На старим (бојадисаним) разгледницама могуће је видети трамваје различито обојене. Да ли неко зна (опростите г. Дундо али сте ми Ви први на памети) да ли су трамваји имали неку званичну боју пре Другог светског рата? Ја их углавном памтим као црвене, или доминантно црвене, "белгијанци" су у почетку били бели (или је светло беж била последица нефарбања и пропадања беле боје). Касније су сви "позеленили", било је и плавих и црвених чешких трамваја а на крају више се и није знало која је званична боја поготово кад су почели да фарбају рекламе по целим каросеријама а не само да каче табле на бочним странама. Судећи по новим, шпанским трамвајима, званична боја је доминантно црвена са плавом. И кад поменух "шпанце", да ли сте приметили да је пантограф на њима окренут за 180° (>) у односу на пантографе код других трамваја (<)?
Tomislav Peternek je rođen u Vinkovcima 1933. Završio je Realnu gimnaziju. Fotografijom se bavi od 1954. Ubrzo je primljen u članstvo SULUJ-a. Majstor fotografije FSJ postaje 1967, nosilac međunarodnih zvanja: Artist FIAP (Afiap) 1967, Ekselencija FIAP (Efiap) 1973. Bavljenje novinskom fotografijom započeo je 1954. u „Svetlosti“ (Kragujevac), zatim dolazi u Beograd i nastavlja 1959. u „Borbi“, „Sportu i svetu“, 1963. „Mladosti“, „Jugoslovenskoj reviji“, „Ekonomskoj politici“.
Dvadeset četiri godine bio je urednik fotografije NIN-a i u tom periodu (1970-1993) objavljuje oko 700 naslovnih stranica tog značajnog političkog časopisa. Uporedo, uz rad u foto-žurnalizmu, bavi se primenjenom fotografijom, reklamnom, modnom, podvodnom. Učesnik mnogobrojnih grupnih izložbi fotografije. Član ULUPUDSA-a, i Udruženja novinara Jugoslavije i Srbije od 1980, bavi se podvodnom fotografijom; snima u Jadranskom moru, Karipskom moru, Indijskom okeanu, Crvenom moru... Pri Jugoslovenskom institutu za novinarstvo pokreće obrazovni smer za fotoreportere 1985, kao mentor odseka edukuje više od 300 mladih ljudi, od kojih je danas većina postala značajno ime u oblasti novinske fotografije.
S fotoaparatom svedočio mnogim važnim događajima svoga vremena
Osim izuzetnog prirodnog položaja, reljefa i rečne doline, flore i izvorišta voda, na prostoru Top či -
dera je tokom dugog perioda nastao niz danas spomeničkih građevina i znamenitosti, parkovskih površina, česama i vodoskoka, javnih spomenika, spomenika privrednog razvitka zemlje, sportskih i ugostiteljskih objekata, pozornica pod vedrim nebom kao i obeležja niza znamenitih događaja i svetkovina.
Česme
1. Hajdučka česma - Jedna od najstarijih i najpoznatijih beogradskih česama poznata po nekadašnjim prvomajskim proslavama i đurđevdanskim urancima. Bogati izvor vode usred doline Košutnjaka i danas je omiljeno izletište Beograđana.
2. Česma kneza Miloša u Košutnjaku - u blizini Hajdučke česme nalazi se još jedna česma koju je podigao knez Miloš 1859. godine u čast svog povratka na srpski presto. Podignuta je na silaznom, jednosmernom putu koji vodi od Golf kluba ka podnožju Košutnjaka na poslednjoj oštroj krivini sa desne strane.
3. Vrućačesma- nalazisekodželezničkestaniceTopčider. Zidana je oko 1884. godine prilikom izgradnje železničke pruge iako je izvor bio poznat mnogo ranije.
4. Higijenska česma - Nalazi se u Košutnjaku i podignuta je tridesetih godina 20. veka, kao jedna od brojnih česama koje su, počev od prve polovine 19. veka podizane u Topčideru i Košutnjaku.
