Хтео бих још нешто да прокоментаришем...
Наиме на једној фотографији до које смо дошли захваљујући господину Душану Напијалу, видимо групу сељака и деце са немачким војницима и официром за време Другог светског рата.
Фотографија је потписана као: "Непознато место_вероватно Хрватска 1941-1945" али...
Као што видите, деца имају српске ношње а дечачић чак и шајкачу. Забуну изазивају мушкарци у шеширима а нарочито жена са великом стилизованом марамом.
Међутим ако погледамо серију фотографија са свадби у Жаркову, видећемо да велики утицај Срема на читав посавски појас од Жаркова, преко Остружнице, Умке, Обреновца па све до Шапца, не може бити занемарен.
О миграцијама становништва на том простору говори нам и име веома старог села, данас београдског насеља - Сремчица.
Дакле, фотографија је сигурно из посавског дела Србије за време рата а да ли је баш из Жаркова, остаје да још мало истражимо.
Приче о доласку Немаца на свадбе по селима око Београда, слушао сам више пута, непосредно од сведока тих посета.
Шешири, ципеле и код жена и код мушкараца, говоре нам о специфичним елементима ношње иако видимо да су шајкача и шумадијски опанак присутни у великој мери и овде.
Како се овај "вео" карактеристичан за младе из ових крајева зове, могао би да нам каже неки етнолог.
И за крај, фотографија поносног Жарковца како се негде у граду шепури испред својих кола којима је возио млеко у варош, по коме су Жарковци били познати и дуго након рата.
Ево и питалице: Где се налази млекаџија?
Sjajni, izvanredni Svetomir Lazić, ličnost koja je svojom neobičnom arhitekturom često nastalom po uzoru na holandsku arhitekturu sa početka dvadesetih jedno od najvažnijih imena srpske moderne arhitekture - rame uz rame sa najvećim i najznačajnijim arhitektima onog doba. Njegove građevine poseduju onaj niz neobičnih oblika, kakvi se nisu dotada javljali ili su se javljali samo na nekim građevinama nastalim pod direktnim holandskim uticajem ("Dunavsko parobrodarsko društvo" je jedna od takvih).
Lazić je, između ostalih, ostvario i verovatno prvi tematski, konceptualni enterijer u Beogradu, unutrašnjost kafane "Gusarski brod" koja je sa mnogim njegovim zgradama do temelja porušena ili prepravljena.
Evo jedne Lazićeve kuće u Zemunu:
Хвала по ко зна који пут ммиловане!
Иако недвосмислено можемо осетити дух експресионизма амстердамске школе, ова зграда је очигледно дозидана па бих те молио да нам кажеш нешто више о томе ако знаш.
Колико се сећам са изложбе, Лазић је и студирао у Холандији а негде сам прочитао (можда баш неко твоје писаније) да је био Брашованов познаник.
Хтео бих још нешто да прокоментаришем[...]
Међутим ако погледамо серију фотографија са свадби у Жаркову, видећемо да велики утицај Срема на читав посавски појас од Жаркова, преко Остружнице, Умке, Обреновца па све до Шапца, не може бити занемарен.
О миграцијама становништва на том простору говори нам и име веома старог села - Сремчица[...]
Дакле, фотографија је сигурно из посавског дела Србије за време рата а да ли је баш из Жаркова, остаје да још мало истражимо.
У Обреновцу сам радио око две и по године. Посао је био такав да сам убрзо запамтио називе улица и делова вароши.
Један део, према Сави, звао се Рвати.
Познато је да су миграције преко Саве и Дунава, нарочито у 18. и 19. веку, биле уобичајене. Од појединачних (због посла, због женидбе-удадбе...) до организованих.
У Краљевину Србију, како су Аустријанци звали Србију до Западне Мораве, од 1819. до 1839. године, дакле док су овде вршили власт, организовано су насељавали становништво из свих крајева тадашње Аустрије, Немце, Чехе, Хрвате, Мађаре...
У месту где сам рођен, јужно од Смедерева, карактеристичан је помало отегнут говор, као код Војвођана, али без лалинског нагласка. Тај говор се разликује од говора људи из свих околних села, који говоре одсечно. Вероватно је становништво најпре пред Турцима пребегло од Турака, ко зна одакле, у Војводину; тамо је стекло неке карактеристике, па и обичаје, локалног становништва; а онда су се крајем 18. века вратили у Србију, али су се за сваки случај населили близу Дунава, да би опет могли да брисну ако затреба...
Хвала по ко зна који пут ммиловане!
Иако недвосмислено можемо осетити дух експресионизма амстердамске школе, ова зграда је очигледно дозидана па бих те молио да нам кажеш нешто више о томе ако знаш.
