још једна Душанова... негде у Београду, 1930-та... Мени се учинило да је ово излаз са Калемегдана на Тадеуша Кошћушког, код данашњег Педагошког музеја, али нисам превише сигуран.

У Аустрији су, у току 1927. године, путницима на железници омогућавали да у специјалним "радио вагонима" слушају радио програм док путују, налик на данашњу могућност путника у авиону да преко специјалних слушалица слушају музику или гледају филмове. 
То је било релативно једноставно. На крову вагона поставили би, целом дужином вагона, два или три реда носача са порцеланским изолаторима, и инсталирали антену:


Затим би антену спровели у посебну кабину на крају вагона, где би сместили радио пријемник, микрофоне и уређаје за филтрирање и појачавање сигнала:


Од те кабине би спровели каблове до сваког купеа и седишта у вагону, где би инсталисали прикључке за слушалице. Путник би купио карту за радио вагон, сео на своје место, а убрзо би дошао оператер са слушалицама које би прикључио на кабл и уступио их путнику.
На само неколико релација у Аустрији на крају композиција су прикључивали један или два радио вагона, зависно од броја продатих карата. 
И на Југословенској железници се размишљало о увођењу ове новине (међу првима у свету). Међутим, тај проклети новац! Није прошла ни деценија од Светског рата, па је требало све обновити... 
Изгледа да је најбоља варијанта била концесија. Први се,1930. године, појавио Београђанин Милорад Ристић, са својом компанијом Југословенски железнички радио. Са Министарством саобраћаја се договорио и добио концесију да радио вагоне може прикључивати на релацији Београд - Загреб - Љубљана, те је почетком априла 1930. отпочео са радом:


Међутим, као и данас, срећу је покварила светска економска криза. Већ почетком следеће године Ристић моли Министарство да му се периодична накнада за коришћење концесије смањи за 50%, јер ће иначе морати да прекине уговор: 

(има наставак)

То се следеће године и догодило, те је у току 1932. године уговор раскинут. Интересантно је да постоје подаци да су у исто време функционисали радио вагони на железничкој прузи уског колосека: Београд - Обреновац - Ваљево - Чачак - Шарган - Вишеград - Сарајево.
Овако је изгледао радио вагон за уске колосеке:


Зна се, такође, да је у исто време (1930) енглеско представништво фирме His Masters Voice - Victor имало представништво у Београду и да је такође конкурисало за концесију на релацији Београд - Ниш. О томе пише непосредни извођач радова Паул Ајзлер:
Desilo se da sam slučajno čuo da jedna Engleska kompanija poznata po svojim pločama, HMV (His Masters Voice), traži mladog elektro-inženjera za nekakav specijalan posao u Beogradu. U to vreme HMV je još uvek imala filijalu u Beču, koja se bavila trgovinom sa zemljama starog Austro-Ugarskog carstva i Balkana. Njihov agent za Kraljevinu Srbiju imao je radnju u centru Beograda u kojoj su se prodavale njihove ploče, radiogrami i ostali proizvodi koji su bili uvoženi direktno iz Hejsa u Engleskoj; on ih takođe zastupao i u ostalim poslovima s tim u vezi. Rečeno mi je da, ukoliko prihvatim posao u HMV-u, da će me on primiti, uputiti u pojedinisti u vezi mojih obaveza, i uopšte biti za mene odgovoran. Sa svojе 23 godine, i u politički nezavidnoj situaciji, ova ponuda mi se učinila kao srećan preokret: bila je to jedna avantura, a u isto vreme i dobitak u vidu zaposlenja. Istog trenutka sam ponudu prihvatio i nedugo zatim, već sam se nalazio u vozu za Beograd. Tamo sam, kao jedan od njenih mlađih činovnika, stekao svoja prva saznanja o poslovanju kompanije. 

(има наставак)

Nažalost, sasvim tačno.

Ali mislim da ipak treba reći koliko smo ovaj grad uništili u mirnodopsko doba.

U isto vreme duboko klanjanje i kapa dole svim onim anonimnim posleratnim obnoviteljima našeg arhitektonskog nasleđa. Ljudi su uspevali tada da od sačuvanih ostataka zgrada uništenih u bombardovanju izgrade građevine koje su bile potpuno identične originalu pre razaranja...