5. Česma kod Topčiderske crkve (Miloševa česma)– ova česma građena je istovremeno sa Miloševim konakom u Topčideru, te sa građevinama rezidencijalnog kompleksa čini neodvojivu celinu. Najstarija je među česmama u Topčideru i Košutnjaku.
6. Vračarske česme - na samom ulazu u Topčiderski park bulevarom Vojvode Putnika, nalaze se dve jednake česme, po starom nazivu poznate ka „Vračarske“. Obe su zidane 1858-60. godine, odnosno pri padaju vremenu intenzivne izgradnje Topčidera i njegovog uobličavanja u 19. veku.
Ако неко зна где је свака од ових чесма могао би то да објасни. Нисам сигуран да све ни постоје. Ја например немам појма које су то Врачарске чесме и има ли их уопште још увек. Ни Врућа и Хигијенска ми нису познате. Све у свему: помоћ!!!
U knjizi Česme i fontane Beograda V. Bunjca navodi se da je Higijenska česma bila kod "Izletnika" i da je to bila česma sa tri lule.
U ovoj knjizi se navode sledeće česme u Topčideru:
1. Hajdučka česma
2. Česma kneza Miloša
3. Topčiderska česma
4. Česma u topčiderskom parku (nasuprot Crkvi)
5. Bela česma (u Topčideru, decenijama je služila žednim topčiderske železničke stanice)
6. Vojnička česma (u Topčideru, više štaba komandanta Garde)
П.С. Позајмио сам једну серијуразгледница са интернета, надам се да се неће љутити!
bolle 011 ne da si skuvao jutarnju kaficu nego halal-kafu ("kao za sultanovu majku"), 'ama kao Gavrilov "santos" ili arabika (upija svetlo k'o "crna rupa" kosmicka).
Mi Srbi i Englezi (inace, cajdzije su oni k'o i Turci, njihovi tradicionalni prijatelji) i na ovim fotkama smo "k'o nas dvoje" (kako se nekada govorilo). Narocito je lepa slika prolaza nasih kroz Nis gde mladjano Nislice ocito tek sto je jedan buket predalo oficiru (sa buketom cveca) na konju i sada verovatno gleda kojem ratniku bi predalo drugi buket sto ga jos drzi u rukama. Otpozdrav & Thank you! Keep up the good work!
TAJNOVITI, MANJE POZNAT IZVOR, NALAZI SE DESNO OD SAMOG KRAJA GARDIJSKE ULICE. PREDJE SE TOPČIDERSKA ULICA A LEVO OD NJE JE ŽELEZNIČKA STANICA TOPČIDER.
HAJDUČKA ČESMA NEKAD
SADA
MISLIM I DA JE OVO NEKAD BILA ČESMA - IZVOR. NALAZI SE U PODNOŽJU KOŠUTNJAKA NA SPUŠTANJU KA RESTORANU " KOŠUTA".
На старим (бојадисаним) разгледницама могуће је видети трамваје различито обојене. Да ли неко зна (опростите г. Дундо али сте ми Ви први на памети) да ли су трамваји имали неку званичну боју пре Другог светског рата? Ја их углавном памтим као црвене, или доминантно црвене, "белгијанци" су у почетку били бели (или је светло беж била последица нефарбања и пропадања беле боје). Касније су сви "позеленили", било је и плавих и црвених чешких трамваја а на крају више се и није знало која је званична боја поготово кад су почели да фарбају рекламе по целим каросеријама а не само да каче табле на бочним странама. Судећи по новим, шпанским трамвајима, званична боја је доминантно црвена са плавом. И кад поменух "шпанце", да ли сте приметили да је пантограф на њима окренут за 180° (>) у односу на пантографе код других трамваја (<)?
