Чисто да се зна - фотографије снимио Манфред Штрепелман (Manfred Streppelmann), трамвајџија из града Хагена (из Рурске области). Горње слике су клипови из филмића :arrow:

http://www.youtube.com/watch?v=3mRcYBe5OZc

Иначе, слике су из фебруара 1978. године! Хаген је укинуо трамваје маја '76., но тек су они послати у Београд тек новембра '77. године, па офарбани у крем-црвену боју (први пут након '64. године да су неки вагони добили ту схему).

У априлском броју из 2008. године часописа "Strassenbahn Magazin" има још (фантастичних) фотографија М. Штрепелмана из депоа и са Ташмајдана.

Пар година касније, изгубили су врата са једне стране. Има слика тих "избогаљених" трамваја. Скинуо их је Случајни Шетач са И-беја, али их је спојио у један колаж, тако да су слике ситне. Једном приликом је написао да ће их поставити посебно, но изгледа да је заборавио.

Шести април 1867. године је за Београд и Србију значајан због симболичне примопредаје кључева градова (утврђења у којима су до тада били смештени турски војници), односно због коначног повлачења турске војске из Србије.
О том догађају је писано врло много и лепо, па је мени остало да се бавим само неким детаљима. Ако се усредсредимо само на тренутак предаје кључева, слику о томе стичемо из написа у Српским новинама које су објавиле Програм церемоније. У том програму је тачно описано како су били распоређени учесници. На основу описа нацртао сам шему:

Дакле, трибина је постављена на градском пољу, Калемегдану, паралелно са данашњим улицама Париском и Т. Кошћушка. Десно од трибине је постављена једна јединица турске војске, а лево јединица српске војске, иза трибине српски жандарми су чували коње и кочије званица. Из написа у новимама знамо како су били распоређени учесници церемоније, и то да је трибина била богато окићена цвећем.
Међутим, није нам познато да постоји фотографија са те церемоније. Или је кнез Михаилов двороуправитељ Анастас Јовановић био заузет неком пречом обавезом, или му је задрхтала рука у току снимања, па је снимак уништен, или снимак постоји али (што би рекао Рале Зеленовић) само што га још нисмо пронашли.
Као замену за фотографски снимак имамо пар цртежа, гравира. Најпознатији је онај по коме је рађен и рељеф на спомен обележју у Калемегданском парку:

Дакле, Али Риза паша предаје кључеве кнезу Михаилу. На бедемима града два пара војника (српски и турски) са пушкама у ставу "пред перси" (пред грудима) симболично врше примопредају дужности, односно власт над тврђавом. Незгодно је само што су јединице турске и српске војске на погрешним местима - Турци су лево, а Срби десно, уместо обрнуто. Осим тога, нема трибине, која је била доста висока и широка, и налазила се између војске и тврђаве.
Друга илустрација потиче из Голуба (септембар 1904). Овде је дођађај приказан "више идеално" што би рекли ликовни критичари из тог доба. Много је војске, Али Риза Паша и кнез Михаило су на коњима. Истакнути су само јарболи, на којима се, ваљда, виори српска застава:


(Има наставак)

Значи, нема вајде ни од илустрација.
Анастас Јовановић је фотографисао све важне догађаје после церемоније, у утврђењу. Међутим постоји још једна његова фотографија која приказује војску на Стамбол капији. Неки писци о овој Стамбол капији пишу као о оној варошкој, на данашњем Тргу републике. Али када брижљивије погледамо, видећемо да се ради о унутрашњој Стамбол капији Београдске тврђаве:

На снимку је приказан овај предео Калемегдана:

Ако желимо да знамо одакле је снимак начињен, морамо мало да фокусирамо на:

На плану Калемегдана (ТОБ) обележио сам место одакле је снимано, дакле са бедема поред сахат куле (1). Виде се степенице десно од пролаза кроз капију (2) и кућа у којој је данас галерија Природњачког музеја (3).
На снимку се виде војници, одевени у различиту униформу. Вероватно због тога неки аутори говоре да је представљен тренутак смене турске и српске војске на стражарским местима. А можда је то све једна иста војска, али се униформе разликују због рода војске или чина.
Претпостављам да је снимак начињен 7. априла 1867. године. Најпре због тога што на градском пољу нема народа, који је претходног дана преплавио градско поље, а затим и због тога што се на градском пољу још увек види недемонтирана трибина на којој је церемонија одржана:

Или ако мало зумирамо:

Да бих трибину мало боље видео употребио сам лупу, за затим је и скицирао (извините на несавршеном слободоручном цртежу):

Трибина је снимљена од позади и наслућују се три дела: средишњи део са лучним кровом, на коме су били најважнији учесници, и два нижа крила са косим кровом (са падом према тврђави), за остале официре, чланове владе и сл. Трибина је била затворена са задње стране, а отворена са бокова, док су кров од напред придржавали стубови.
Степенице сам нацртао само наслућујући нешто у том делу, јер ми је било логично да постоје, а на слици је ту нечега било што нисам могао потпуно да назрем.

***
Због проблема са копирањем, цео пост сам изнова поставио, због жеље оца Владе (В.А.) и Болета
(Стварно, где је тај дечко? Мора да је отишао на санкање, па кад се насанка, ето њега!).

