетним начелима. Твој став је био, чини ми се, да је преваскодни циљ овог форума приказивање делова града, улица и кућа старог Београда. Зато си, незадовољан стањем, одавно отишао са ове теме и преселио се на фото-уметност.
Чињеница је да су се и родоначелници, као и ми, обичан плебс, били заситили, уморили и да су извори илустрација у личним библиотекама и колекцијама били одавно претрешени. Неки су потрошили знатне своте новца купујући старе фотографије и разгледнице, па су се мало осврнули и пресабрали у ово оскудно доба. То је Душан Напијало и гласно и јасно овде написао. А неки су, просто, нашли другу заимацију. Нико овде није потписао дугогодишњи уговор.
Рећи да су неки дивљи заузели форум, и да су истерали питоме, просто не стоји. Да ли си могао да поставиш своје постове ових дана без проблема? Није било никакве претеране гужве. Сад, можда је неком испод нивоа, части, да се меша са којекаквим почетницима? Неки наши пријатељи су својевољно престали да постују. Нико им не брани, и кад би могао да брани, а не може, да то поново раде. У приватном писму једном нашем заједничком пријатељу рекао сам, још пре одласка, да се нико нормалан не би радовао да неколико чланова форума, било којих, а камоли оних чија је имена он написао, више не постује.
Знам да ћеш и овом мом писму наћи замерке, као перфекциониста. Али ово писмо је заиста најдобронамерније написано. И сам си видео да сам одавно престао да реагујем на било какве постове о форуму, препиркама на форуму, напуштању форума и слично. Сматрам да је више бесмислено прежвакавати те теме.
Лепо је Неда рекла: Напиши како мислиш да треба да изгледа ова тема. Напиши правила, план, упутство, смернице, шта год хоћеш. И нека се око тога сложе, ако могу, и они који више не постују, можда и они имају исте примедбе. Нема проблема. Само немој да тражиш да било ко од људи који имају љубав, жељу и енергију да постављају слике о старом Београду, из најразличитијих области, престану да постују.
Сећаш се да сам и ја сам овде одавно предложио да се оснују подфоруми, посебне теме за архитектуру, трамваје, авијатику, ратове, оружје, уметничка дела са темом Београда, саобраћај... (и Неда је била за то, колико се сећам) и да се већина на форуму одлучила да остане као што је било и до сада.
Шта да радимо? Да и даље постујемо онако како осећамо да би требало, или да сви напустимо овај форум? Никада се апсолутно сви неће сложити. Прихватимо ту чињеницу.
Ето, ја бих само то рекао. И не бих поново о томе. Јавио сам се јер, најискреније, ценим твој досадашњи допринос овом форуму, што сам и раније говорио, и зато што верујем да то што пишеш искрено мислиш.
На моју велику жалост, или на велику срећу, нисам упућен у све што је довело до ове непријатне ситуације.
Јасно ми је да је било некаквих препуцавања (тога је било и раније, то је уосталом на овим просторима као "Добар дан") и да је дошло до брисања постова (и тога је било раније, и овде и онде).
Било је и разних подбадања (која злонамернима могу изгледати као вређања), оштрије полемике око одређених ствари (која добронамернима и наивнима могу изгледати као вређања).
А могуће је и да је било и вређања. Ја, лично, нисам схватио да је било вређања. Опет, то сам само ја, и ово говорим у своје име.
Људи смо. Различити смо.
Оно што некоме изгледа као добронамерни савет, другоме је тешка повреда части.
Оно што је некоме мала шала, другоме може бити "увреда која се само крвљу може спрати".
И обрнуто.
Прича о патријарсима, родоначелницима, оснивачима, заслужнима, предводницима је, ценим, апсолутно непотребна.
Свакоме ко прати овај форум (и онај форум) је јасно ко су и није их потребно набрајати.
Мислим да је свако ко је, на било који начин, учествовао на овом форуму (чак и ако је само поставио питање или, као један члан у мом случају, дао критику) вредан пажње.
Никада себе не бих поредио с, на пример, Касином или Путником. Или било кога другог са било ким другим.
Има ли смисла рећи да је Бранибор Дебељковић вреднији од Иве Етеровића? А Бранко Турин мање вредан од Томислава Петернека?
Да је Ив Сен Лоран вреднији од Карла Лагерфелда? Или Пикасо мање вредан од Ван Гога? Или...
Има ли тако нешто смисла? Не разумем. Чему тако нешто?
Ево рецимо, како ја могу да се такмичим са било ким овде у материјалу, када материјала о старом аеродрому има неупоредиво мање него о, на пример, улици Краља Милана?
Да ли сам мање вредан? Ништа не разумем. Сумњам и да ће ми неко објаснити.
Оно што разумем је да је млеко покипело, а изледа се и поприлично пролило.
