Ову фотографију сам, пре неколико година, снимио у которском Поморском музеју.
Кустос ми је испричао да боце за слање порука воденим, морским, путем потичу из Енглеске и да су их музеју поклонили потомци неког поморског капетана, који је пловио за неку енглеску прекоокеанску фирму.
Боце су изливене од белог стакла. Подсећају на пловак, а у води их усправно држи тег, смештен у лоптастом „израштају“ на дну боце (на слици десно). Тег је довољно тежак да боцу држи у усправном положају, али не сувише тежак, како би барем половина боце стално вирила из воде, и тако била видљива са удаљености. Грлићи боца (на слици лево) су затварани плутаним запушачем, који је заливан катраном.
Боце нису увек биле намењене далеким путовањима. Понекад су се њима служили само у оквиру неког залива. Када је надолазила плима, боца је пливала ка унутрашњости, а са осеком према улазу у залив. Било је потребно само поставити мреже на добро одабраним местима.
Oвде се, очигледно, ради о таквој намени боца, Вероватно их је користио неки заљубљени пар, судећи по натписима на њима: For my true love Remember me
У овом симпатичном месечном београдском информатору малог формата који носи датум 1. јануар 1930, између осталих може се наћи и следећа информација о постављању нових телефонских говорница у Београду:
Па, шта да кажем? Боље да не губим време у Народној библиотеци. Нешо, где ти оно беше станујеш?
Што се тиче „аутоматског“ телефона, позивалац није могао сам да бира телефонски број позваног (да је могао, не би била укључена телефонисткиња из тел. централе). Аутоматизам се састојао само у томе што је позиваоц могао да плати разговор убацивањем новца, а не да долази у пошту, па да разговара у кабини и да плати на шалтеру.
Ову фотографију сам, пре неколико година, снимио у которском Поморском музеју.
Кустос ми је испричао да боце за слање порука воденим, морским, путем потичу из Енглеске и да су их музеју поклонили потомци неког поморског капетана, који је пловио за неку енглеску прекоокеанску фирму.
Боце су изливене од белог стакла. Подсећају на пловак, а у води их усправно држи тег, смештен у лоптастом „израштају“ на дну боце (на слици десно). Тег је довољно тежак да боцу држи у усправном положају, али не сувише тежак, како би барем половина боце стално вирила из воде, и тако била видљива са удаљености. Грлићи боца (на слици лево) су затварани плутаним запушачем, који је заливан катраном.
Боце нису увек биле намењене далеким путовањима. Понекад су се њима служили само у оквиру неког залива. Када је надолазила плима, боца је пливала ка унутрашњости, а са осеком према улазу у залив. Било је потребно само поставити мреже на добро одабраним местима.
Oвде се, очигледно, ради о таквој намени боца, Вероватно их је користио неки заљубљени пар, судећи по натписима на њима:
For my true love
Remember me
Где би ово могло бити?
Па, шта да кажем? Боље да не губим време у Народној библиотеци. Нешо, где ти оно беше станујеш?
Што се тиче „аутоматског“ телефона, позивалац није могао сам да бира телефонски број позваног (да је могао, не би била укључена телефонисткиња из тел. централе). Аутоматизам се састојао само у томе што је позиваоц могао да плати разговор убацивањем новца, а не да долази у пошту, па да разговара у кабини и да плати на шалтеру.
Где би ово могло бити?
Булевар ЈНА или Ослобођења или друм за Крагујевац, нешто пре Аутокоманде...