Непосредно после Првог светског рата, 1919. године, због потпуно уништених железничких саобраћајница, Министарство војске и морнарице Краљевине СХС уступа Министарству пошта и телеграфа један број возила. Возила су смештена у двориште Министарства у Делиградској улици број 49. Обратите пажњу на маскоту гараже, на другом аутомобилу с десне стране: 

 
Исто двориште, снимљено са прозора Министарства: 

 
Године 1924. одвојена су средства за куповину плаца за нову ауто гаражу. Плац је набављен 1927. и налазио се код Аутокоманде између Јужног булевара и Улице краља Томислава (данас Ђорђа Вајферта / Огњена Прице). Пројекат је израђен 1930, а гаража изграђена 1931. године (дакле, две године после Модерне гараже).


Ево изгледа фасаде, гледано са Неимара:

 
Основа приземља:

 
Улаз у гаражу је био из Вајфертове улице. Пошто је гаража изграђена на терену са падом, јужни тракт, према Јужном булевару, је имао још један ниво испод приземља. На северној страни, у Вајфертовој, изнад улаза је изграђен један спрат. У дворишту је постојао мањи објекат са перионицом за возила:



(Има наставак)

Са три стране објекта постојали су боксови за смештај аутомобила. Могли су да се паркирају и камиони до 5 тона. Ауто гаража је имала и своју пумпу за бензин са резервоаром од 30.000 литара и два резервоара за уље од по 3.000 литара:



У јужном делу су у оба нивоа објекта биле смештене радионице за поправку аутомобила и израду ауто делова. У тим радионицама су путничке аутомобиле могли да претворе у полутеретне или теретне, а камионе у аутобусе (Фусов Оверхоолин - Дискавери, је мала маца према мајсторима ове гараже). Имали су сопствену ливницу за израду мањих ауто делова, ако нису могле да их набаве, израђивали су и кваке, ручице, лежајеве (лагере) итд. Лимарска радионица је, например, имала пресу за израду ламела, од којих су израђивани хладњаци. Фарбара је у оно време располагала електричном прскалицом за фарбање аутомобила. Тапетарница је израђивала седишта за аутомобиле и унутрашње облоге за врата и подове. Ковачница је израђивала све врсте гибњева. Постојале су и:
Вулканизерска радионица:



Никлерница за никловање браника, фарова и осталих делова: 



Електричарска радионица: 



А затим и машинска радионица, столарска радионица итд. Једног дана сви шофери су се фотографисали за успомену: 



А овако је било на терену. Јутарња припрема за излазак на терен, испред Поште 2: 



Данас, гаража изгледа овако (јел ово боја кајсије, у две нијансе, или се варам. Баш лепо). Улаз из Вајфертове: 



Страна из Јужног булевара, на 100-тинак метара од петље код Аутокоманде: 



Чини ми се, потпуно непозната страница у историји београдске индустријске архитектуре.

Драго ми је да вам се допало и да сте евоцирали успомене. Мислим да је то једна од најлепших идеја овог форума.
Поздрав!

Преља. Очигледно у „радној одећи“. Али да ова лепа, млада и препланула жена није занемаривала обичај украшавања сведочи цвет, затакнут за мараму (слабије се види, јер је тамне боје, вероватно тамно црвен), наруквице на обема рукама и прстен на кажипрсту.

Пише „Београд“.
Међутим, мене помало збуњује равница и нешто што личи на утврђење са низом назубљених кула (с оне стране, одмах десно од моста), а личи на смедеревску тврђаву...
Али, тараба је тараба.

Господине Гаврило, одлична репортажа. Не сећам се да сам је видео на SSC и добро сте урадили што сте је поновили.

За цитат сам изабрао ову фотографију јер ме је она посебно подсетила на давна времена. Овог првог аутомобила се сећам, а изгледа да су и четврти и пети исти такви. Развозили су пакете. Карактеристичан дизајн, има неку складност коју други немају.

Већ сам Вам поменуо своју фасцинацију поштом.

Госн Дундо (опростите ми што вас од почетка, једино вас, ословљавам са овим „госн“), драго ми је што се сећате таквих ствари. Лично имам проблем са неким подацима који су некима ефемерни, а мени много значе јер њима заокружујем слику о предратној Пошти. Нисам наишао на податак о корпоративним карактеристикама тадашње поште. Знам да су сандучићи били црвени, као и телеграфске говорнице. Али не знам, јер то не пише у Поштанско-телеграфским весницима, или документима којима моја фирма располаже, какве су основне боје били поштански аутомобили, поштански вагони и остали мобилијар. 
На пример, у правилима за издавање у закуп превоза поште, с краја 19. века, је писало да приватници који су превозили пошту треба да кола обоје плавом бојом, а на церади, која је пребацивана преко арњева, је требало исцртати амблем тадашње Поште: Српски грб, испод тога запечаћени коверат, а испод тога поштанску трубу.
Такве податке за аутомобиле између два рата немам. Уствари, да ли су аутомобили били обојени неком стандардном бојом? Или се то разликовало?
Из тог периода, као што видите, располажемо само са црно-белим фотографијама, на којима и црна и тамно сива и браон и тегет боја изгледају исто...
Ствар је у томе што су људи већином подразумевали да су кола, на пример тегет боје, и то нису нигде описивали,  јер су то тада сви знали, били су сведоци тога.
Као што је данас бесмислено описивати како људи комуницијају телефонима, јер то зна и малено дете, или да постоји водовод...
Често сам више сазнавао о таквим детаљима из књижевних дела него из поштанских докумената. На пример, Драгомир Брзак описује како стиже пред пошту и види да изнад врата (или на пескареном стаклу улазних врата) пише Краљ. Срп. Пошта и Телеграф. То у поштанским документима не пише, а тако је обележавана пошта пре изумевања оних металних правоугаоних, а касније овалних табли.