Не знам како су били обојени београдски трамваји пре Првог светског рата. Руком бојене фотографије и разгледнице нису меродавне. Зато се добро сећам шеме бојења између два светска рата. Док је Београд могао да бира, одлучује и поручује, боје су се слагале под конац. Доњи део возила, до мало испод прозора, био је тамно црвен (скоро као вишња). Горњи део, око прозора, био је једна топла варијанта беж боје. Кров је био светло сив (бар док је био свеже обојен). Исту шему имали су и сви градски аутобуси, као и радни трамваји, с тим што је код цистерни за прање улица котао био црвен.
Овај ред нарушиле су италијанске „Бреде“ које су приспеле 1940. године. Оне су биле зелене у три нијансе, али те нијансе су биле дивно сложене, како само Италијани умеју да комбинују боје. За ово одступање постојао је посебан разлог. 1939. Београд је поручио у Италији 15 најмодернијих трамваја. Истовремено, трамваје истог типа куповала је и Ђенова. Док је Београд чекао на ред, произведено је 6 трамваја за Ђенову. Међутим, истовремено је почела производња и „Бреда“ са зглобом и Ђенова је преиначила своју поруџбину. Београду је понуђено оних 6 „ђеновских“ трамваја и он је прихватио понуду. Добро је што је пристао на тај дил, јер већ следећи трамвај из те серије, произведен управо за Београд, услед рата није био испоручен. Данас се тај налази у Тиролском музеју трамваја. Према неким подацима и он је био зелен, што би значило да се Београђанима допала та боја и хтели су да цела серија остане зелена.
Вероватно су у великом пожару депоа на Дорћолу (6. априла 1941.) изгореле и залихе тамно црвеног лака, па су од онда прелакирани трамваји добили неку цинобер боју. Та боја се задржала и касније.
За беж боју „белгијанаца“ постоји такође објашњење. Та кола купљена су од једне велике белгијске компаније која је поседовала читаву мрежу шинског саобраћаја. Кад су Белгијанци купили лиценцу за ПЦЦ-трамваје од Американаца, произвели су једну серију дословно по лиценци. Поменута компанија је купила и пустила у саобраћај ту серију. Брзо се испоставило да су многи путници одбили да се возе тим „бумбарима“ и отишли код конкуренције. Приватна компанија није могла себи да дозволи тај губитак и продала је скоро нове трамваје Београду.
Мислим да је одлучујуће за прелазак на зелену боју било пристизање аутобуса „Лејланд“ који су били зелени (и ти аутобуси су имали амерички дизајн, па ми је било мало сумњиво да ли су они рађени првобитно за Београд). У то време питао сам једног даљег рођака, који је био неки бог и батина у ГСП, зашто су прешли на ту ружну боју. Одговорио ми је: »О томе одлучују наши молери, а не школовани стручњаци. А „Дуга“ није успела да потрефи боју „Лејланда“«.
Лично налазим да је враћањем на црвену боју Београд живнуо.
Да поменем још један податак. Некадашњи беж „белгијанци“ прелакирани су прво у неку сабласну зелену боју. Доста касније постали су црвено/беж. Међу тим трамвајима био је и један историјски комад: први ПЦЦ трамвај произведен у Белгији. Белгијанцима је било стало да га сачувају, на неки начин домогли су се њега негде у београдском змијарнику, пребацили га у Белгију и рестаурирали враћајући га у првобитно стање. Али шема црвено/беж толико им се допала, да су свој драгоцени комад прелакирали управо по тој шеми. Ко хоће да га види и да се „провоза“ њиме, нека погледа видео:
Боје чешких трамваја нисам могао да ухватим ни за главу ни за реп. Мислим да су чак и ремонтовани трамваји излазили из „Гоше“ у разним бојама.
И још један интересантан податак. „Швајцарци“ су задржали своју оригиналну зелену боју. Базел је условио Београду да се поклоњеним трамвајима не промене ни боја ни гаражни бројеви. Колико ми је познато, ти услови су испуњени.
Београд је често био у ситуацији да није могао да бира боју возила. Дај шта даш. Срећом, то се променило.
