Улица Краља Милана, испред једне зграде о којој је овде било доста говора а није Двор. Бар мислим да је тако.
Ајд сад,
Зграда била Руско посланство, а после рата Совјетско привредно представништво.
Преко пута Двора, односно некадашњег Симићевог здања.
Е, сад... наставите.
... još uvek pod utiskom Gavrinog jučerašnjeg posta i ovog finog crteža danas će vam Dobro jutro poželeti sam kralj Milan ...
... dakle gotovo identičan prizor te 1876. godine ...
... opšta atmosfera je potpuno ista - masa oduševljenog naroda pozdravlja svog vladara ... ima i poneka razlika, poput saputnika kralja Milana, ali da ne cepidlačimo, baš kao što bi to mogli i sa tim da je tada još uvek bio knez, ali ko se jednom dočepa kraljevske titule, pa i neke druge, ne pomažu nikakve abdikacije i podsećanje na mlađe dane, pamti se samo najviša titula ...
... a evo i jednog crteža, po svoj prilici iz 1882. godine, kada bivši knez, a novoustoličeni kralj Milan, polaže zakletvu ...
... kralju svaka čast, ali da kažem samo kako me ipak najviše fascinira ona prva Gavrina gravira ... ne samo zato što je za mene nova, već pre svega što nam iznova otkriva kako jednostavno zbog izgrađenosti i popunjenosti prostora, neke vizure grada zauvek ostaju neponovljive, a ne samo različite ...
Опис слике је "Турски хан на Батал џамији, Београд 1876/78".
Мени је просто несхватљиво да је овако изгледала Батал џамија у Београду тих година. Околина ми изгледа као да је хан у неким њивама. Подсећа ме, на пример на неку мензулану поред Цариградског друма, као што је ова у Багрдану:
Нарочито због тога што сам видео слику Милоша Тенковића "Предео са џамијом" из 1866. године, на којој је представљен предео око Батал џамије, са ушћем у позадини:
Надам се да са вас, макар мало, заинтересовао. Нарочито "џамијахоличаре". Хм?
Hvala na ovom interesantnom kolažu. Evo jednog priloga proučavanju ovog zdanja:
Izvor: Divna Đurić-Zamolo, Beograd kao orijentalna...
Inače, slika 31 koja se pominje jeste slika koju je postavio Gavrilo.
ОК.
По мом мишљењу, текст гђе Замоло је само опис фотографије коју видимо. Уопште не спорим да је хан постојао 1862. године, ако за то постоје документи. Међутим, шта нам потврђује да је то баш овај објекат који је на слици.
Ова слика је потписана на основу текста који је на слици из Војног музеја написан да полеђини.
Ако сте имали прилике да видите ЦД "Старе карте, гравире и фотографије" Музеја града Београда, могли сте да видите Громанове фотографије код којих се атрибуција из Војног музеја не слаже са натписом на слици која је виђена у руском архиву.
Ево само једног примера:
За ову слику у руском архиву пише: Болесничке бараке у Ћуприји (ваљда је Громан знао шта слика), а у Војном музеју: Топови у Горњем граду Београдске тврђаве.
Мислим, немам ја априори негативан став, само сам поставио проблем: шта ако је од 1862. до 1866. године хан срушен, јер га на Тенковићевој слици нема, а његова слика приказије баш тај поглед од Двора на цео Марвени трг и даље према Ушћу.
А са друге стране трга су се већ налазили објекти Двора и других објеката око њега који би се видели иза хана, ако је он био на тој страни. Јер према Двору није био пад, тек од њега земљиште почиње да пада.
На Тенковићевој слици, десет година пре настанка фотографије, куће су већ густо поређане, једна уз другу. Како ли је било тек 1876.
Чињеница је, такође, да је о овој Тенковићевој слици (налази се у Народном музеју) релативно скоро штампан текст у једном стручном часопису (не сећам се којем) где она излази на светлост као слика једног дела Београда. Била је помало заборављена, или, једноставно, није била обраћена пажња шта се на њој налази.
Највероватније је због тога и могло доћи до погрешне атрибуције слике у Војном музеју, и до таквог текста гђе Замоло, која је атрибуцију слике узела као поуздану.
Или можда мислите да се на Тенковићевој слици не налази Батал џамија. Упоредите је са цртежом у Каницовој књизи.