Moj posao podrazumevao je angažovanje na razvoju opreme za otklanjanje velikih ometanja radio prijema i prenosa zvuka u vozovima. Emitovanje muzike sa radioprijemnika iz jednog vagona ka svim ostalim delovima voza, može biti veoma isplativo ukoliko bi postojala mogućnost da se svakom putniku naplati iznajmljivanje slušalica – rana verzija današnjeg "Sony" vokmena. Mnogi putnici bili su nepismeni, ali čak i oni koji su umeli da čitaju, nalazili su da je ta radnja jako naporna, u uslovima konstantno lošeg osvetljenja. Usled svega toga, pružila se očigledna prilika za otvaranje novih mogućnosti koje bi putnicima skrenule pažnju sa monotonije putovanja. Ali bilo koji zvučni sistem da je bio u pitanju, morao je biti oslobođen od bilo koje vrste ometanja ili mešanja, koliko god je to bilo moguće. 
Glavni konkurent HMV-a u ovom poslu bila je Nemačka firma Koerting, a ona kompanija koja bi našla najekonomičnije rešenje, znatno bi profitirala od ovog posla. HMV kompanija je za taj zadatak odabrala mene. Znali smo da jedan prihvatljiv sistem funkcioniše na provincijskoj železničkoj liniji od Beograda do Sarajeva u Bosni, ali vozovi koji su tom linijom saobraćali bili su primitivni i bez električnog osvetljenja, pa stoga i nisu imali dinamo koji bi izazivao ometanja. Ipred mene su bila znatno veća iskušenja. U prvo vreme radio sam na vozovima koji su saobraćali od Beograda ka Nišu, u kojima bi se, zbog otklanjanja smetnji izazvanih dinamom u modernijim vagonima na glavnoj liniji, ovaj posao mogao raditi u znatno ozbiljnijem obimu. 

Радио вагон за широке колосеке, на каквом је радио Паул Ајзлер:


Носилац посла је требало да буде Југословенска државна железница, а HMV је требало да изнајмљује опрему и особље. После пробног периода, настао је проблем са начином плаћања: у роби (наша варијанта плаћања закупа је била у пшеници) или новцу (HMV). Уговор није склопљен. 

(има наставак)

Онда се Паул Ајзлер нашао u politički nezavidnoj situaciji, (читај: био је Јеврејин, а Немачка се спремала да анектира Аустрију). Емигрирао је у Британију, где је у својој кухињи у Лондону склепао први радио апарат који је уместо жица имао штампана кола. 


Рат је већ почео, војска га је преузела и он је у енглеске и америчке авионе уграђивао штампана кола. Затим је отишао у Америку, и од свог патента је пристојно зарађивао. Међутим, никад није заборавио свој склепани радио апарат:


Тако је, од 1930. до 1932. године, ЈДЖ са Југословенским железничким радиом Милорада Ристића имала свој блистави период, јер је била једна од само неколико железница у свету која је нудила такву услугу. 

То што нас је напустио такав геније, као што је Паул Ајзлер, можда је и добро. Јер би се он овде засигурно призетио, постао би Паја, Пајче, а женица и ташта би га кљукале сармицама, печењцем, салатицама од печене паприке, кајсијевачом, жупским и књажевачким вином... Ко би се онда бактао којекаквим жицама и лампама, да их ђаво носи!
Тамо, у капитализму суровог енглеског типа, морао је да се бори за опстанак, и склепао нешто што је променило историју електронике. 

Али... сва је прилика да ће бити проблема ако буде превише текста у једном посту.
Никако да одмеримо колико је то!

У овом симпатичном месечном београдском информатору малог формата који носи датум 1. јануар 1930, између осталих може се наћи и следећа информација о постављању нових телефонских говорница у Београду:

Ова непозната величина је изгледа променљива категорија јер тих проблема и нисмо имали првих 1000-2000 страна! Да ли је то уопште до нас или нас Орион гужва као у препуном аутобусу ГСП? 

Прве две су сликане у Железничој колонији,барем ми је тако речено.Тамо ми је бака била са дединим родитељима док је био у Оснабрику .Иначе сликано уочи рата...



Ова је из Бул. Кр. Александра



...година је видљива...Да ли постоји зграда још,можда су померани бројеви,па је сада неки други?