Tomislav Peternek je rođen u Vinkovcima 1933. Završio je Realnu gimnaziju. Fotografijom se bavi od 1954. Ubrzo je primljen u članstvo SULUJ-a. Majstor fotografije FSJ postaje 1967, nosilac međunarodnih zvanja: Artist FIAP (Afiap) 1967, Ekselencija FIAP (Efiap) 1973. Bavljenje novinskom fotografijom započeo je 1954. u „Svetlosti“ (Kragujevac), zatim dolazi u Beograd i nastavlja 1959. u „Borbi“, „Sportu i svetu“, 1963. „Mladosti“, „Jugoslovenskoj reviji“, „Ekonomskoj politici“.
Dvadeset četiri godine bio je urednik fotografije NIN-a i u tom periodu (1970-1993) objavljuje oko 700 naslovnih stranica tog značajnog političkog časopisa. Uporedo, uz rad u foto-žurnalizmu, bavi se primenjenom fotografijom, reklamnom, modnom, podvodnom. Učesnik mnogobrojnih grupnih izložbi fotografije. Član ULUPUDSA-a, i Udruženja novinara Jugoslavije i Srbije od 1980, bavi se podvodnom fotografijom; snima u Jadranskom moru, Karipskom moru, Indijskom okeanu, Crvenom moru... Pri Jugoslovenskom institutu za novinarstvo pokreće obrazovni smer za fotoreportere 1985, kao mentor odseka edukuje više od 300 mladih ljudi, od kojih je danas većina postala značajno ime u oblasti novinske fotografije.
Ако неко зна где је свака од ових чесма могао би то да објасни. Нисам сигуран да све ни постоје. Ја например немам појма које су то Врачарске чесме и има ли их уопште још увек. Ни Врућа и Хигијенска ми нису познате. Све у свему: помоћ!!!
U knjizi Česme i fontane Beograda V. Bunjca navodi se da je Higijenska česma bila kod "Izletnika" i da je to bila česma sa tri lule.
U ovoj knjizi se navode sledeće česme u Topčideru:
1. Hajdučka česma
2. Česma kneza Miloša
3. Topčiderska česma
4. Česma u topčiderskom parku (nasuprot Crkvi)
5. Bela česma (u Topčideru, decenijama je služila žednim topčiderske železničke stanice)
6. Vojnička česma (u Topčideru, više štaba komandanta Garde)
Поздрав за г.Грка!
П.С. Позајмио сам једну серијуразгледница са интернета, надам се да се неће љутити!
bolle 011 ne da si skuvao jutarnju kaficu nego halal-kafu ("kao za sultanovu majku"), 'ama kao Gavrilov "santos" ili arabika (upija svetlo k'o "crna rupa" kosmicka).
Mi Srbi i Englezi (inace, cajdzije su oni k'o i Turci, njihovi tradicionalni prijatelji) i na ovim fotkama smo "k'o nas dvoje" (kako se nekada govorilo). Narocito je lepa slika prolaza nasih kroz Nis gde mladjano Nislice ocito tek sto je jedan buket predalo oficiru (sa buketom cveca) na konju i sada verovatno gleda kojem ratniku bi predalo drugi buket sto ga jos drzi u rukama. Otpozdrav & Thank you! Keep up the good work!
grk
HAJDUČKA ČESMA NEKAD
SADA
MISLIM I DA JE OVO NEKAD BILA ČESMA - IZVOR. NALAZI SE U PODNOŽJU KOŠUTNJAKA NA SPUŠTANJU KA RESTORANU " KOŠUTA".
POZDRAV SVIMA....
Чесма код Топчидерске цркве, некад, кад је вода смела да се пије:
Једна од Врачарских чесми пре ¾ века:
Врачарске чесме данас:
Молим г. ЧКД-КТ4 да се не љути што сам „позајмио“ његову фотографију.
SAD U COLORU ALI ZATROVANA....