Штета.
Баш штета.
Онако баш, баш...
Штета, година се не види...
1) Nesumnjivo: ugao Dušanove i Knj. Ljubice. Vidi se ona razorena kuća, ali po prvi put iz ovog specifičnog ugla. Dragocen kadar!
3) Po nekim detaljima mene ova ruševina podseća na sopstvenu kuću Dragiše Brašovana, ali pošto nemam osnovu kuće ne mogu dokazati u punoj meri svoje pretpostavke. Vidljiv je jedan polukružni zid određene prostorije i stepenište što može biti korisna vodilja i podatak da je reč o nekom dvospratnom objektu tj. kući. Malko finiji sken, možda bi pomogao... Ovo je moja najslabija pretpostavka, upravo, mogla je biti i kakva druga kuća
Драги пријатељу ММиловане, радује ме да се опорављате од болести. Приметио сам да Вас већ дуже време није било и забринуо сам се, тим пре што сам имао поверења у Вас и нисам ни помишљао да сте нам „окренули леђа“.
Мени изгледа да оних 10 сличица бомбардованог Београда нису од истог аутора. 8 комада имају квадратни формат, можда су негативи величине 6 х 6 cm², а било је и фотоапарата са квадратним негативима на филму 35 mm (они први са црвено-црном папирном траком били су 1941. године распрострањенији). Преостале две слике имају формат 3:2.
По свему судећи, снимци су направљени 1941. године (1944. није било уобичајено да се немачки војници фотографишу испред или поред рушевина, није им више било до те врсте туризма). Пошто мислим да је Брашованова кућа срушена 1944. (онда је Милешевска улица јако страдала), не бих рекао да су на слици бр. 3 рушевине те куће.
Мислите ли да се на сл. бр. 1 види она кућа Душанова/Кн. Љубице која је затрпала и скрцала један трамвај (видели смо више пута ту слику)? Ако је тачно, онда је ово стварно јединствени снимак под тим углом. Нисам знао да је и колосек преко пута био разваљен.
Желим Вам брзо потпуно оздрављење. Поздрав.
Захваљујемо се Милошу Јуришићу, који је ове фотографије поклонио ПТТ музеју.
Господине Гаврило, дивне слике! Колико пута сам већ пролазио поред поштанских вагона (углавном дочекујући или пратећи некога) и, нарочито у вечерњим часовима, гледао како је у њима горело светло, док су службеници нешто радили. Замишљао сам увек да су то као неке канцеларије, у којима службеници и за време вожње седе и раде, сређују пошту, не губе време. Увек ме је интересовало како изгледа унутрашњост поштанског вагона, тим пре што сам се још од детињства интересовао за пошту. Пружила ми се прилика да већ једном видим.
Сећам се добро неких спољних детаља специфичних за поштанске вагоне. Изнад врата (сад видим да их има више врста) светлела је једна плава лампица. Вероватно је служила за то да поштари на успутним станицама, и у мраку, одмах виде куда треба да иду да би преузели или предали пошту. Не знам да ли су сви поштански вагони (мени се чини да јесу) имали и једно поштанско сандуче, у које су могла да се убаце писма за одређени правац. На вагону је „висила“ табла са циљем и назнаком руте, па су често долазили људи на станицу (нарочито у вечерњим часовима) да убаце писмо директно у вагон. Тиме су знатно убрзавали путовање писама. А неки „биџа“ у вагону је одмах опалио печат и ставио писмо у одређену преграду. То је била и post office, а не само вагон (почех и ја да се изражавам globish).
Да ли знате ко је био произвођач овог лепог вагона? Вероватно „Гоша“ као специјалиста за специјалне вагоне. Жао ми је само што је спољни лим вагона онако гувериран. Слушао сам у младости о посебном позиву људи који, у фабрикама вагона, исправљају лимове. Нормално лим, када изађе из ваљаонице, има таласе (као овде на слици вагона). Посебни мајстори су, на равним челичним плочама, ударајући дрвеним чекићем, изравнавали лим. Вероватно је број тих мајстора био недовољан и „лупали“ су лимове само за извозне вагоне (читао сам да су Египћани својевремено враћали вагоне због „таласања“). Уосталом изумиру сви занати где нешто треба умети.
Р. Ѕ. Све ми је једно да ли ће мамине и татине мазе да кажу да је ово ОТ.
Тачно, господине Дундо. Биле су то путујуће поште. Пре Другог светског рата, а и дуго после њега, звали су их и амбулантне поште. И данас се француски језик користи у међународном обраћању поштанских управа. Отуд и ово амбулантне (покретне, путујуће). Свака путујућа пошта је имала свој жиг, као и свака стабилна пошта, само што се назив те поште састојао од назива полазне и одредишне станице на линији, као и броја путујуће поште.