Вокално Инструментални Састав "Златни Дечаци" се окупио на Врачару у Београду 1962. године под именом ТИГРОВИ, али после неколико наступа на игранкама, мењају име у ЗЛАТНИ ДЕЧАЦИ. За промену имена је заслужан Никола Караклајић – познати новинар који је пратио рад новог музичког таласа тих шездесетих година, а који је групу, или ВИС – Вокално Инструментални Састав, Златни Дечаци сматрао за једну од најбољих група у Београду.
На почетку своје каријере, ЗЛАТНИ ДЕЧАЦИ су, јер је у то време та врста музике била табу тема за радио и ТВ станице, свирали само на игранкама које су се редовно одржавале сваке среде, петка, суботе и недеље у дворанама Месних заједница, школама или у Домовима културе. Да би се њихова музика чула и на радио станицама они снимају неколико обрада класичних тема – Лабудово језеро, тема из Фауста - и тако почиње и њихова популарност преко радио таласа.
Своју прву синг плочу су, 1965. године, под називом - 7"EP of Golden Boys – а уз помоћ Николе Караклајића, издали у Холандији за дискографску кућу Фонтана. Следеће године објављују и своје прве снимке у Југославији и убрзо постају једна од популарнијих група у Југославији. 1966. године одлазе да свирају у Енглеску где остају неколико месеци, али, и поред неколико успешних наступа на којима су свирали обраде етно мелодија са простора Југославије, одлучују да се врате у Југославију и 1966. године снимају, заједно са Микијем Јевремовићем, велики хит 18 Жутих Ружа која је продата у, за то време, невероватних 200.000 примерака.
Бас гитариста Видоје Брајевић 1966. године напушта групу, а нови члан Златних дечака постаје Градимир Јанковић.
1967. године су се расформирали после наступа на Сплитском Фестивалу.
Ајд сад,
Зграда била Руско посланство, а после рата Совјетско привредно представништво.
Преко пута Двора, односно некадашњег Симићевог здања.
Е, сад... наставите.
Ево детаља:
Može biti da ova fotografija datumira jednu dobru-staru seriju sa Terazija.
A NEKOM DOĐOŠE DRAGI GOSTI
POZDRAV SVIMA....
Ako se ne varam ovo je ispred ledene dvorane Hale Pionir, zgrade u pozadini koje grade su u 29. novembra.
... dakle gotovo identičan prizor te 1876. godine ...
... opšta atmosfera je potpuno ista - masa oduševljenog naroda pozdravlja svog vladara ... ima i poneka razlika, poput saputnika kralja Milana, ali da ne cepidlačimo, baš kao što bi to mogli i sa tim da je tada još uvek bio knez, ali ko se jednom dočepa kraljevske titule, pa i neke druge, ne pomažu nikakve abdikacije i podsećanje na mlađe dane, pamti se samo najviša titula ...
... a evo i jednog crteža, po svoj prilici iz 1882. godine, kada bivši knez, a novoustoličeni kralj Milan, polaže zakletvu ...
... kralju svaka čast, ali da kažem samo kako me ipak najviše fascinira ona prva Gavrina gravira
Uz čestitke svima za Novu 2012. godinu (koja samo što nije), upućujem i posebnu zahvalnost za ovu fotografiju MZ-u.
Sa fotografije se lako može sagledati gde je Radio Beograd imao jedan od važnijih studija pre Drugog svetskog rata...
Nažalost, ukoliko je tačno ono što sam čuo, i ovaj studio je pred zatvaranjem i gašenjem.
Nisu samo Monike ugrožene.
Опис слике је "Турски хан на Батал џамији, Београд 1876/78".
Мени је просто несхватљиво да је овако изгледала Батал џамија у Београду тих година. Околина ми изгледа као да је хан у неким њивама. Подсећа ме, на пример на неку мензулану поред Цариградског друма, као што је ова у Багрдану:
Нарочито због тога што сам видео слику Милоша Тенковића "Предео са џамијом" из 1866. године, на којој је представљен предео око Батал џамије, са ушћем у позадини:
Надам се да са вас, макар мало, заинтересовао. Нарочито "џамијахоличаре". Хм?
gavrilo bv
Izvor: Divna Đurić-Zamolo, Beograd kao orijentalna...