Колико се сећам са изложбе, Лазић је и студирао у Холандији а негде сам прочитао (можда баш неко твоје писаније) да је био Брашованов познаник.
To je ono što i ja znam: u originalu je imala jedan sprat manje i ravnu krovnu terasu. Sjajna, potpuno nepoznata arhitektura tradicionalnom srpskom improvizorijumu i skupu različitih uticaja.
Lazić je radio kod Brašovana i Sekulića u najranijem periodu njihovog ortakluka, odmah prilikom povratka sa studija, dvadesetih, dok su oni još projektovali i razrađivali Ministarstvo šuma i ruda, poljoprivrede i voda, koje se kasnije dohvatio Nikolaj Krasnov i dovršio je.
Najznačajniji Lazićev projekat nije izveden (ali postoji njegova fotografija) - konkurs za palatu "Albanija" koji je po vizionarskom, veoma osobenom ekspresionizmu bio daleko ispred ostalih predloga, pa čak i ispred avangardnog Zlokovićevog projekta.
Od vile Olge Mos (koja se još pride štiti kao kulturno dobro) nije ostao kamen na kamenu:
Свим вредним ауторима и читаоцима овог сјајног форума честитам БОЖИЋ И НОВУ ГОДИНУ и
захваљујем се на досадашњим прилозима, а позивам оне срећнике који имају фотографије суседних зграда
Балканска 1,3,5, 9 или са парне стране Балканске улице (Палата КОЛОСЕУМ) да их објаве ...
Можда се на њима види изглед фасаде Балканске 7. ДРУГИ ДОМ АНКЕРА
пре него што је запаљена на почетку првог светског рата.
Најтоплје се заваљујем
Ранко Савић
Iskoristio sam priliku, dok niko nije gledao, da na Izložbi o primenjenom dizajnu u Beogradu 1914–1918. u Muzeju primenjene, maknem jednu kesu sa prelepim katalogom.
Malo je falilo da je zamenim za teglu ajvara i kilo čvaraka ali sam mislio na forum i pretpostavio da će nekome, kad-tad zatrebati.
Наиме на једној фотографији до које смо дошли захваљујући господину Душану Напијалу, видимо групу сељака и деце са немачким војницима и официром за време Другог светског рата.
Фотографија је потписана као: "Непознато место_вероватно Хрватска 1941-1945" али...
Као што видите, деца имају српске ношње а дечачић чак и шајкачу. Забуну изазивају мушкарци у шеширима а нарочито жена са великом стилизованом марамом.
Међутим ако погледамо серију фотографија са свадби у Жаркову, видећемо да велики утицај Срема на читав посавски појас од Жаркова, преко Остружнице, Умке, Обреновца па све до Шапца, не може бити занемарен.
О миграцијама становништва на том простору говори нам и име веома старог села, данас београдског насеља - Сремчица.
Дакле, фотографија је сигурно из посавског дела Србије за време рата а да ли је баш из Жаркова, остаје да још мало истражимо.
Приче о доласку Немаца на свадбе по селима око Београда, слушао сам више пута, непосредно од сведока тих посета.
Шешири, ципеле и код жена и код мушкараца, говоре нам о специфичним елементима ношње иако видимо да су шајкача и шумадијски опанак присутни у великој мери и овде.
Како се овај "вео" карактеристичан за младе из ових крајева зове, могао би да нам каже неки етнолог.
И за крај, фотографија поносног Жарковца како се негде у граду шепури испред својих кола којима је возио млеко у варош, по коме су Жарковци били познати и дуго након рата.
Ево и питалице: Где се налази млекаџија?
Radivoje Marković, to saznadosmo iz prethodne MZove fotografije.
Tehničar koji pridržava mikrofon Markoviću je "Mali Velja", docnije učesnik gorke anegdote sa emitovanjem Hitlerovih govora i fizičkim premlaćivanjem Franje Mozera.
Sjajni, izvanredni Svetomir Lazić, ličnost koja je svojom neobičnom arhitekturom često nastalom po uzoru na holandsku arhitekturu sa početka dvadesetih jedno od najvažnijih imena srpske moderne arhitekture - rame uz rame sa najvećim i najznačajnijim arhitektima onog doba. Njegove građevine poseduju onaj niz neobičnih oblika, kakvi se nisu dotada javljali ili su se javljali samo na nekim građevinama nastalim pod direktnim holandskim uticajem ("Dunavsko parobrodarsko društvo" je jedna od takvih).
Lazić je, između ostalih, ostvario i verovatno prvi tematski, konceptualni enterijer u Beogradu, unutrašnjost kafane "Gusarski brod" koja je sa mnogim njegovim zgradama do temelja porušena ili prepravljena.