Да, на свакој путујућој пошти била су уграђена два поштанска сандучића, са сваке стране по једно, јер су се станице налазиле и са једне и са друге стране пруге. Уствари, био је само прорез на лиму вагона, са покретним поклопцем и цртежом писма.
На једном примеру објаснићу корист од тих сандучића.
Организација прикупљања и дистрибуције писама је изгледала овако: У Југославији, као и данас у Србији, постојале су територијалне саобраћајне јединице - поштански центри. Са територије једног поштанског центра све пошиљке су прикупљане у седиште поштанског центра, превожене су до другог поштанског центра, а онда су дистрибуиране до пошта тог другог поштанског центра.
Ако сте живели у Смедеревској Паланци, а желели сте да пошаљете писмо за Ниш, убацили бисте (например пре подне) писмо у поштански сандучић у граду, одакле су писма сакупљана пред крај радног времена већине пошта (око 1-2 сата по подне) и поподне (око 4-5 сати) би ваше писмо било превежено у Београд (поштански центар). У Београду би ваше писмо било убачено у поштанску врећу за Ниш (поштански центар) која би била убачена у путујућу пошту Београд-Ниш (око 10-11 сати), писмо би у Ниш стигло рано изјутра и било би достављено истог дана. Међутим, ако сте писмо у сандучић убацили по подне, ваше писмо би за Београд било отпремљено тек сутрадан, а било би уручено прексутра.
Ако нисте желели да вам писмо стоји цео један дан у сандучету, могли сте у железничкој станици Смедеревска Паланка да сачекате вечерњи воз (око 11-12 сати) и да у поштански сандучић путујуће поште Београд-Ниш убаците писмо, које би сутрадан било уручено.
(Сва времена су оријентациона, немам при руци Ред превоза поштанских пошиљака, нити железнички Ред вожње.)
Епилог: Путујуће поште на железници (у унутрашњем саобраћају) су укинуте пре неколико година. Пошиљака није било довољно, а цене вуче полупразних поштанских вагона су за Пошту биле превелике. Међутим, обавештен сам да је један број вагона сачуван, као и одговарајуће натписне табле за вагоне и путни кофери са поштанским прибором за раднике у путујућим поштама (за недајбоже).
Железничар би могао да напише како је клуб љубитеља железнице обезбедио себи простор за окупљање, на последњем колосеку београдске железничке станице.
Драги пријатељу ММиловане, радује ме да се опорављате од болести. Приметио сам да Вас већ дуже време није било и забринуо сам се, тим пре што сам имао поверења у Вас и нисам ни помишљао да сте нам „окренули леђа“.
Мени изгледа да оних 10 сличица бомбардованог Београда нису од истог аутора. 8 комада имају квадратни формат, можда су негативи величине 6 х 6 cm², а било је и фотоапарата са квадратним негативима на филму 35 mm (они први са црвено-црном папирном траком били су 1941. године распрострањенији). Преостале две слике имају формат 3:2.
По свему судећи, снимци су направљени 1941. године (1944. није било уобичајено да се немачки војници фотографишу испред или поред рушевина, није им више било до те врсте туризма). Пошто мислим да је Брашованова кућа срушена 1944. (онда је Милешевска улица јако страдала), не бих рекао да су на слици бр. 3 рушевине те куће.
Мислите ли да се на сл. бр. 1 види она кућа Душанова/Кн. Љубице која је затрпала и скрцала један трамвај (видели смо више пута ту слику)? Ако је тачно, онда је ово стварно јединствени снимак под тим углом. Нисам знао да је и колосек преко пута био разваљен.
Желим Вам брзо потпуно оздрављење. Поздрав.
Hvala Vam, dragi prijatelju. U vezi sa slikom na uglu Knjeginje Ljubice i Dušanove, da mislio sam na tu kuću. A mislim da je negde na forumu bila i fotografija suprotne strane ulice gde se tačno vidi da je kuća u Dušanovoj u sredini bloka (kao i uostalom ugaona zgrada) porušena do drugog sprata (a ugaona zgrada do temelja).
Nažalost, nemam nikakvih preciznih informacija o ruševini Brašovanove kuće na uglu Mileševske i Stojana Protića (danas Radoslava Grujića). Sve je (i pored detaljne literature) i dalje u domenu nagađanja - da li je ta kuća porušena 1941. ili 1944. Ono što sam čuo jeste da je i 1941. Mileševska jako stradala, o čemu ima nešto svedočenja (ljudi koji su postradali u skloništima u podrumu kao i teška oštećenja nekih zgrada).
Uzgred, ne znam da li ste primili moj mejl - poslao sam ga pre jedno mesec dana, ali ko će ga znati, izgleda da gmail ne isporučuje poštu kako valja...