Inače, slika 31 koja se pominje jeste slika koju je postavio Gavrilo.
По мом мишљењу, текст гђе Замоло је само опис фотографије коју видимо. Уопште не спорим да је хан постојао 1862. године, ако за то постоје документи. Међутим, шта нам потврђује да је то баш овај објекат који је на слици.
Ова слика је потписана на основу текста који је на слици из Војног музеја написан да полеђини.
Ако сте имали прилике да видите ЦД "Старе карте, гравире и фотографије" Музеја града Београда, могли сте да видите Громанове фотографије код којих се атрибуција из Војног музеја не слаже са натписом на слици која је виђена у руском архиву.
Ево само једног примера:
За ову слику у руском архиву пише: Болесничке бараке у Ћуприји (ваљда је Громан знао шта слика), а у Војном музеју: Топови у Горњем граду Београдске тврђаве.
Мислим, немам ја априори негативан став, само сам поставио проблем: шта ако је од 1862. до 1866. године хан срушен, јер га на Тенковићевој слици нема, а његова слика приказије баш тај поглед од Двора на цео Марвени трг и даље према Ушћу.
А са друге стране трга су се већ налазили објекти Двора и других објеката око њега који би се видели иза хана, ако је он био на тој страни. Јер према Двору није био пад, тек од њега земљиште почиње да пада.
На Тенковићевој слици, десет година пре настанка фотографије, куће су већ густо поређане, једна уз другу. Како ли је било тек 1876.
Чињеница је, такође, да је о овој Тенковићевој слици (налази се у Народном музеју) релативно скоро штампан текст у једном стручном часопису (не сећам се којем) где она излази на светлост као слика једног дела Београда. Била је помало заборављена, или, једноставно, није била обраћена пажња шта се на њој налази.
Највероватније је због тога и могло доћи до погрешне атрибуције слике у Војном музеју, и до таквог текста гђе Замоло, која је атрибуцију слике узела као поуздану.
Или можда мислите да се на Тенковићевој слици не налази Батал џамија. Упоредите је са цртежом у Каницовој књизи.
Вокално Инструментални Састав "Златни Дечаци" се окупио на Врачару у Београду 1962. године под именом ТИГРОВИ, али после неколико наступа на игранкама, мењају име у ЗЛАТНИ ДЕЧАЦИ. За промену имена је заслужан Никола Караклајић – познати новинар који је пратио рад новог музичког таласа тих шездесетих година, а који је групу, или ВИС – Вокално Инструментални Састав, Златни Дечаци сматрао за једну од најбољих група у Београду.
На почетку своје каријере, ЗЛАТНИ ДЕЧАЦИ су, јер је у то време та врста музике била табу тема за радио и ТВ станице, свирали само на игранкама које су се редовно одржавале сваке среде, петка, суботе и недеље у дворанама Месних заједница, школама или у Домовима културе. Да би се њихова музика чула и на радио станицама они снимају неколико обрада класичних тема – Лабудово језеро, тема из Фауста - и тако почиње и њихова популарност преко радио таласа.
Своју прву синг плочу су, 1965. године, под називом - 7"EP of Golden Boys – а уз помоћ Николе Караклајића, издали у Холандији за дискографску кућу Фонтана. Следеће године објављују и своје прве снимке у Југославији и убрзо постају једна од популарнијих група у Југославији. 1966. године одлазе да свирају у Енглеску где остају неколико месеци, али, и поред неколико успешних наступа на којима су свирали обраде етно мелодија са простора Југославије, одлучују да се врате у Југославију и 1966. године снимају, заједно са Микијем Јевремовићем, велики хит 18 Жутих Ружа која је продата у, за то време, невероватних 200.000 примерака.
Бас гитариста Видоје Брајевић 1966. године напушта групу, а нови члан Златних дечака постаје Градимир Јанковић.
1967. године су се расформирали после наступа на Сплитском Фестивалу.
Једна Лукина, испред Шишка:
Још једна код Шишка, из друге позитуре:
Последња из бурног времена, 27. марта 1941:
ПОШТАНСКЕ ПРИЧЕ:http://arh-gavrilo.blogspot.com/; ПРИЧE ИЗ 19.ВЕКА http://arhgavrilo02.blogspot.com/
ГАВРИЛО http://arhgavrilo3.blogspot.com/