Evo jedne Lazićeve kuće u Zemunu:
Хвала по ко зна који пут ммиловане!
Иако недвосмислено можемо осетити дух експресионизма амстердамске школе, ова зграда је очигледно дозидана па бих те молио да нам кажеш нешто више о томе ако знаш.
Колико се сећам са изложбе, Лазић је и студирао у Холандији а негде сам прочитао (можда баш неко твоје писаније) да је био Брашованов познаник.
Међутим ако погледамо серију фотографија са свадби у Жаркову, видећемо да велики утицај Срема на читав посавски појас од Жаркова, преко Остружнице, Умке, Обреновца па све до Шапца, не може бити занемарен.
О миграцијама становништва на том простору говори нам и име веома старог села - Сремчица[...]
Дакле, фотографија је сигурно из посавског дела Србије за време рата а да ли је баш из Жаркова, остаје да још мало истражимо.
У Обреновцу сам радио око две и по године. Посао је био такав да сам убрзо запамтио називе улица и делова вароши.
Један део, према Сави, звао се Рвати.
Познато је да су миграције преко Саве и Дунава, нарочито у 18. и 19. веку, биле уобичајене. Од појединачних (због посла, због женидбе-удадбе...) до организованих.
У Краљевину Србију, како су Аустријанци звали Србију до Западне Мораве, од 1819. до 1839. године, дакле док су овде вршили власт, организовано су насељавали становништво из свих крајева тадашње Аустрије, Немце, Чехе, Хрвате, Мађаре...
У месту где сам рођен, јужно од Смедерева, карактеристичан је помало отегнут говор, као код Војвођана, али без лалинског нагласка. Тај говор се разликује од говора људи из свих околних села, који говоре одсечно. Вероватно је становништво најпре пред Турцима пребегло од Турака, ко зна одакле, у Војводину; тамо је стекло неке карактеристике, па и обичаје, локалног становништва; а онда су се крајем 18. века вратили у Србију, али су се за сваки случај населили близу Дунава, да би опет могли да брисну ако затреба...
Хвала по ко зна који пут ммиловане!
Иако недвосмислено можемо осетити дух експресионизма амстердамске школе, ова зграда је очигледно дозидана па бих те молио да нам кажеш нешто више о томе ако знаш.
Колико се сећам са изложбе, Лазић је и студирао у Холандији а негде сам прочитао (можда баш неко твоје писаније) да је био Брашованов познаник.
To je ono što i ja znam: u originalu je imala jedan sprat manje i ravnu krovnu terasu. Sjajna, potpuno nepoznata arhitektura tradicionalnom srpskom improvizorijumu i skupu različitih uticaja.
Lazić je radio kod Brašovana i Sekulića u najranijem periodu njihovog ortakluka, odmah prilikom povratka sa studija, dvadesetih, dok su oni još projektovali i razrađivali Ministarstvo šuma i ruda, poljoprivrede i voda, koje se kasnije dohvatio Nikolaj Krasnov i dovršio je.
Najznačajniji Lazićev projekat nije izveden (ali postoji njegova fotografija) - konkurs za palatu "Albanija" koji je po vizionarskom, veoma osobenom ekspresionizmu bio daleko ispred ostalih predloga, pa čak i ispred avangardnog Zlokovićevog projekta.
Od vile Olge Mos (koja se još pride štiti kao kulturno dobro) nije ostao kamen na kamenu:
http://www.belgradeheritage.com/zavod/savski_venac/vila_olge_mos.html
Ovo sve što se vidi na fotografijama i klipovima je stvarno Beograd koga više nema.
http://www.youtube.com/watch?v=Rtn0JbWf03I
http://www.youtube.com/watch?v=7fXInnWKm8A
http://www.youtube.com/watch?v=7aav2ZnoYxo
захваљујем се на досадашњим прилозима, а позивам оне срећнике који имају фотографије суседних зграда
Балканска 1,3,5, 9 или са парне стране Балканске улице (Палата КОЛОСЕУМ) да их објаве ...
Можда се на њима види изглед фасаде Балканске 7. ДРУГИ ДОМ АНКЕРА
пре него што је запаљена на почетку првог светског рата.
Најтоплје се заваљујем
Ранко Савић
Iskoristio sam priliku, dok niko nije gledao, da na Izložbi o primenjenom dizajnu u Beogradu 1914–1918. u Muzeju primenjene, maknem jednu kesu sa prelepim katalogom.
Malo je falilo da je zamenim za teglu ajvara i kilo čvaraka ali sam mislio na forum i pretpostavio da će nekome, kad-tad zatrebati.